Marija Lukić: Sloboda je nagrada za hrabrost

Iz godine velikih gubitaka i strahova Marija je izašla kao pobednica. Najvažniju “nagradu” za hrabrost dobila je kada je u julu 2020. stigla vest da je Milutin Jeličić osuđen na tri meseca zatvora.

Priznanja koja su joj ranije dodeljivana značila su joj i ohrabrivala su je da ne odustane, ali su joj se u datim trenucima činila i paradoksalnim. U 2019. osvojila je dve nagrade: Crtin “Hrabri glas” i nagradu “Osvajanje slobode” koju dodeljuje Fondacija “Maja Maršićević Tasić”. 

Nagradu Fondacije primila je u okolnostima u kojima nije mogla baš da se oseća slobodnom, ali je i tada verovala da “samo slobodan čovek može biti istinski srećan.” I danas, Marija u intervjuu za Istinomer poručuje: 

“Hrabrost je biti svoj u ovakvom vremenu. Hrabrost je boriti se za istinu, pravdu. Hrabrost je ne dati na sebe, ma ko da je sa druge strane. A sloboda je nagrada za hrabrost. Bar meni jeste.” 

15000 poniženja

Jeličić, bivši predsednik opštine Brus, lokalni moćnik poznat pod nadimkom Jutka, seksualno je uznemiravao Mariju dok joj je bio nadređeni – za dve godine poslao joj je 15000 SMS poruka skarednog sadržaja. 

Presuda mu je potvrđena početkom novembra, pa je na slučaj stavljena tačka dve godine nakon što je Marija protiv njega podnela krivičnu prijavu.

“Najteže mi je bilo dok sam ćutala, dok nisam verovala u sebe, dok se nisam pokrenula. Vaspitana sam da budem trpeljiva, ali to je i za mene bilo previše pa sam se upustila u ‘šut sa rogatim’. Nakon što sam progovorila, iako sam trpela strašne pritiske, laknulo mi je. Imala sam svoj mir i znala sam za šta se borim”, kaže Marija, nepokolebljiva u veri da se za sve što smatramo ispravnim vredi boriti. 

Njeno mišljenje je da pravda, iako tako ne izgleda, ipak jeste zadovoljena. Tri meseca, kako kaže, deluje kao mala kazna, ali imaju veću težinu ako se uzme u obzir koliko je postupaka pokrenuto za ista i slična krivična dela, a tek koliko je postupaka rezultiralo osuđujućom presudom. 

“Posebno jer se sudilo političaru koji je bio i poverenik vladajuće stranke i pozivao se na njenu zaštitu, koji je umešan u mnogo drugih afera i koji je imao i koristio sve poluge moći.”

• Jelisaveta Vasilić: Da nije Evrope, davno bi nas “razbucali”
• Dr Rade Panić: Mnogo je gunđanja, a malo akcije
• Natalija Jovanović, BIRN: Tragamo za dokazima da nismo kolektivno ludi

Nevidljive žrtve

O nasilju nad ženama se govori najčešće kada neka žena već bude ubijena. Tokom 2020. ubijeno je više od 20 žena u Srbiji; alarmantan je to podatak. Pandemija je još više sakrila koliko je nasilja u porodici i terora nad ženama. Sudeći po podacima iz aprila, dakle u jeku vanrednog stanja, SOS telefoni Sigurne kuće i Autonomnog ženskog centra bili su usijani.

Mnoge od žena koje su prijavljivale bilo koji vid nasilja ili ga trpe godinama unazad u njenoj pobedi mogu videti motivaciju, veruje Marija. 

Priča o Mariji bila je pod budnim okom medija. Mnoge – nisu. Kako da ova tema postane vidljivija u društvu? Ima li rešenja za problem nasilja nad ženama uopšte?

Slušati srce i “stomak”

Rešenja, po našoj sagovornici, uvek ima – ali ne smemo čekati da neko drugi uradi nešto, već moramo sami krenuti u borbu.

“U takvim situacijama, žena se oseća osramoćeno i usamljeno, a često i jesu same. To mora da se promeni. Uvek postoji neko ko će nas razumeti, ko će pomoći, ali treba raditi i na mehanizmima koji će to potpomoći”, ukazuje ona. 

Osnaživanje žena iz osetljivih grupa, prevencija nasilja, konstantno ukazivanje na taj problem, kao i sankcionisanje ljudi koji u javnom prostoru relativizuju nasilje i opravdavaju ga, samo su neki od načina da se utiče na rešavanje ovog problema.

Zato svakoj ženi koja je u sličnoj poziciji ovog trenutka, Marija kaže da bude hrabra, da drži glavu visoko i ne odustaje od onog što joj kažu srce i “stomak”. A u Novoj godini čitaocima poručuje da čuvaju fizičko i mentalno zdravlje, jer “zdrav čovek, i fizički i mentalno, može da uradi sve”.

Naslovna fotografija: Istinomer/Zoran Drekalović