“Mašina za mlevenje opozicije” slavi 11. rođendan

Sve je objasnio Aleksandar Martinović: “Ako oni (opozicija, prim.nov.) jednoga dana dođu na vlast, za mene i za moju porodicu teško da će biti mesta u Srbiji“, rekao je šef poslaničke grupe naprednjaka u (krnjavoj) Skupštini Srbije na sednici početkom septembra, dodajući da je “takav slučaj i sa Atlagićem, Bečićem, Orlovićem i manje-više svima nama“.

Jeste da smo navikli na manir anatemisanja opozicije i ostalih kritičara koji, pokazalo se, ne mora da bude zasnovan na bilo čemu povezanom s realnošću, ali nije teško poverovati da u je citiranom slučaju Martinović bio vrlo iskren i izneo ono što zaista misli i kako se oseća.

Jer, uoči jedanaestog rođendana stranke koju je Martinović zavoleo sa izvesnim zakašnjenjem, Srbija je toliko oštro podeljena da moćna vlast i nejaka opozicija više ne mogu da razgovaraju čak ni uz međunarodno posredovanje.

A biće i da šef poslaničke grupe naprednjaka ima dobar uvid u to kojim sredstvima su se pripadnici vladajuće stranke koristili u procesu satiranja opozicije i preuzimanja potpune kontrole na svim nivoima upravljanja – od mesne zajednice do republike. I da se, usled takvog uvida, plaši da bi, u slučaju promene vlasti, ovoga puta došlo do neke vrste zakasnelog “6. oktobra“.

Moguće je i da je takav potencijalni strah jedan od motiva za neprekidno usavršavanje mašinerije kojom se uporno dodatano cementira vladajuća pozicija ekipe (uglavnom) preimenovanih radikala uz sasluženje oduvek neuverljivih socijalista. Ali teško da je jedini, a verovatno i da nije najjači.

Jer, i pre nego što smo stigli u fazu kada je među naprednjacima počela da kruži priča o “opoziciji koja će ih juriti po ulici“, uspešno je razvijen sistem razmene apsolutne lojalnosti stranci za omogućavanje zadovoljenja ličnih interesa – bilo da je reč o obezbeđivanju posla, ili o pomoći u rešavanju nekog problema, s ove ili one strane zakona.

Buđenje “evropejaca”

Stranka nastala na nezadovoljstvu učinkom preduge i mučne tranzicije, ali i ozbiljnoj nacionalnoj frustraciji (nezavisnost Kosova proglašena je u februaru 2008, samo nekoliko meseci pre i formalnog osnivanja SNS 21. oktobra 2008) nije u startu imala jasnu ideologiju. Što teško da je i bilo moguće, s obzirom na to da su se tek probuđeni “evropejci“, Tomislav Nikolić, njen prvi predsednik i Aleksandar Vučić, tadašnji zamenik predsednika, oslanjali, uglavnom, na podršku nekadašnjih kolega iz Srpske radikalne stranke.

Pokazalo se, međutim, da za rast do, kako se tvrdi, prave male vojske od 700.000 članova, ni naknadno ideološko definisanje nije bilo potrebno. Jer, za koncept catch all, koji podrazumeva da su u istoj stranci i evrofili i rusofili, i poborici liberalnog kapitalizma i levo orijentisani, i tradicionalisti i modernisti, ovde postoje idealni uslovi.

U siromašnoj i izmučenoj zemlji kakva je Srbija, naime, sasvim je dovoljno onih koji će zadovoljavanje ličnog interesa koje im je stranka omogućila (ili makar obećala) platiti na gotovo svaki način – od lepljenja plakata, preko skupljanja sigurnih glasova, do javno iskazane podrške nekom od važnih stranačkih funkcionera suočenih s pretnjom zatvorom ili, recimo, upada u Rektorat Univerziteta kako bi se razbila studentska blokada.

Bilo je onih koji su u dugo tinjajućem i uporno skrivanom sukobu između Vučića i Nikolića pokušavali da pronađu ideološke osnove, ali je takve teorije prilično uzdrmala činjenica da, uprkos načinu na koji mu je Vučić uskratio mogućnost da se ponovo kandiduje na predsedničkim izborima, Nikolić nije formirao svoju stranku i nastavio političku borbu. A mnogi su bili sigurni u to, toliko da su se unapred radovali sukobu dvojice višegodišnjih (neiskrenih) saradnika, a u Nikoliću uspevali da prepoznaju čak i – lidera opozicije.

