Krupan plan
U podužem intervjuu jednim dnevnim novinama, potpredsednik vlade Aleksandar Vučić sažima obaveze i zadatke koje koalicija na vlasti treba da pretoči u rezultate vredne istorijskog pamćenja. Ne libi se da kaže da ima Maršalov plan za Srbiju, šta god to značilo. A znači – ako je Maršalov, nije njegov. Priznajem da iz pitanja “šta će biti najbolnije tačke u Vašem Maršalovom planu?” a potom iz Vučićevog odgovora, nisam pronašao suštinu znaka jednakosti koji povezuje Maršala i Vučića. Još manje Vučića kao Maršala.
Vučićev – a Maršalov – plan vrca od opštih mesta dnevne politike u koju će se, najverovatnije, osim domaćih, udenuti i neki inostrani stručnjaci ne bi li Plan imao internacionalnu snagu poput onog Džordžovog iz 1947. godine. U tu se skicu već uklopio Lazar Krstić, diplomac američkog Jejla, sad već bivši radnik konsultantske kuće “Mekinzi” i novi ministar finansija. Vučić nas obaveštava da je o ulasku u Vladu razgovarao i sa Dominikom Stros-Kanom, bivšim generalnim direktorom MMF-a i – pričaju zli jezici – skandal-majstorom i stručnjakom za sobarice i crvene fenjere. Podaci poznati istrazi i francuskom tužilaštvu.
Bilo bi previše nabrajati sve ono što je Vučić u intervjuu rekao, jer sve što je naveo nije nepoznato i već je više puta izgovoreno s raznoraznih bina, predizborni model. Naravno, ne bi trebalo a priori sumnjati u Vučićeve dobre namere, jer ih izgovara pod dejstvom infuzije, koju je, kako reče, primio pet puta za tri dana. Zavrće rukave, pokazuje tragove uboda igle. Ono o čemu, međutim, ne reče ni slova – a toga valjda nema ni kod Maršala – jesu rekonstrukcija, revitalizacija i oporavak srži opstanka naroda i države. Ni traga od zdravstva (osim tragova kanile na koži), obrazovanja, nauke, kulture i sporta. Ti segmenti društvenog opstanka ne podrazumevaju ni Lazu, a ni Stros-Kana. Oni se podrazumevaju sami po sebi.
Ono što Vučićeva (ili Dačićeva?!) Vlada ne podrazumeva, događa joj se pred očima. Narod je jednako na infuziji makar onoliko koliko je to i njen prvi potpredsednik. Slika društva, udavljenog devastacijom kulture s malim šansama da nastavi prekinutu nit kulturnog nasleđa. Manjak obrazovanja i naučnih dostignuća se podrauzmeva. Kao što se podrazumeva da se za taj luksuz novac ne podrazumeva.
Na kraju – a da konac delo krasi – stigosmo do sporta. Do oblasti u kojoj je Vlada među prvima napravila rez otkazom ministarki Alisi Marić, šahovskom velemajstoru. Valjda je nebo tako htelo, jer novca baš i nije bilo, da se u ove tropske dane radujemo onome što nas još jedino dostojno reprezentuje u svetu. Zove se – brže, više, dalje i jače. Bez infuzije. I kupler-majstora. Bez Maršalovog plana.
U krupnom planu, Ivana Španović, Emir Bekrić, Asmir Kolašinac, Tatjana Jelača i Mihail Dudaš, medaljama i državnim rekordima opravdali su uvreženo mišljenje da je atletika kraljica sportova, što ona i jeste, a odomaćilo i kod nas, ali tek kao sintagma koju samo retki uspeju da potvrde. Jer, ta sportska grana u biti svog ovdašnjeg postojanja od kraljevskog ima samo ovo malo mladih ljudi koji ovih dana nižu dobre rezultate na Svetskom prvenstvu u Moskvi. Sve ostalo je prosjačenje. I jeftin, Maršalov, ili ko zna čiji, plan.
