Laž i mimikrija

  

Ivica Dačić je obavestio javnost o svojoj odluci da se odrekne kantautorskih usluga Mlađana Dinkića navodeći da je ovaj, u rekonstruisanoj Vladi, tražio previše. Multipraktik Dinkić hteo je mesto potpredsednika Vlade za investicije, a istovremeno da rukovodi i Agencijom za strana ulaganja i promociju izvoza, i da bude ministar saobraćaja, infrastrukture, turizma, telekomunikacija i informatičkog društva. Tako je govorio Dačić o ucenjivaču Mlađi. „Ja ovo nisam tražio. Dačić vas je slagao. Ovo su oni meni ponudili“, pravdao se Dinkić novinarima. Dodao je i da ne želi da bude ukras, fikus u vladi, što će reći da ne prihvata ni ministartsvo za botaniku i floru. Da statira u saksiji.

Posle višenedeljnih cenjkanja, političko pijačarenje završeno je tako što Dinkić – koji je najpre pristao da razdvoji tezge na dve: na onu s patlidžanima i onu s paradajzom – nije dobio onu koju je tražio (ili mu je ponuđena?!) sa rotkvicama, peršunom, krastavcima, šargarepom i krtolom. Tako je Dinkić i četvrti put napustio jednu od Vlada iz kojih su ga ili izbacivali ili ih je rušio. On misli da je dao maksimum, što je mereno parametrima nekog ko ume i može – minorno. Kaže da je radio kao konj i citira stihove Milana Mladenovića: „Kad je gotovo, za mene znaj, tek tad je počelo”. Reče Mlađa i ode da piše stihove za Bobana Piromana. Ko će sada da preseca vrpce i lopatom uliva cement u kamene-temeljce budućih privrednih giganata?

Slično je i sa ostalima koji odlaze – Alisa Marić, Goran Knežević, Bratislav Petković, Milutin Mrkonjić, Žarko Obradović i (možda) Slavica Đukić Dejanović – uvereni da su dobro radili, sumnjaju da su ih iz fotelja eliminisali zli jezici i politička matematika. Jezik i matematika, dakle – Žarko. No, ni njemu se nije posrećila koaliciona kombinatorika, pa je poslat na doškolovanje. Od koga sada da krademo testove?

 

Uostalom, svi će se oni snaći. Za Mrkonjića je izvesno da će biti konkurencija Raki Đokiću u organizaciji koncerata. Knežević će da pravi neotrovan sir i kajmak, Alisa će na Kalemegdan na simultanku s penzionerima, a Petković da glance auspuh oldtajmerima u svojoj muzejskoj garaži. Verica Kalanović i Suzana Grubješić imaju sve vreme ovog sveta da teše Dinkića i brišu mu suze. Ako ode i Slavica, jedan tapacirung u vladi manje. Svi oni, nisu više problem. Valja znati šta će činiti ovi koji ostaju. Milan Baćević je već viđen kako s pijukom i ašovom prebacuje normu na kanalu prema Solunu. Ostali viču: „Ooooruk!”

I dok kriza vlade traje, prevezao sam se autobusom Gradskog saobraćajnog – posedujem Busplus karticu za nezaposlene – do centra grada. Na stanici posle one na kojoj sam se ukrcao, ušla su dvojica pripadnika romske manjine i zapevala koliko ih grlo nosi. Bio je to mali koncert za glas, harmoniku i tarabuku. Na pojedinim mračnim licima putnika zatitrao je osmeh. Neki su bili na ivici derta. Oni mračniji još su razmišljali o Ivici i Mlađi. O istini i lažima. Bilo je i onih koji su očekivali „Miljacku”, ili nešto od Ane Bekute, ja sam priželjkivao da čujem autobusku verziju stihova Milana Mladenovića: „…tattoo ruža na grudima…, jako dobar tattoo…, laž i mimikrija…”. Svejedno, bila je to poštena svirka na točkovima. Orilo se „Sudbina me na put šalje”. I tako do fajronta. Do Zelenog venca. Muzičarima dadoh simboličan bakšiš i odoh s mislima o sudbini.

A ona je upravo onakva kakvu su želeli u najboljem interesu Srbije. Sad kada su iz Vlade prognali i Alisu, ko će ih podučiti ko je u toj njihovoj partiji (šaha) kralj, a ko dama? Pione ćemo već prepoznati, brinu nas lovci i topovi. A partija može da se dobije i bez konja.