Čovek koji je, pobedom na predsedničkim izborima 2012, zapravo, omogućio dolazak naprednjaka na vlast, nije nastavio da se bori za uređenje Srbije po sopstvenim, tradicionalističkim preferencijama, već se zadovoljio onim što je postigao u borbi za lične interese. Od plodova te borbe javnosti je poznata uzurpacija državne vile na Dedinju i ustioličenje na funkciju predsednika Nacionalnog saveta za saradnju sa Rusijom i Kinom, krojenu po Nikolićevoj meri. Ali to ne znali da se spisak tu završava.

Bilo je, doduše, tvrdnji da se do po obe strane prihvatljivog rezultata u pregovorima Vučić-Nikolić nije došlo baš glatko, ali potvrdu takvih spekulacija nikad nismo dobili. Ali, zato, znamo da se u nekim drugim slučajevima željeni efekat ne postiže baš samo milom – o čemu najbolje govori činjenica da uprkos impozantnom broju podeljenih članskih karata (već pomenutih zvaničnih 700.000) organizatori naprednjačkih skupova uglavnom moraju da koriste pritiske kako bi uterali ljude u one autobuse što kruže Srbijom prateći Vučića.  

Umor od poslušnosti

Zahvaljujući čačanskom Ozon pressu, u decembru prošle godine saznali smo u da je na sednici Izvršnog odbora SNS u tom gradu, bilo upravo reči o “neposlušnim“ putnicima autobusa koji nikad ne stignu na predviđenu lokaciju. Izgleda da se u međuvremenu radilo na iznalaženju načina za disciplinovanje “pobegulja“: o tome su govorili snimci iz kampanje “Budućnost Srbije“ na kojima se videlo da se putnici autobusa uteruju u ograde pored kojih stoje aktivisti stranke zaduženi za fotografisanje onih koji pokušaju da se dočepaju slobode.

O izvesnom umoru od bespogovorne poslušnosti govori i činjenica da je na društvenim mrežama sve više javnih svedočenja o konkretnim pritiscima od strane konkretnih ljudi, sve više fotografija spiskova ljudi od kojih se očekuje ispunjavanje naprednjačkog zahteva, bilo da je reč o podršci u (permanentnoj) kampanji, ili o davanju izbornog glasa.

Najpodložniji toj vrsti pritisaka svakako su zaposleni po ugovoru u javnoj upravi kojima se najlakše preti gubitkom posla. Njih je ogroman broj (Marinika Tepić, potpredsednica Stranke slobode i pravde nedavno je rekla da je u takvom statusu čak 230.000 građana) ali postoje brojna svedočenja o pritiscima i na druge građane, naročito u manjim mestima.

Svedočenja o uvijenim ili sasvim otvorenim pritiscima danas je toliko da priču o osnovnim principima delovanja naprednjačke izborne mašinerije više nije moguće sakriti, ali, pokazalo se, jeste moguće predstaviti je kao nešto sasvim normalno.

Upečatljiv primer dao je, recimo, Dragan Šormaz, tvitujući o snimku na kome se tokom izbora u Medveđi vidi sad već tradicionalna kolona džipova u kojima ljudi iz drugih krajeva zemlje obilaze birače i “objašnjavaju“ im šta im je činiti na biračkom mestu.

“To su funkcioneri zaduženi za izbore! Šta je tu sporno? Svaki šraf je u obavezi da radi svoj deo. MAŠINA – zato meljemo opoziciju“, napisao je Šormaz.

U zbiru delovanja stranačke mašinerije, ozbiljne medijske kontrole (dodatno olakšane netransparentnim promenama vlasništva medijskih kuća), temeljnog podjarmljivanja pravosuđa i blanko podrške Zapada zainteresovanog prvenstveno za obećano rešenje kosovskog problema, gotovo da je sve moguće: i da se ukine država kako bi se nelegalno srušio deo grada koji smeta po raznim osnovama spornom Beogradu na vodi, ili da se hladnokrvno prekrši obećanje da penzije neće biti smanjivane, a prava radnika umanje Zakonom o radu – bez imalo štete po imidž zaštitnika običnih ljudi.

