Kosovo pred vratima

Administrativni prelaz „Jarinje“ ući će u istoriju kao toponim na kome su gorele barikade. Osim što je to i granični prelaz koji razdvaja dve teritorije na kojima se odavno ne zna ko se opija a ko je krčmar. Onda je došlo vreme za naplatu. Ona se, kao što je to običaj u Srba (i susednih naroda), najbolje leči incidentom. Jarinje je postalo poprište rešavanja srpsko-albanskog raskola na najbizarniji način. Molotovljevim koktelima sa etiketom poznate krčme. Tako, bar, kaže Boris Tadić.

Psiholog tvrdi da su za nemire na jarinjskom punktu odgovorni kriminalci svih boja, sa obe strane Ibra. Sa akcentom na one južnije povezane sa prištinskim establišmentom. Pravimo se ludi kao da za tu povezanost sada čujemo prvi put. Boris se ne usteže da kaže i da je američki ambasador sa sedištem u Prištini radikalnim izjavama doprineo razmeni flaša zapaljive tečnosti. Uz diplomatsku psihološku ogradu da iza takve politike ne stoji celokupna američka administracija.

A iz Vašingtona direktno za Srbiju Tomas Kantrimen, pomoćnik tamošnjeg državnog sekretara. On misli da je ovo važan period za Srbiju i da će odluke koje Beograd donese imati veliki uticaj na evropsku zajednicu. Tomas negira bilo kakvu umešanost Amerike u šenlučenje na Jarinju i ne propušta da kaže da će američki prijatelji u Evropi oceniti spremnost Srbije za evropske integracije. I smatra da je Vlada u Prištini sposobna da donosi i pametne i ishitrene poteze. Slažemo se, u to neka niko ne sumnja. Ni Beograd nije imun na svakojake poteze.

Upoznao sam Toma odavno, još u vremenu kada je već bio činovnik na poziciji i od karijere i odlično govorio srpski jezik dok je psiholog sricao političku azbuku. Nije naše gore list ali se udenuo u srpski šumarak kao travka među vihorove. Venčao se u Dubrovniku sa Dubravkom, sestrom mog druga Zoze kog nisam video desetak godina. Što i nije bitno koliko je važna činjenica da Tom u prste poznaje ovdašnji mentalitet i političke prilike. Pred bombardovanje slovio je za prvog kandidata za mesto ambasadora u Beogradu, ipak je završio u Italiji.

U to vreme Boža Đelić, ekonomista od karijere i naliv-pera, nije ni postojao na mapi političke svakodnevice. Danas sa pozicije potpredsednika Vlade glasnogovori da nije prvi put da nam neko kvari ulazak u Brisel. Za to je optužio Prištinu, istu onu koju Boris tereti za povezanost sa organizovanim kriminalom. Koji je, inače, u Srbiji iskorenjen! Za to je trenutno zadužen Dačić Ivica, onaj koji poziva da se o Kosovu ne razglabaju bajke i da se razmisli o njegovoj podeli.

Nekada važan faktor u Ujedinjenim nacijama, njihov predstavnik u Kosovskoj Mitrovici Džerald Galuči ocenjuje da bi slanje mirovnih snaga na sever Kosova urodilo plodom i stabilizovalo situaciju. Kako su počeli da nadiru biće da im Kraljevo uskoro bude administrativni centar. Gde je Kraljevo tu je i Guča. I eto nas na saboru pre sabora. Galuči valjda zna šta priča osim ako ne izgovara praznu retoriku na koju su nas navikli ovi naši. Te praznine umeju i da zamastiljare onim naliv-perom.

I na kraju kad se sumiraju rezultati sukoba na Jarinju dođe se do jednog ubijenog, više povređenih i zategnutih odnosa Beograda i Prištine koji nisu ni bili opušteni; stigne se do šutog i rogatog, do Borisa i Tačija, Tomasa i EU, Ivice i marice, Bože i Galučija, naliv-pera i trube… Bez da se krivica svali na bilo koga koliko god da je krivaca na svim stranama. Beograd i dalje stoji na stanovištu da će samo dijalog rešiti probleme, to misle i ovi napolju. Druga opcija je Jarinje u plamenu. I ne samo ono. Od dvoje birajte jedno: naliv-pero ili trube. Ove potonje imaju limen zvuk koji poziva u šinjele, naliv-perom može da se ispiše krasnopis. Pod uslovom da ne zamastiljari.