Lončar radnicima obećava veće plate – kod privatnika
Uprkos činjenici da ne postoji adekvatan zakonski okvir za to, ministar zdravlja najavio je “prebacivanje” nemedicinskog osoblja iz zdravstvenih ustanova u privatne firme i obećao im veće plate. Mario Reljanović: Obećanje nerealno, deo radnika će ostati bez posla. Sarita Bradaš: Nekim radnicima nakon prelaska iz javnih preduzeća u privatni sektor plate su prepolovljene.
Ukoliko se ostvari plan ministra zdravlja Zlatibora Lončara da nemedicinsko osoblje ubuduće ne bude deo zdravstvenog sistema, već da se angažuje spolja (preko autsorsing usluga), spremači, čistači, portiri, vozači morali bi prvo da budu otpušteni iz javne uprave. Kada ostanu bez posla, ne postoji nikakva garancija da isti ljudi ponovo dobiti posao, a uslovi rada zavisiće od novih poslodavaca.
Naime, najavljujući bolje uslove rada u zdravstvu Lončar je obećao je da će u toku ove godine biti povećane plate medicinarima – lekarima, sestrama i tehničarima. Istovremeno je obelodanio da za nemedicinsko osoblje ima nešto drugačiji plan. Smislio je, kako tvrdi, da se svi oni koji nisu medicinari prebace u firme koje će zdravstvene ustanove angažovati za obavljanje posebnih poslova.
“Što se tiče nemedicinskog osoblja, čistači i oni koji rade na drugim poslovima, angažovaćemo firme koje se time bave i automatski ih prebaciti u njih, jer su tamo veće plate”, kazao je Lončar.
Ministar Lončar nije otkrio pojedinosti svog plana za nemedicinsko osoblje zaposleno u zdravstvu, a iza najave su ostala brojna otvorena pitanja.
Po kom pravnom osnovu će nemedicinsko osoblje biti “prebačeno” u privatnu firmu? Da li će ti zaposleni prvo biti otpušteni iz javne uprave? Koje su garancije ministra zdravlja da će isti ljudi biti ponovo angažovaani preko posebnih preduzeća i da će u privatnom sektoru imati veće plate? Koliko u zdravstvenom sistemu Srbije sada ima zaposlenih koji obavljaju nemedicinske poslove?
Na sva ova pitanja, međutim, ni posle 20 dana čekanja nismo dobili odgovor od Ministarstva zdravlja.
Aktuelna zakonska regulativa “prebacivanje” radnika od jednog do drugog poslodavca ne poznaje, a jedini pravni dokument u kome se takva vrsta radnog angažovanja pominje je Zakon o radu preko agencija za privremeno zapošljavanje. Problem je, međutim, što Srbija taj zakon nema, jer je on još u pripremi. Takozvani “rad na lizing” koji ovaj zakon tek treba da reguliše je, doduše, već uveliko zaživeo u praksi, no to je druga priča.
Sve i da pomenuti zakon bude usvojen pre nego što se krene u reorganizaciju rada u zdravstvu, on ne bi mogao da reguliše angažovanje nemedicinskog osoblja, jer se odnosi na privremene poslove, a čistači, spremači, kuvari, vozači, portiri su kadar koji je zdravstvenim ustanovama potreban stalno.
Ukoliko bi ministar zdravlja svoj plan želeo da ostvari poštujući propise, “prebacivanje” radnika nije opcija. Namerno ili iz neznanja Lončar je u svojoj najavi propustio da kaže jednu “sitnicu”. Naime, da bi nemedicinski radnici uopšte mogli da budu angažovani preko privatnih firmi koje bi država angažovala za obavljanje pomoćnih poslova, prethodno bi morali da budu otpušteni iz zdravstvenih ustanova. A tu dolazimo do suštine. Ukoliko zaposleni dobiju otkaz iz državne uprave i pređu u privatni sektor, ministar zdravlja više ni na koji način nije odgovoran za njihov radni položaj, pa, tako ni za bolje uslove rada, ni za veće plate koje im obećava.
Dakle, ako država nemedicinske radnike u zdravstvu prepusti privatnom sektoru, a potom preko autsorsing iznajmljivanja usluga ponovo angažuje, više nema ingerencije nad njihovim zapošljavanjem. Profesor radnog prava na Univerzitetu “Union” Mario Reljanović tvrdi da u tom slučaju ministar zdravlja ne samo da ne može da im garantuje veće plate, već ni da će zadržati posao.
“Kada ih jednom otpusti kao višak zaposlenih, pa onda zaključi sa drugom firmom ugovor, sasvim sigurno neće postojati toliki broj nemedicinskog osoblja. Vrlo je verovatno da će tek jedan deo ostati da obavlja poslove čistača, spremača, vozača i slično. Ako je istina ono što tvrde predstavnici vlasti da nemedicinskog osoblja u zdravstvu ima duplo više nego što je potrebno, samo polovina tih ljudi će biti ponovo angažovana preko drugih firmi”, smatra Reljanović.
