Mediji su propali jer su ušli u političku koaliciju

Zapravo je derogirana i ispada da si hrabar ako pitaš. Ali, sa druge strane, to rade novinari – pitaju. Zašto smo postali novinari? Pa, zato što volimo da pitamo, a nama je to na neki način ograničeno. Mada to sve autoritarne vlasti rade, ograničavaju prostor za pitanja. Pitati je suština ovog našeg posla, a ako danas biti hrabar znači postaviti pitanja, onda je to – to.  

 

Ja mislim da jeste, ali to zavisi i gde se nalaze i za koga rade. Ja uvek govorim da nemam puno razumevanja za ljude koji rade na Javnom servisu.  

Oni su se prvo uplašili, a onda su nekako vremenom odustali od toga da budu ono što bi trebalo da budu. Njih posebno pominjem, jer je njihov prostor za rad jasno regulisan i oni mogu da rade svoj posao. Ja ne znam zašto ga ne rade, jer da ga rade i zbog svog rada profesionalno “nastradaju“ u smislu otkaza, mislim da bi imali mnogo veću zaštitu od bilo kog novinara u Srbiji, koji radi na nekom malom mediju poput BIRN-a. 

Moja verzija je radikalna. Mislim da treba uraditi sa RTS-om ono što je Cipras uradio u Grčkoj, ugasivši nacionalnu televiziju, pa sve iz početka. Nije ovo sad neka “opomena“, oni prosto ne rade svoj posao. Vade se pričom da imaju dobar serijski program, da ne puštaju “rijaliti” programe i da na trećem kanalu RTS-a možete da slušate klasičnu muziku, što je sve lepo, ali nema veze sa informisanjem građana. Ključna stvar je, po meni, informativni program, koji je katastrofa i on dovodi do toga da ljudi u Srbiji nemaju ideju šta se u zemlji dešava.

Mislim da novinari ovde moraju da imaju neku vrstu otpornosti. Ne možeš baš ni da se, što bi deca rekla, “trzaš na sve“. Hoću da kažem, nismo mi neki dvor, gde su svi uglađeni i svi paze na intonaciju. Ovo je poprilično divlje društvo. Novinar mora da bude svestan toga i mora da poseduje veću otpornost od drugih ljudi. Recimo, morate biti spremni da čujete priče, koje možda drugi ljudi ne bi mogli da podnesu. Pritiske treba malo pročešljati i videti šta je šta. Ono što je ovde opasnost, a to se vidi na nekim primerima, je verbalno nasilje, koje, nažalost, dolazi sa vrha. Mi smo tu situaciju imali ovde u BIRN-u. Ako je tadašnji predsednik vlade izašao javno i rekao – ti si strani plaćenik, ti nisi novinar, ti lažeš, ti si ovo izmislio, ja ne znam šta je sledeći korak – da nas sve pohapse ili da nas sve pobiju. To je ono što je ovde najopasnije, a ovo što neki ljudi pričaju, zovu, ostavljaju poruke, ne bih se time mnogo bavio.

 

Prvo, to su neki drastični primeri. Naravno, ako vas neko napadne, preti smrću, kako da vam kažem, očekivali biste da postoji neka država koja to može da reši, mi to ne možemo da predvidimo, ali ni da zanemarimo. Međutim, sve to što je nabrojano je došlo, po mom dubokom uverenju, zbog toga što su ljudi koji su na vrhu države to omogućili. Oni su rekli da je to u redu, jer ako te neko delegitimiše o čemu mi sad pričamo? Mi sada govorimo o novinarima i ti kažeš da si novinar, a čovek koji vodi državu kaže – ma ne, to nisu novinari…

Ja se borim u BIRN-u time što objavljujemo činjenice koje ne mogu da se ospore, čak i kada to pokušavaju. Godinama unazad nam ništa nije osporeno. I to se odnosi i na ovu i na prethodnu vlast. Sve što smo objavili bilo je tačno, čak na žalost nekih ljudi, koji su posle naših istraživačkih priča, kasnije kada se vlast promenila, bili pohapšeni. 

Ali, tebi i ostalim novinarima u Srbiji zbog toga nije bolje?

