Ljudska prava “za šaku dinara”

Četvrtina stanovništva u Srbiji je u riziku od siromaštva, a pola miliona građana, odnosno oko 7,2 odsto na raspolaganju ima manje od 12.045 dinara mesečno – što je granica apsolutnog siromaštva. U toku ove godine je više od 250.000 ljudi primalo socijalnu pomoć, a 35.000 građana se prehranjuje u narodnim kuhinjama. Nezaposlenost je i dalje, uprkos suprotnim tvrdnjama predstavnika vlasti, izuzetno visoka, a više od million stanovnika nema obezbeđen životni prostor.

Možemo li sa ovakvom statistikom i još težom realnošću da govorimo o kakvom-takvom građanskom društvu. Imaju li građani u uslovima socijalne obespravljenosti, sa kojom se suočavaju, stvarni kapacitet da se bore za svoje politička i građanska prava i mogu li se, uopšte, nazvati punopravnim građanima, ako nemaju elementarne uslove za život?

Izveštaji o poštovanju ljudskih prava u Srbiji iz godine u godine beleže negativan trend. Sa jedne strane, imamo gušenje medijskih sloboda, izostanak javnog dijaloga, ignorisanje kritike, verbalne i fizičke napade na političke neistomišljenike, a sa druge elementarnu ekonomsku i nesigurnost velikog broja građana, pokazuju svi relavantni izveštaju o stanju ljudskih prava kako međunarodnih, tako i domaćih organizacija.

U kakvoj su relaciji politička i socio-ekonomska prava i da li uopšte možemo da ih razdvojimo u kontekstu Srbije.

Dr Vesna Petrović iz Beogradskog centra za ljudska prava kaže da je podela na ove dve grupe ljudskih prava, donekle, veštačka, ali prevaziđena.

Socio-ekonomska prava se kolokvijalno nazivaju “skupim“ pravima, jer njihovo poštovanje država treba da omogući tako što će uložiti određena sredstva, odnosno ulagati u obrazovanje, zdravstvo, rad i radne odnose, stanovanje.

Njihovo zanemarivanje, međutim, kaže naša sagovornica, za društvo je još skuplje.

Primer je Srbija. Višegodišnjim ignorisanjem socio-ekonomskih uslova u kojima žive stanovnici Srbije dobili smo, objašnjava Petrović, armiju obespravljenih građana koji se, onda, lako odriču ne tako lako osvojenih građanskih prava i sloboda.

Ovu tezu slikovito ilustruje to što su ljudi u Srbiji spremni da odustanu od jednog od osnovnih političkih prava – prava glasa na izborima, kako bi obezbedili egzistencijalnu sigurnost, a biračko pravo se “prodaje“ kao na pijaci – za paket namirnica, ili nekoliko hiljada dinara.

Srbija je, tako, postala eklaktan dokaz da  ljudska prava gube vrednost ako se međusobno ne prožimaju i ne ’rade jedna za druge’. U suprotnom, socijalna nesigurnost sa sobom vuče i građane koji lako pristaju da svoje političke slobode poklone “za šaku dinara“.