Lažni život u lažnoj zemlji

Nema se tu šta dodati: iz Vranja je u ponedeljak stigla najbolja slika vremena laži u kome (vremenu) trošimo jedine živote koje imamo.

Baš na 11. rođendan Srpske napredne stranke, Aleksandar Vučić, predsednik Srbije i lider naprednjaka, stigao je u centar Pčinjskog okruga da otvori obnovljeno pozorište, pored koga ga je dočekala – mušema u ulozi fasade.

Sasvim nenamerno, tražeći način da od „visokog gosta“ sakriju ružnu sliku stvarnosti, Vranjanci su spremili scenografiju u kojoj se lepo video masovno prihvaćeni model ponašanja u naprednjačkoj Srbiji: onaj prema kome se, u skladu sa linijom manjeg otpora, bira da se veruje u ono što je servirano, umesto u ono što jeste.

Nije to baš fenomen nepoznat u istoriji – tumačili su ga psiholozi i sociolozi, opisivali pisci, filmovi su snimani…

Da li zbog činjenice da živimo u vreme interneta koji omogućava laku dostupnost informacija, zbog toga što je sopstvena muka uvek najveća, ili zbog sadržine plasiranih laži i ljudskih i drugih kvaliteta njihovih kreatora, gledano danas i odavde, moglo bi se zaključiti da je fasada koja efikasno prekriva našu stvarnost daleko bizarnija i suštinski providnija od ijedne do sada poznate.

I nije, pri tom, reč samo o onom mahnitanju štampanih tabloida i televizija koje na njih liče: lažna je ovde i sama država, kojoj su čak i granice nepoznate. Priznao je to i sam Vučić u izjavi Sputnjiku u utorak, rekavši da je nemačkoj kancelarki Merkel rekao da „granice nisu utvrđene“.

„Za nas je granica jedna, za Berlin je druga. Za Rusiju je granica jedna, za Ameriku je druga. Za Кinu je jedna, za Francusku je druga. Za Španiju je jedna, za Britaniju je druga… I kažem im, dajte da to utvrdimo“, ispričao je Vučić, govoreći, pri tom, samo o demarkaciji na jugu, ali ne i o činjenici da su Srbija i Hrvatska i dalje miljama daleko od dogovora o razgraničenju na Dunavu, iako jesu postigle određeni napredak u definisanju kopnenog dela granice.

Da stvar bude gora, nije muka Srbije samo u tome što ne zna gde se nalazi, već i u tome što, zapletena lažima, ne zna ni odakle je pošla (revizija istorije upravo je u jeku) ni gde se zaputila.

Zvanična verzija je, blago rečeno, vrlo neuverljiva: neiskreni proces puta ka EU upravo je, voljom Brisela, a naročito Pariza, očigledno zapao u ćorsokak, ali time nije označena definitivna promena kursa u pravcu Istoka, iako baš njega godinama trasiraju mediji pod kontrolom „proevropske“ vlasti.

Naprotiv – upravo se spremamo da se upoznamo sa novoizabranim izvestiocem Evropskog parlamenta za Srbiju, Slovakom Vladimirom Bilčikom. I sva je prilika da će se desiti isto što i u dosadašnjim činovima drame – i njega ćemo obavestiti o našoj (lažnoj) posvećenosti sveukupnim reformama i demokratizaciji, i našoj želji da dođemo do kompromisnog rešenja kosovskog problema, kao ključnim uslovima za učlanjenje u EU.

A on nam je već rekao da će nas u tome svom snagom podržati, a u nekom budućem izveštaju o napretku Srbije, u zavisnosti od „šire slike“, mogla bi ponovo osvanuti dijagnoza o „zarobljenoj državi“, za šta postoje svi uslovi na terenu.

O tome govori onaj lažni parlament koji, nakon lažne rasprave, verifikuje zakone koji ni čemu ne služe. Pa onda imamo situaciju da, pod međunarodnim pritiskom, vlada donosi zaključak o sprovođenju zakona, namenjen vaspitavanju –sopstvenih ministara.

I što je još gore, sva je prilika da će skupština koja odavno ne predstavlja građane koji je finansiraju, od proleća, nakon izbora u neslobodnim uslovima i uz verovatni bojkot dobrog dela opozicije, sa stvarnošću korespondirati čak i manje nego danas.

Ali, ne bi trebalo svu krivicu svaliti na razne Ristićeviće, Atlagiće i slične: zar se, uz lažljive medije i kastrirano pravosuđe i može doći do prave slike stvarnosti, u kojoj bi građani mogli izabrati dostojnije predstavnike i donosioce odluka?

Zar je, u takvim uslovima, moguće odbraniti se od propagande zasnovane na lažnim statističkim podacima, koji govore o zlatnom dobu, omogućenom, između ostalog, dolaskom silnih (lažnih) stranih investitora, koji zemlju napuštaju čim potroše novac dobijen iz državnog budžeta?

