Lažne vesti kao oružje “specijalnog rata“ protiv Srbije

Ne bi bilo iznenađenje da vlast zaista prihvati predlog ministra Nenada Popovića i njegove  Srpske narodne partije i osnuje radnu grupu za borbu protiv lažnih vesti. Bilo bi to potpuno u skladu sa odbranom od specijalnog rata u kojem neprijatelji, spolja i iznutra, pokušavaju da destabilizuju državu i njeno rukovodstvo. Paradoks je u tome što je specijalni rat koji se navodno vodi protiv Srbije samo jedna od lažnih vesti koju plasira upravo vlast i mediji koje kontroliše.

Jedan od junaka aktuelnog specijalnog rata je i Stefan Cvetković, novinar iz Bele Crkve za kojim je tragalo na desetine policajaca, ronilaca, helikopteri i specijalno obučeni psi, da bi i nekoliko dana pošto je pronađen i dalje bilo potpuno nejasno šta se sa njim dogodilo. S jedne strane je konfuzna priča o otmici koju je Cvetković izneo u javnost, a sa druge potpuno poništavanje institucija pravosuđa kroz izjave predsednika Aleksandra Vučića i ministra policije Nebojše Stefanovića koji su izneli javnosti detalje iz istrage, a potom ih sa novim detaljima prenosli provladini mediji, dovelo je do toga da je gotovo svaka vest vezana za ovaj slučaj pod velikim znakom sumnje.  

Srbija nije imuna od svetskog fenomena lažnih vesti niti su takve vesti obeležje vremena u kojem živimo. Digitalno doba samo je umnožilo izvore preko kojih se prenose informacije koje na različite načine i iz različitih razloga uznemiravaju i obmanjuju građane.

Jedan od poslednjih primera lažne vesti, da je voda za piće otrovana metanom punim kancerogenih čestica, stigla je upravo sa društvenih mreža. Izvor ove informacije je nepoznat, dvoje građana je uhapšeno pod sumnjom da su izvršili krivično delo izazivanje panike i nereda, a po nalogu Višeg javnog tužilaštva, kako je najavljeno, biće podnete krivične prijave protiv još šest osoba, zbog sumnje da su počinile isto krivično delo. 

Sličnu efikasnost vlast je pokazala tokom poplava 2014, kada je kažnjeno nekoliko građana koji su preko društvenih mreža prenosili lažne podatke o broju nastradalih. Zanimljivo je da ni jedan medij koji je tada prenosio slične podatke, čak ni Kurir koji je uznemirio javnost naslovom “Mrtva tela plutaju po Obrenovcu“, zbog toga nije bio kažnjen. 

U isto vreme kada je deo građana zahvatila panika zbog zatrovane vode, trajale su blokade saobraćaja širom zemlje zbog cene goriva. Jedna od vesti, koju su prenosili mediji bila je da je zbog protesta umrla beba, a o tome je u Skupštini govorio i šef poslaničke grupe SNS Aleksandar Martinović. Vest nikada nije potvrđena iz nekog iole ozbiljnijeg izvora, ne znamo ime trudnice iz Belosavaca kod Topole koja je navodno izgubila dete, nema medicinske dokumentacije, izjave nekog lekara, ničega što bi ovu priču moglo da potvrdi. Ubrzo pošto se pojavila, vest je nestala sa sajtova većine medija koji su je preneli, ali je sasvim sigurno da ju je mnogo građana zapamtilo i veruje da je istinita.

Za razliku od građana, pojedinaca, koji izmišljaju lažne vesti ili ih samo prenose preko društvenih mreža, mediji koji to isto rade, prolaze po pravilu nekažnjeno. 

Srazmerno je malo tužbi i još manje presuda protiv medija u odnosu na količinu lažnih vesti kojima se diskredituju opozicioni političari, nezavisni novinari, javne ličnosti i bilo ko ko se suprotstavi ili drugačije misli od zadatog stava vlasti. Javnost je postala potpuno indiferentna u odnosu na laži koje se svakodnevno plasiraju, pojedinci koji su targetirani su van zaštite zakona i reakcije javnog mnjenja.

