Ledeno doba
Sneg je atmosferska padavina koja svake zime iznenadi srpske putare koji je potom proglase elementarnom nepogodom. U nekim krajevima zemlje ona to zaista i jeste ali u prestonici je posle samo nepunih 48 sati vejanja nastala kuknjava protkana strahom da će sneg sve da nas podavi. Beograd se jeste za tako kratko vreme pretvorio u belu pustinju ali ne toliko zbog količine snega (koja je bila gotovo uobičajena za ovo doba godine) koliko zbog začuđenih komunalnih službi atmosferskim talogom usred zime. Ajd’ da ih podsetimo da pamtimo i kabastije snegove i hladnije zime. Bio je nekada i deblji minus. Onaj s kamatom.
U uslovima koje obično nazivamo kolapsom, koji je najčešće subjektivan proizvod, neko se dosetio da proglasi vanrednu situaciju u celoj zemlji. I to tek pošto je Beograd kolabirao od lake prehlade. Ovi iz provincije masovno dolaze da vide Jetija na Slaviji. Odlaze razočarani u svoje zavičajne smetove spram kojih je beogradska klima februarsko proleće.
I dok prestoničke grtalice kljakavo rade na odloženo sa kojim danom zakašnjenja u pritvorskoj jedinici Centralnog zatvora pada dogovor da se pomogne gradskim ocima u lopatanju snega. A i ne plaća se loše, 1.600 dinara po lopati. Dođeš pred Skupštinu, zadužiš lopatu, riljaš po snegu a kad otopli očekuj obećanu crkavicu od koje vajde nema osim setnog sećanja na prohujalo sa snegovima. E, tamo iza zatvorskih rešetaka odlučeno je da je vanredna situacija najpogodnije stanje da se proveri izdržljivost duha i tela na negativnom Celzijusu. U cik zore, Sretko Kalinić (Zver, Beli) i Željko Milovanović iskočili su iz svojih rupa u zatvorsko dvorište namerni da naprave Sneška Belića. U tome ih je sprečila zatvorska straža, tj. onaj njen budan deo. Gde će vam duša? Ne vama koji ste spavali, nego vama koji ne date deci da uživaju u snegu.
Osim što su postali poznati po zimskim vragolijama, Sretko i Željko nose i hipoteku osuđenih za najteža ubistva. Prvi je na tridesetogodišnjoj robiji zbog ubistva premijera Zorana Đinđića, drugi će ležati deceniju duže zbog likvidacije hrvatskog novinara Iva Pukanića. Obojici je zatvorska kantina već dosadila pa su rešili da preko zatvorskog zida baš na sabajle skoknu negde na škembiće. Koji su inače poznati kao najidealniji dijetalan doručak. Znaju to zatvorski čuvari koji su ga već mezetili i upali u laku dremku dok su ova dvojica žurila preko žice po one lopate.
U ove hladne vanredno situacione dane prožete stanjem, kao led zveče vesti o beogradskim kvazismetovima i Sretkovom pokušaju da izmili iz brloga. Strah od mogućnosti da Zver ponovo prokrstari beogradskom džadom mnogo je veći od snega koji je više dečija radost nego sve drugo. Da li je neko razmišljao da u zatvore uvede vanrednu situaciju? Ne zbog Sneška Belića; više zbog škembića. Ledeno je doba. Ako je osuđenik za najteže krivično delo koje se kvalifikuje kao ubistvo predstavnika najviših državnih organa tako lako mogao da izađe da se grudva valjalo bi razmisliti da mu se obezbede kapa i rukavice. Greota je pustiti ga golorukog na Sneška. Valjalo bi da pravdoljubiva Sneškova imenjakinja iskukiči vunicu pa da ga tako ušuškanog odvede na Slaviju. Da dete vidi Jetija.