Situacija u kojoj ne bude bilo mesta za zapošljavanje svih koji sada rade u zdravstvu sasvim sigurno se, objašnjava naš sagovornik, neće pozitivno odraziti na uslove rada. Ljudi će u takvom scenariju, kaže on, pristati da rade pod bilo kakvim uslovima, jer im je alternativa nikakva.
“Nema nikakvog govora o većim platama. To je i matematički nemoguće. Kada se autsorsuje određena usluga, plate za zaposlene, takođe, idu iz budžeta države, ali preko privatnih firmi koje se i same ugrađuju u cenu. Firme za pružanje usluga se, sigurno, neće odreći svoje zarade kako bi plate radnicima ostale iste, ili bile veće nego kada su bili angažovani direktno od države”, kaže Reljanović
Osim računice i zakonskih odrebi, ministra zdravlja demantuju i pređašnja iskustva. Već smo svedočili tome da je nekoliko javnih preduzeća otpustilo deo radnika, a zatim angažovalo posebne firme, što one koje su sami osnivali, što privatne za obavljanje specifičnih delatnosti. U većini slučajeva dogodilo se upravo ono na šta i sada upozoravaju stručnjaci. Posao je ponovo dobio samo deo zaposlenih, a plate su m drastično smanjene.
“U preduzeću ‘Pošte Srbije’, ili u Elektro-privredi Srbije su kafe-kuvaricama, spremačicama i portirima, nakon prelaska u privatnu firmu plate sa oko 26.000 smanjene na 16.000 dinara. U JKP ‘Beogradski vodovod’ su ljudi koji su prebačeni na autsorsing usluge sa 50.000 koliko su imali, spali na 25.000 mesečne zarade. Slično je bilo i u Naftnoj industriji Srbije (NIS)“, objašnjava Sarita Bradaš, saradnica Fondacije Centra za demokratiju koja se bavi istraživanjem uslova rada i zapošljavanja u Srbiji.
Sagovornica Istinomera kaže da iz najave ministra Lončara proizilazi mnogo nelogičnosti i “rupa” koje ukazuju na to da nema sistemskog sagledavanja situacije sa zaposlenima u zdravstvenom sistemu Srbije. Pre svega, tvrdi ona, nema adekvatne analize o broju zaposlenih koji obavljaju nemedicinske poslove, a nema ni jasnih podataka o tome koliko ih je tačno višak. Ministar Lončar je ranije izjavljivao da u sistemu zdravstva 24 odsto čine oni koji nisu medicinari, a da je evropski prosek 10 do 15 odsto.
“U javnosti se licitira brojkom od 18.000 radnika koji obavljaju nemedicinske poslove, ali mi nemamo zvaničan dokument koji to potvrđuje. Nemamo uvid u kontrolu zapošljavanja u celokupnom javnom sektoru od stupanja na snagu Odluke o zabrani zapošljavanja. Veliki broj radnih mesta je upražnjen penzionisanjem bivših radnika, a ne znamo ko je i pod kojim uslovima popunio kadrovske rupe koje su za njima ostale, a neophodne su za funkcionisanje zdravstvene zaštite”, smatra Bradaš.
Od Ministarstva zdravlja nismo dobili odgovore koliki je broj nemedicinskih radnika u sistemu zdravstva, niti kolike su njihove plate. Na sajtu Ministarstva državne u uprave i lokalne samoprave pronašli smo, takozvani Pozicioni dokument „Moderna država – racionalna država“, u kome se analizira sadašnje spram željenog stanja javne uprave. U odeljku koji se bavi situacijom u zdravstvenom sistemu konstatuje se “da Srbija ima nesporan višak nemedicinskog osoblja”, ali ne i koliko je na kojim poslovima ljudi angažovano, niti koliki je raspon plata po delatnostima.
Ni predstavnici Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave nisu nam odgovorili na pitanja o trenutnom broju zaposlenih u ustanovama zdravlja, koliko je među njima nemedicinskog osoblja, niti da li se i u kojoj meri najava Lončara poklapa sa planom reforme javnog sektora. Podaci koje smo od pomenutog ministarstva ranije dobili prilikom pisanja teksta o fiskalnoj konsolidaciji govore da je od decembra 2014. do kraja 2016. godine broj zaposlenih u zdravstvu smanjen za 12.000. Iz MDULS rekli su nam, tada, da u zdravstvu nisu otpuštani medicinari, što znači da se brojka od 12.000 odnosi iskuljučivo na nemedicinsko osoblje.
Naslovna fotografija: FoNet/Ministarstvo zdravlja
