Kosovo – izgubljeni u formi

Ako smo u 2018. ušli sa nepoznanicom “šta činiti sa Kosovom“, iz nje izlazimo sa još većom. Kosovom, koje je za jedan deo establišmenta, opozicije ali i građana, pitanje “života ili smrti“, sva je prilika, bavićemo se i ove 2019. Informacije u vezi sa, Kosovom, koje se, zanimljivo, sve ređe naziva srcem Srbije, saznavaćemo, verovatno u naznakama, kao i prošlih godina, preko twitera, prateći predstavnike političkog establišmenta i čitajući njihova pisma, kako ona koja odašilju tako i ona koja primaju. Pisma okačena po društvenim mrežama preuzela su svojevrsnu ulogu “izvora” informisanja, koja ostaju i bez dodatnih novinarskih pitanja ali i bez detaljnijih odgovora.

 

Da je suština bitna saznali bismo o čemu su se pet godina dogovarali, već pomenuti ratni akteri sa dodeljenim oreolom mirotvoraca, umesto što smo gledali kako “padaju u zagrljaj” posrednicima i predstavnicima EU, čija su saopštenja bila samo “copy-paste” protokolarnih fraza, koje ništa ne znače ni onima na koje se  pregovori odnose neposredno, a ni onima na koje se odnose posredno.

 

Da je suština bitna na javnim servisima dve “države”, ili  države i njene pokrajine, u koju državni zvaničnici bez dozvole ne mogu da uđu, a i ne razumeju jezik većinskog stanovništva, čuli bismo sa čim se građani na obe strane suočavaju i koji su ključni problemi i Srba i Albanaca.

 

Da je suština bitna, o problemu koji nam, ako je verovati pojedincima iz Brisela, stoji na putu svetle budućnosti, razgovaralo bi se kroz transparentan dijalog, primeren nekoj od razvijenih demokratija iz porodice evropskih država. Ovako, problem, ali ne i rešenje, servira nam se kroz  “plačni” glas predsednika države, svake dve-tri nedelje.

 

Da je suština bitna znali bismo šta precizno znače potpisi na sporazume iz Brisela, kakve su obaveze, koji su sledeći koraci, koji je rok, a koje posledice ako se ne ispuni. Potpisano ne bi bilo predmet nagađanja, pogrešnih interpretacija, političke zloupotrebe. Ne bi bilo nejasno koliko je priznanja, čemu služe povlačenja priznanja, koje su posledice eventualnog prijema Kosova u međunarodne institucije, formiranja vojske ili uvedenih carina. 

 

Da je suština bitna znali bismo zašto su, odmah po proglašenju kosovske nezavisnosti, kosovski Srbi, južno od Ibra, uprkos protivljenju Beograda uz obavezno etiketiranje, većinski uzeli učešće u kosovskim institucijama i kosovska dokumenta,  a zašto su, oni, severno od Ibra, to morali da urade pet godina kasnije.

 

Da je suština bitna znali bismo šta zapravo znače i kome služe predlozi o razmeni teritorija, paradna hapšenja jedne, ili šetnje druge strane, posle kojih se bezbednost države ili država podiže na najviši nivo, a građanima predočava da “bez svega toga“ može biti još gore. 

 

Da je suština bitna znali bismo šta uključivanje SAD u pregovore (ne)znači za obe strane, gde je tu EU, a gde “bratska” Rusija. Da je suština bitna mnogo više bi se pričalo i znalo o saradnji i međusobnim posetama  pripadnika generacija rođenih posle ratova, Drenice, hladnjača, martovskog nasilja, umesto što i mi i oni  slušamo verbalne ratne pokliče rukovodstava, koja istovremeno pregovaraju o trajnom rešenju.

 

Da je suština bitna, znalo bi se konačno gde su nam granice, a nastavnici u školama bi znali da li je Ćeravica na Prokletijama najviši vrh Srbije ili pak nije, a đaci, deca, ne bi bili učeni i vaspitavani na emotivnom, već na racionalnom nivou.

 

Da je suština bitna, ovaj tekst bio bi posvećen problemima građana Kosova, među kojima je 35 odsto nezaposlenih, najviše mladih, od kojih većina, bila ona albanska ili srpska, želi da ode. 

 

Da je suština bitna kosovski čvor na srpskoj čizmi, bio bi, ako ne sasvim, onda bar delimično razvezan, kako bi se odmorilo, predahnulo i krenulo napred u 2019. Da je suština bitna ubistvo i pozadina ubistva Olivera Ivanovića  bilo bi, kao što je i obećano, institucionalno razrešeno. Da je suština bitna, ali nažalost, nije.