Ja sa svojim kolegama radim ono u šta verujem. To sve potkrepljujemo dokazima, dokumentacijom, izjavama, fotografijama, čime god i objavljujemo. I kada se kaže – radite svoj posao, zaista je to – to. Istovremeno, novinari treba da budu pažljivi, treba da proveravaju stvari, ne treba da se zaleću i po tome će se razlikovati od svega drugog i to će biti njihov odgovor i argumentacija u odbrani, zato onda ne može da te uporedi sa nekim tamo izmišljenim organizacijama.

Mi ne možemo od toga da se odbranimo, u ambijentu gde neko ima sav medijski prostor, a mi smo na nekoj medijskoj margini. Ti me sad pitaš da li je uopšte moguće raditi taj posao?

Sad ću ja da relativizujem. Mislim da je gube svuda zato što je novinarstvo ispalo iz onog jednog lepog sistema, iz jednog lepog ideala koji je postojao 100 godina, gde je bilo prepoznato kao četvrta grana vlasti. U tom se smislu previše uljuljkalo na tim “visinama“. Novinarstvo je izgledalo kao mnogo važno i nekako su ljudi to uzimali zdravo za gotovo, kao da je sve palo sa neba. E sada smo mi u situaciji da se ponovo borimo za mesto u društvu i da dokažemo ljudima prvenstveno čitaocima, gledaocima da smo važni.

Ja imam apsolutno veći domet, zato što ja pričam stvari koje postoje, a oni pričaju o stvarima koje ne postoje i siguran sam da znam mnogo više stvari nego što oni znaju i siguran sam da bi se oni sami sklonili kada bi mogli sa tog mesta, da se ne bi time ni bavili, to znamo i ti i ja. To je takav sistem – pitanje kompetencija, ko gde sedi i šta radi.

Ta bitka je prvo profesionalna. Prvo je potrebno da ljudi, koji se bave nekim poslom, znaju šta je taj posao, čemu služi taj posao i kako se radi taj posao. Nisam siguran da to svi ljudi u Srbiji razumeju, pogotovu novinari, jer novinari ponekad kada ih i pitate čemu sve to, citiraju političare, recimo Džefersona. Smisli sam definiciju, ‘ajde ti se potrudi, nemoj da uzimaš sa strane, da ti neko određuje šta si ti. Ti odredi šta si ti. Imate fudbalskog trenera, koji je, kada su ga pitali šta je fudbal, rekao – fudbal je fudbal. Pa onda neko ko se bavi novinarstvom, neka kaže šta je novinarstvo. Ja se za to zalažem i u to verujem. Mislim da je to dužnost.

Da novinari prvo to znaju, da redefinišu svoje mesto sami sa sobom, sami sa svojim redakcijama i kada to znaju, onda će moći malo bolje da se laktaju, onda će moći da kažu “hej i mi smo važni i pokazaćemo da smo važni”.

Celom sistemu. Nisu tu samo političari.

Ne, ne polako. Nisu samo tu političari. Društvo je kompleksnija stvar od toga. Ljudima u politici, takođe, nije jednostavno i oni zaziru, i oni nisu sigurni, ni oni ne znaju, pogotovu oni ne znaju šta rade. Tako da mislim da na kraju dana svi mi koji smo neki novinari i u nekom novinarstvu, zapravo treba mnogo više da se potrudimo, u smislu da se borimo za svoje mesto.

 

Kada se bavite političarima, vi ste u zoni politike, ali vaše oružje nije političko. Vaše oružje su vaše priče i koliko vrede te priče i koliko ljudi iz njih mogu da pokupe ono što je njima potrebno, to će odrediti vašu vrednost. Ako pogledamo ovo gde smo mi, a mi smo zapravo jedna vrsta medijske margine, zajedno sa drugim kolegama, koji su isto na toj medijskoj margini, ono što smo mi uspeli da uradimo za ovih šest godina ja mislim da nije malo.

Dve stvari. Mislim da je sačuvana neka vrsta esencije, postoji neki dašak, postoji neko novinarstvo, kao što je u ’90-im godinama, bila “Devedesetdvojka”. Ovde se u centru čula, a ljudi van su kačili neke veće antene samo da bi je slušali. 

