Lazareva subota
„Ne znam ništa o ovoj vladi, znam samo za onog Vučića. I za Krstića, on je naš, Nišlija”, reče u televizijskoj anketi jedna gospođa. Nema potrebe da zna. Ništa je dovoljna odrednica za one o kojima gospođa ne zna. I za onog o kom ponešto zna. Ni ostali ispitanici nisu patili od nepotrebnog znanja. Pojma nisu imali ko je u vladi za šta zadužen, pomešali su imena ministara i njihove funkcije, neki od njih onog Vučića i dalje drže za prvog potrpedsednika (PPV). To je bio i jedini tačan odgovor. On je i predsednik, i potpredsednik, i prvi i drugi. I tako su tekli zemaljski dani vlade o kojoj malo ko išta zna.
Onda je došla i subota koja bi mogla ostati upamćena kao Lazareva. Onaj o kojem anketirana gospođa nešto zna zahvaljujući njegovom niškom akcentu, odlučio je da tog dana – u konsultaciji s Vučićem – podnese ostavku na funkciju ministra finansija, a da, istovremeno, ostane u vladi kako bi bio jedna od dve osobe o kojoj anketirani ponešto znaju. Dolazeći prošle jeseni u rekonstruisanu vladu, Krstić je već bio u ulozi marketinškog trika. Sada, posle ostavke koja mu je, po svoj prilici, nametnuta, Lazar ostaje u istoj reklamnoj ulozi. Jadno dete.
Predsednik vlade Aleksandar Vučić obavestio nas je da će Lazar Krstić, posle podnošenja ostavke na funkciju ministra finansija, postati njegov specijalni savetnik, da će pomagati i potpredsednici vlade Kori Udovički i učestvovati u pregovorima sa Međunarodnim monetarnom fondom, i da će učestvovati u pisanju rebalansa budžeta za ovu godinu. Funkciju ministra finansija obavljaće ministar privrede Dušan Vujović do izbora novog ministra, a nije nemoguće da Vujović bude novi Laza.
A dete Laza zaigralo se reformama, tražilo je sproveđenje teškog programa – i kako samo reče – „nezamislivog za naše uslove”. Neki od Lazinih predloga bili su i smanjenje penzija za minimum 20 odsto, smanjanje plata u javnom sektoru od najmanje 15 odsto, otpuštanje u naredne dve godine 160.000 zaposlenih u javnom sektoru i povećanje cene struje od 30 odsto. Vučiću se to nije dopalo pa je sprečio Lazara da nas udesi k’o za Vrbicu.
U daljem razvoju događaja, Vučić je iste subote slavodobitno najavio suštinski početak ekonomskih reformi (prva stavka: Lazina ostavka!) i donošenje Zakona o radu i Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju: „Ni za jotu Vlada neće da popusti. Neću da popustim ni slučajno. I tačka!” Ne mareći za Lazu ama baš nimalo, sindikati su najavili proteste zbog donošenja takvih zakona. Vučić im se, po svom običaju, obratio uljudno, kulturno, s mnogo razumevanja: „Ne vidim šta ćete da uradite, da zapalite zgradu? Ja mišljenje neću promeniti”. Neće niko ništa paliti, sindikalci samo razapinju šatore da kampuju na livadi prekoputa zgrade vlade. Možda, eventualno, u tom kampu raspale neki roštilj. Obećavaju i transparent: „Naš ekspoze je kratak: Svom snagom protiv Vučićevih reformi”.
Da ostane zabeleženo da je i onaj Vulin progovorio neku – uvek kada progovori i Vučić – pobrinuo se dečko zadužen da obećava radnicima i socijali. U drečavo crnom odelu, podrazumeva se, uzvikivao je parole: „Zakon o radu mora biti usvojen, niko ne može zaustaviti reformski proces, Zakon o radu po meri radnika…” Doduše, tesno skrojen, kao Vulinove nogavice. Liči na „frulice”, zasviraš i za pojas zadeneš. Prethodno okačiš zvončić oko vrata, mlataraš prutićem i raduješ se suboti. I maštaš da si dete. Laza.
