Lobiranje po zakonu, ali i dalje tajno
Zakon o lobiranju ne predviđa objavljivanje podataka o tome koji funkcioner je lobiran, koji propis je donešen pod uticajem lobista i konačno, čiji interes je zadovoljen donošenjem takvog propisa.
Jedan od zakona koji su poslanici usvojili na poslednjoj sednici Narodne skupštine je i dugoočekivani Zakon o lobiranju. Oblast lobiranja je više od decenije s vremena na vreme tema koja okupira javnost, ali je ona ostala zakonski neregulisana, sve do sada. Međutim, iako je i sama volja da se polje lobiranja zakonski reguliše iskorak u borbi protiv korupcije, pojedina zakonska rešenja neće učiniti transpartentnijim uticaj pojedinih grupa na donosioce propisa.
Foto: FoNet/ Nenad Đorđević
Javnost ima pravo da zna razlog zbog koga su donosioci propisa kreirali određena rešenja na određeni način, što uključuje i lobističke kontakte koji su sa njima u tom procesu ostvareni. Zakonsko regulisanje lobiranja i uspostavljanje registra i služi upravo tome da se javnosti pruži pristup dovoljnom broju informacija o lobističkoj aktivnosti koje se odnose na kreiranje opštih akata, kako ne bi postojala sumnja da se radi o aktivnostima koje nisu u skladu sa javnim interesom. Minimum podataka koji bi blagovremeno trebalo da budu dostupni javnosti su podaci o lobisti, lobiranom licu, korisniku i zakonu ili drugom opštem aktu za čije donošenje ili izmenu se lobira.
Iako Predlog zakona predviđa prikupljanje ovih podataka i na nivou samih institucija i na nivou Agencije za borbu protiv korupcije, većina neophodnih podataka neće biti lako dostupna javnosti. Predlogom zakona nije predviđena obaveza objavljivanja bilo kojih drugih podataka osim registracionih podataka o licu koje vrši lobiranje. Informcije koje jednom godišnje bude dobijala kroz godišnje izveštaju o radu lobista i pravnih lica koja vrše lobiranje, Agencija za borbu protiv korupcije neće biti u obavezi da objavljuje na svojoj veb stranici. Takođe, nije predviđena ni obaveza organa vlasti da evidenciju koju vodi o lobističkim kontaktima svojih funkcionera ili radno angažovanih lica objavljuje na svojoj internet strani.
Javnost neće znati podatke o tome koji funkcioner je lobiran, koji propis je donešen pod uticajem lobista i konačno, čiji interes je zadovoljen donošenjem takvog propisa. Stupanjem Zakona na snagu saznaćemo samo ko su lobisti, ali i to samo u slučaju da se oni registruju. Neformalno lobiranje i dalje će ostati ispod radara Agencije za borbu protiv korupcije, jer o takvim kontaktima lobirana lica neće imati obavezu da obaveštavaju ovo telo. Iako će registracija otkriti podatke o samim lobistima, ona neće reći mnogo o onima koji od lobiranja imaju korist.
Zakonsko regulisanje i “osvetljavanje“ lobiranja trebalo bi da doprinese razumevanju uloge lobiranja u procesu donošenju odluka ali i jačanju poverenja građana u same institucije. Kada je lobiranje transparentno, javnost ga ne percipira kao koruptivnu radnju, već kao dozvoljeno sredstvo vršenja uticaja putem informacija. Kapacitet predloženog Zakona o lobiranju da promeni negativnu konotaciju lobiranja u javnosti sasvim je ograničen.
Podsetimo, regulisanje ove oblasti planirano je još Nacionalnom strategijom za borbu protiv korupcije iz 2005. godine. Kako zakon nije donešen u periodu važenja ove Strategije, njegovo donošenje uvršteno je i u Nacionalnu strategiju za period 2013-2018. Predviđeno je, najpre, da Zakon bude usvojen tokom 2014. godine, da bi se kasnije njegovo donošenje odložilo za prvi kvartal 2017. godine. Nakon što je Grupa zemalja za borbu protiv korupcije (GRECO) u svom saopštenju objavljenom 15. marta 2018. godine ocenila je da Srbija nije ispunila nijednu od preporuka ovog tela iz četvrtog kruga evaluacije,među kojima je i potreba regulisanja lobiranja narodnih poslanika, Ministarstvo pravde ubrzalo je postupak izrade nacrta zakona i ubrzo ga iznelo na javnu raspravu.
Detaljnije o rešenjima koja donosi ovaj zakon možete pročitati na portalu Otvoreni parlament.
Naslovna fotografija: FoNet/ Nenad Đorđević