S druge strane, lažne vesti koje se na bilo koji način odnose na vlast, plasiraju se tako da ukazuju na ugrožavanje države. Provladin tabloid „Alo“, pozivajući se na anonimne izvore bliske Vladi Srbije, objavio je pre nekoliko dana da je na račune pojedinih NVO i opozicionih političara, krajem maja uplaćeno 100 miliona evra “za logistiku izazivanja haosa na ulicama Beograda i širom zemlje, a sve sa ciljem promene vlasti”. Soroš, džihadisti, Đilas, CIA, ustaše, Jeremić, Amerikanci, zaverenici sa svih strana, smenjuju se na naslovnicama kao pretnja stabilnosti države, bez ijedne činjenice koja može da potkrepi osnovanost pretnji ali uz mnoštvo opisa koji lako izazivaju uznemirenost građana.

Najčešća meta “napada“ je upravo predsednik Vučić. Pre nekoliko godina nije mogao da ide na trodnevni odmor na Borsko jezero zbog navodne sačekuše novinara BIRN-a i CINS-a koji su istraživali ugovore sa Etihadom. Zavere, pretnje porodici, vesti o pripremama ubistva Vučića, uz pozivanje na anonimne izvore, objavljene su nebrojeno puta u prorežimskim tabloidima.

Jedna od vesti koje je ostala bez epiloga je oružje pronađeno u blizini njegove vikendice u Jajincima nakon čega je umirio građane rečima da je “oružje možda ostavljeno slučajno“ i da mu “ne pada na pamet uvođenje vanrednog stanja.“

Teško je nabrojati broj “državnih udara“ koji su pretili Srbiji u poslednjih šest godina. U širenju te panike prednjači Dragan J. Vučićević, glavni i odgovorni urednik „Informera“ – glasila koje je u istraživanjima sajta “Fake news” Novosadske novinarske škole  na naslovnicama objavilo čak 362 lažne vesti za godinu dana.  

Mnogi pamte i Vučićevićev dramatičan monolog iz novembra 2015, kada je upozoravao tada premijera Vučića da ne ide u Kinu. “Vučiću, nemoj da ideš tamo. Budala si ako odeš u Kinu“, vikao je Vučićević u studiju TV Pink-a i optužio tadašnje potpredsednice Vlade Srbije Zoranu Mihajlović i Kori Udovički, predsednika Srbije Tomislava Nikolića, Socijalističku partiju Srbije i policiju da zajedno sa mafijom organizuju zaveru da smene Vučića. 

U petak, 15. juna, u jutarnjem program TV Pink-a, Vučićević je objasnio i da je u toku specijalni rat protiv Srbije, koji kreće iz Makedonije, da je deo tog specijalnog rata i priča o zatrovanoj vodi, protesti zbog cene goriva ali i nestanak novinara Stefana Cvetkovića.

Nekoliko sati kasnije, njegove reči je ponovio predsednik Vučić na pres konferenciji na kojoj je objavio da je Cvetković pronađen i da je u policiji na ispitivanju. I on je ocenio da zemlja bila izložena “žestokim napadima, pokušajima razaranja unutrašnjeg poretka i institucija Republike Srbije“, što mu je “pokvarilo važan dan otvaranja fabrike u Kruševcu”. Naveo je da to nije kraj i da je siguran da će se nastaviti sa pritiscima na zemlju – spoljašnim i unutrašnjim, ali da “predstoji rešavanje važnog pitanja, a to je Kosovo i Metohija”.

I verovatno se baš u tom važnom pitanju krije razlog permanentnog vanrednog stanja u kojem građani žive godinama. Hranjeni strahom od državnih udara i opijeni borbom protiv neprijatelja, možda će lakše progutati taj poslednji, gorki zalogaj – istinitu vest.