Moguće je, u takvim okolnostima, i da se posle jednogodišnje rekonstrukcije glavnog beogradskog trga on raspadne posle nedelju dana, i da (suštinski) glavni čovek glavnog grada najavi izmeštanje mosta u park “jer su tako odlučili građani“, doduše, u anketi koja još nije raspisana. Takođe je moguće da se raspadne auto-put pre nego što je otvoren ili da predsednik opštine traži od policajca da zapali kuću novinara i da potom pokreće sudski postupak protiv tog istog slučajno preživelog novinara…

Uspešno zataškavanje skandala

I moguće je da nakon svega navedenog – i mnogo toga još – niko nikada ne bude ni za šta odgovoran.

Naprotiv: ne samo da se institucije uporno prave mrtve koliko god da je očigledno kršenje zakona i ugrožavanje javnog interesa u pitanju, već je i sam Aleksandar Vučić uvek raspoložen da s visine svog temeljno građenog kulta ličnosti, podrži sledbenika/saradnika u nevolji: tako se, recimo, nekadašnje čuveno “ne dam Gašića i Lončara“ (u aferi “helikopter“, u kojoj je izgubljeno sedam života) nedavno pretvorilo u “Vesić je uradio sve kako je trebalo, jer nije stavljao problem pod tepih“ (nakon što se preskupa i preduga rekonstrukcija Trga Republike pokazala toliko lošom, da je nova rekonstrukcija morala da počne svega nedelju dana posle “konačnog završetka radova“).

Ipak, dosadašnje uspešno zataškavanje svakodnevno rastućeg broja skandala i uspešan “prolazak“ mnoštva, blago rečeno, ciničnih poteza (kao što je, recimo, izbor vlasnika najvećeg broja afera na funkciju ministra finansija) ne znači i da je garantovan beskonačan nastavak takve prakse.

Jer, niko, na primer, nije mogao da predvidi da će se, uprkos uverenju o sveopštoj apatiji, prošle zime na ulicama cele Srbije pojaviti onoliki broj upornih i ljutih građana da mesecima protestno šetaju čak i po najgorem vremenskom kijametu.

Ili – teško je biti siguran kada će se opet pojaviti neka kompromitujuća fotografija važnih naprednjačkih funkcionera i da li će je biti moguće zataškati efikasno kao do sada – naročito ako, recimo, uz snimak koji govori o povezanosti “nekih lica i nekih mesta“ stigne i zvučni zapis njihovog razgovora?

I odakle, uopšte, sve te fotografije i šta nam govori činjenica da one postoje?

Rešenje te misterije šira javnost možda bi mogla da dobije tek nakon promene vlasti – mada i tada s vrlo malom verovatnoćom. Ali, to ne znači da ga naprednjački vrh nema. I da ga, zajedno sa drugim nepovoljnim informacijama – kao što je, recimo, podatak istraživača javnog mnenja prema kome Vučić dobija sve više negativnih ocena kod jednog dela građana, iako mu je podrška kod naklonjenog dela javnosti i dalje stabilna – nisu uvrstili u pripremu strategije za vreme koje dolazi.

Ono što se od te strategije sada vidi, jeste najava izvesnog provetravanja i prepakivanja sopstvenih redova, u koje spada i konačno, mesecima najavljivano, učlanjenje „nestranačke premijerke“ Ane Brnabić u stranku kojoj, suštinski, odavno pripada.

A izgleda i da dosadašnje svaljivanje krivice za sve probleme koje Srbije ima na „bivšu“ vlast više nije dovoljno, pa odatle sve više insistiranja na priči o nezadrživom napretku, ovoga puta u vidu digitalizacije, dovoljno spektakularne da zaseni i probleme sa kanalizacijom.

Posle marketinški uspešne prodaje karata za nepostojeći metro, kreativni tim SNS dobacio je do spotova sa teleportovanjem Igora Mirovića i letećim automobilom kojim pilotira Vladimir Orlić, i to je, očigledno, urađeno sasvim ozbiljno, jer je, verovatno, na nekom uzorku već provereno da spotovi u ciljnoj grupi neće izazvati smeh, već – ushićenje i nadu.

I biće da leteći automobili i teleportovani funkcioneri nisu vrhunac naprednjačke ponude za vreme koje dolazi: izbori još nisu ni raspisani, prava iznenađenja tek slede.

Naslovna fotografija: FoNet/Filip Stevanović