I koliko je, kad se sve to uzme u obzir, realno očekivati vladu bolju od sadašnje – pune ministara sa lažnim diplomama, predvođene premijerkom na daljinsko upravljanje?

Može li do probijanja tvrđave laži dovesti – lažna opozicija? Ona, koja promenu (navodno) želi, ali nije spremna da ozbiljno radi na njenom omogućavanju, već se bavi međusobnim odmeravanjem snaga, čekajući da vlast nekako padne sama od sebe, „čim završi Kosovo“?

Da li je realno očekivanje da će se oni zloupotrebljeni putnici autobusa koji prate Vučiča po Srbiji, kako bi na njegovim mitinzima glumili lokalno stanovništvo, iznenada probuditi i reći – dosta! Ne želimo više da slušamo reči čoveka koji s takvom lakoćom gotovo neprekidno izgovara lako proverive laži?

Deluje utopijski, ali istorija kaže – dešavalo se. Ne baš da je posle kiše uvek pravo sunce progrejalo, ali nijedna kiša nije padala večno.
Jer, i nemoćni imaju moć, uvideo je još Vaclav Havel, komunistički disident, poslednji predsednik Čehoslovačke i prvi predsednik Češke u svom čuvenom eseju „Moć nemoćnih“ iz davne 1978. godine.

Razmislimo, sugerisao je Havel, o prodavcu voća i povrća koji živi pod komunizmom. Kad taj prodavac u izlog svoje prodavnice stavlja natpis „Proleteri svih zemalja, ujedinite se!”,on to, verovao je tadašnji disident, ne čini nužno zato što u tu parolu veruje, nego zato što ne želi da ima probeme.

Ono što je Havel dalje uočio, u psihologiji se izučava u poglavljima o mehanizmima odbrane: ako dotični trgovac ne veruje u natpis koji je stavio u izlog, on onda svoje poniženje zbog doživljene prisile prikriva govoreći samom sebi:“Šta ima loše u tome da se proleteri sveta ujedine?“.

I tako se dešava da strah omogući zadržavanje moći zvanične ideologije – i na kraju menja uverenja samog trgovca. 

I zato, primetio je Havel, oni koji „žive u laži“ sarađuju sa sistemom i kompromituju sopstvenu ljudskost.

I eto zašto je i za nas bitan samo naizgled bezazleni primer sa parolom u izlogu: ne liči li opisani mehanizam na koji nastaje saradnja sa sistemom, suštinski, na ono što se desilo u Lučanima, odnosno Ivanjici, gde su zaposleni MB Namenske doputovali da podrže direktora i napadnu kolegu koji je izgubio sina?

Uradim nešto iz straha i onda počinjem da verujem u to što sam uradio?

Zanimljivo je, zato, pogledati kako dalje Havel razmišlja: šta bi se, pita, desilo trgovcu koji odbije da stavi potvrdu zvanične ideologije u izlog? I odmah odgovara: zbog takvog pokušaja „življenja u istini“ platiće cenu i on i njegova porodica. Ali će postići nešto što potencijalno ima veliku snagu – poručiće da je car go.

„A budući da je car zaista go, dešava se nešto izrazito opasno: svojim činom trgovac se obraća svetu. Svima omogućuje da zavire iza zavese. Svima pokazuje da je živeti u istini zaista moguće“, kaže Havel, koji veruje da je zadržavanje ljudskosti daleko važnije od pitanja koja je stranka ili političar trenutno na vlasti.

„Bolji politički sistem neće automatski garantovati i bolji život. Zapravo je istina obrnuta – bolji sistem može nastati jedino izgradnjom boljeg života“, pisao je Havel, uveren da je boriti se protiv laži moguće stvaranjem „paralelnih struktura“ unutar kojih se u zajednici može živeti istina.

A to je ono što zna svaki autokratski režim, pa i ovaj ovdašnji: tvrđavu laži kojom je opasan može ugroziti izvlačenje i najsitnijeg kamena. I najbezazlenija istina, izgovorena u momentu kada je neko spreman da je čuje, može imati snagu koja će pokrenuti lavinu.

Zato je u toku pojačavanje pritiska na ono malo preostalih medija koji se usuđuju da rade svoj posao. Jer, kad se laži zatrpavaju novim lažima, neminovno se poseže za sve manje uverljivim kulisama za prikrivanje stvarnosti.

I sve je veća opasnost da će se nekome omaći da kaže ono što je očigledno – mušema nije zid, ali car jeste go. „Oduvek sam to govorio“, reći će sledeći.

Naslovna fotografija: Otvaranje pozorišta „Bora Stanković“ u Vranju/Printscreen N1