Legalista u ilegali
Vojislav Koštunica stao je u red onih koje će od svih ovozemaljskih zala da odbrani nebeska pravda Koste Čavoškog i bratije. Posle proverenog performansa koji je Kosta Č. upriličio branivši Radovana Karadžića nepravda je da se i Koštunica ne okoristi istim metodom nebeske zaštite. On – kao i nekada njegov prethodnik na jugoslovenskom predsedničkom tronu S. M. – ište malo narodne volje i akademske sućuti koje će ga zaštiti od policijsko-tužilačke najezde.
Najava specijalnog tužioca za organizovani kriminal Miljka Radisavljevića da će i Koštunica biti ispitan u vezi sa oružanom pobunom Jedinice za specijalne operacije 2001. godine izazvala je bes i prkos u redovima Demokratske stranke Srbije. Odgovor koji je na godišnjicu ubistva premijera Zorana Đinđića stigao iz centrale tog udruženja građana dao je na znanje svakom ko pokuša da dirne u nedodirljivog da on nije rad da o „belim mantilima sa dugim cevima“ ćaska sa organima reda. Principijelno legalistički kako i priliči autističnoj namćorskoj politici čiji smo četvorogodišnji eksperiment vladavine jedva preživeli.
Da ne ostane usamljen u tumaranju mračnim stazama mrziteljstva prema svemu što ima veze sa Đinđićem pobrinuli su se Čavoški K. i dvojica sa istog kanabeta, Dobrica Ćosić i Matija Bećković. Lepo im stoje oni autogrami ispod teksta o izdajnicima i kvislinzima, obeščašćivanju i klevetama. Iz akademskog potpisa izvire: nemoj neko da pomisli da Vojislava pozove da ništa ne kaže, mnogo smo ljuti.
Čega se plaši doktor pravnih nauka? Hoće li zli policajci da mu zavrću ruku da bi priznao? Čemu panika pred građanskom obavezom da se o onome što se zna saopšti svima koji o tome ne znaju? Umesto pijeteta prema ubijenom premijeru, kojeg nije bilo ni na dan njegovog ubistva pa ga nije trebalo očekivati ni na osmogodišnjicu atentata, dedinjsko veće poslalo je Koštuničinim progoniteljima istorijsko „ne“. Amfilohije se još nije odredio. Na drugoj strani sveta, negde u Sjenici, pošteni Milanko Obućina vratio je pronađen novčanik sa 4.200 tuđih evra. Ušao u policijsku stanicu i rekao: „Ovo nije moje, vratite vlasniku, nagrada mi ne treba!“. Istorijska pobeda poštenja sjeničkog siromaha, u svoj svojoj nemaštini nasmejanog zbog činjenja dobra ljudima, nad namrgođenošću prepodobnog ljubitelja mačaka kog ne mogu da nasmeju ni kad ga golicaju. U nastavku melodrame očekuje se tužiočev potez koji će potvrditi da je mislio ozbiljno kada je izgovorio ime koje će pozvati da saopšti potrebna obaveštenja o oružanoj pobuni. Sve drugo dalo bi legalisti legitimitet da se u društvu u kome sede trojica akademika, dvojica doktora prava, dvojica književnika, dvojica bivših predsednika, jedan šef stranke, jedan vlasnik dedinjske vile, jedan Radovanov fan, jedan kandidat za Nobela, jedan falsifikat Šerloka Holmsa i jedan vozač „juga“, ukupno njih četvorica, možda i zlurado zadovoljno nasmeši.
Sve što je viđeno u nastupu sa potpisma Čavoškog K, Matije B. i Dobrice Ć. a u obranu i zaštitu Vojislava K. ipak je samo virtuelna stvarnost realnog života. Tu čak ni njihova kompartijska retorika ne može da zaustavi pisanje novog poglavlja o ubistvu Đinđića. Džaba im virus ako nisu čuli za Nortona i Kasperskog.
