Magna carta
Ništa novo nećete saznati iz narednih redova, zbog toga predlažem da se odmah manete čitanja. Politika je polje po kojem vršljaju i oni koji čerupaju ostatke plena kojeg se zver zasitila. Moral s tim nema nikakve veze, u takvom poduhvatu jedini instinkt koji postoji jeste onaj za preživljavanjem. Pun stomak, siguran opstanak. Do sledećeg napada gladi. A ona je – ta glad – u politici ona glupava sintagma koju poznajemo kao „opšte mesto“. U politici je dozvoljena i prevara, takođe jedno od njenih „opštih mesta“, a primera za takva nepočinstva ima sijaset.
Kad se, ne tako davno, pre „samo“ 800 godina jedan kralj Engleske sreo s baronima da na visoravni u Ranimidu, u blizini Vindzora, potpiše Magna carta libertatum (Veliku povelju slobode), iz satelita je – za koji se tada ni u snu nije moglo da nasluti da će biti oči i uši sveta – moglo da se vidi da će potpisnici Povelje jedni druge prevariti. Za one druge znamo ko su – baroni, onaj prvi potpisnik zvao se kralj Jovan bez Zemlje.
Jedna slična, a moguća, povelja mogla bi da bude potpisana u bliskoj budućnosti. I potpisnici bi vratili točak istorije tamo gde se zakotrljao, među bezemljaša i barone. Na šta se aludira? Na susret lidera Demokratske stranke Dragana Đilasa i Liberalno demokratske partije Čedomira Jovanovića. U potkrovlju sedišta LDP-a, u Siminoj, razgovaralo se o zajedničkom nastupu te dve opozicione stranke, ali se stidljvo u medijima provukla i informacija o mogućnosti njihovog ujedinjenja. Čemu stidljivost? Posle onog mirotvoračkog ljubljenja Borisa Tadića sa Ivicom Dačićem i potpisivanja nekakvog memoranduma o obostranoj ljubavi DS-a i SPS-a i zaboravu grehova, stapanje DS-a i LDP-a u novo nešto ne bi bilo nikakva sramota. Bilo bi to samo posledica nemoći.
Tome kumuju brojni razlozi kojih su, izgleda, svesni na obema stranama. Jedna je, valjda, shvatila da se osipa i gubi tlo pod nogama, drugoj je dosadilo da posle svakih izbora strepi za onih nekoliko procenata iznad cenzusa. Uzevši to u obzir, nije nelogično da se ovi bez zemlje dogovaraju s baronima, a sa ciljem ukrupnjavanja. Pre svega kapitala u budućnosti.
Demokratska stranka beleži svoj najgori period od osnivanja, za šta je, pre svih, zaslužan njen počasnik predsednik Tadić. Pošto je ispao iz Koštuničinog grombija, podigao Tomu na pijedestal, ostalo mu je samo da ga porazi (bivši) prvi gradski otac. Đilas je u toj priči kao i ona sramota, samo posledica, opšte mesto. Promišljati o njegovoj politici gubljenje je vremena, jer je ona bila i ostala u ravni, njegovom rukom, posečenih platana. U narodu se to zove – panj. Kao takva – dakle, laka za dokusurivanje i potpalu – ne služi ničemu osim što se na njoj mogu da odmore baroni ili da posluži kao podloga za neku novu Magna cartu.
Baroni sve ovo znaju, zbog toga po preporuci iz prve rečenice ovog teksta, nastavak i ne čitaju. Njima je jasno da se bezemljašu klima odasvud, pa i u ataru zemlje koju nema, uprkos njegovoj tvrdnji da od stapanja u zajedničku maticu, za sada, nema ništa. Pod krilaticom „zajedno smo jači“ šićare korist koju bi izvukli kada nasele zemlju onog koji je nema. Logično je pitati se, a ko će biti prvi među nejednakima ukoliko se stavi paraf na stapanje dve stranke u jednu? Bezemljaš svakako ne, on će u tom sličaju potpuno ostati bez zemlje koju nema. Nju treba da podele baroni tako da jednog isture u prvi red. Sve sam bliži pameti da bi to mogao da bude Karl Fridrih Hijeronim Minhauzen, junak našeg detinjstva, baron koji je tvrdio da je jahao đule ispaljeno iz topa. I tako sleteo na Mesec.
Ukoliko niste poslušali savet s početka i stigli dovde, podsetite se tih bajkovitih priča o Minhauzenu koje su vam mame čitale za laku noć. Živeo je 500 godina posle Jovana bez Zemlje, ali da su kojim slučajem bili savremenici, zasigurno bi potpisao onu Povelju. Posledice bi se videle i iz satelita – nemoć, sramota, prevara, glupava sintagma i opšte mesto. Onda bi baron odlepršao na svom đuletu na neki Mesec, a Jovan bez Zemlje bi uradio ono što već znamo da jeste. Prejeo se bresaka i napio mlade jabukovače, i zaradio dizenteriju.