Radio B92 i ne samo on, je “odlučio“ u jednom trenutku da je Milošević toliko zlo i da protiv njega vredi samo politička bitka.

Sad možemo o tome dosta, imam objašnjenje i za to. Šta se desilo sa medijima koji su pretekli iz ’90-ih na ovamo, koji su imali taj oreol nezavisnih medija?

A znaš zašto su propali? Oni su propali zato što su, zapravo, ušli u političku koaliciju, jer su verovali da je zlo toliko veliko da ti možeš da napraviš neki dogovor sa nekom političkom opcijom, a da ne budeš zloupotrebljen, a posao političara je da te zloupotrebi. Znači, to je njegov posao i onda oni koji su kukali posle protiv Đinđića, oni su možda sa pravom kukali, ali on je uradio ono što je za njega bilo najvažnije – on je okupio sve koje je mogao da bi napravio uspeh. E sad, drugovi, što ste vi, posle toga, mislili zaista da ćete da dobijate ordenje i tako dalje, žao mi je, to se nije desilo.

To je tema, jer mi sada imamo taj jedan sličan trenutak. Pitanje je da li smo nešto naučili i da li treba da ulazimo u političke koalicije. Mislim da ne. Ja se ubijam to da objasnim nekim kolegama na lokalu da to ne smeju ni po koju cenu da rade, jer će te to na kraju sutra-prekosutra ubiti.

Jedino što možeš da radiš je, dakle, da shvatiš svoj medij kao neku zajednicu i to

zvuči sad toliko glupo, ali to je zaista tako. To je cela priča. Skupi ljude koliko god da ih je, koliko ljudi čita 2.000, 5.000, pa zar je to malo? To nije malo. Čuvaj te ljude, radi sa njima, oni su tvoja zaštita. Ne može ni jedan političar nikada da bude tvoja zaštita, jer tvoj posao je da njega kontrolišeš, zbog tih ljudi koji to ne mogu da rade na svakodnevnom nivou, kojima kažu vi nas kontrolišete kada izađete na izbore – jednom u četiri godine. A mi to radimo svakog dana i zato pomažemo vama, zato smo vama važni, zato je naše mesto važno. Ti jednom u četiri godine ideš da biraš, ja svakog dana idem da vidim šta on radi i javljam o tome.

Da je pređena ta linija, ti i ja bismo sad bili u Novom Sadu, gde bi 100.000 ljudi bilo na ulicama. Ne bismo vodili ovaj razgovor, nego bismo bili tamo.

Kako da kažem, to nije bila, ono što se zove vest dana. O tome se radi. Da je to bilo na RTS-u vest dana, pa da su oni nešto pitali, snimali, pa da su radili svoj posao, drugačije bi to sve izgledalo. Ali, u situaciji gde za to sazna vrlo mali broj ljudi, onda je vrlo lako da time manipulišeš. Da li je on u stvari student, pa da li je on možda narkoman, možda je on povezan sa ovim ili sa onim… Istini za volju nisam video ni da se 50 drugova negde skupilo.

Ma kakva peticija?! Što nisu odmah tamo otišli.

Ljudi su se promenili. Kada sam ja bio student i imao 20 godina, to tako nije izgledalo. Kada su mog druga pretukli ovde na Terazijama 2. februara 1997. godine, sa još drugim ljudima, sutra u toku tog protesta je bilo duplo više ljudi na ulicama. Nije se čekalo, nije se pisala peticija i o tome nije RTS javio, ali smo svi znali.

Pa, zato što su se ljudi promenili. 

Kažeš RTS nije javio, ali smo svi znali, a sada RTS nije javio i niko ne zna, a pri tom imaš društvene mreže.

Sad ja imam drugu teoriju, a teorija je da ovi protesti, između ostalog, nisu imali nekog većeg efekta zato što univerziteti nisu bili u protestu. To je, po meni, jedno vrlo važno mesto i siguran sam da bi sve bilo drugačije da i univerziteti protestuju. Posle predsedničkih izbora 2017. godine protestovalo se posle škole, kao idemo na nastavu, učimo, a onda izađemo posle podne da prošetamo po gradu. Ovi su se malo uzvrpoljili, dva dana, onda su videli da to nema veze i pustili su ih da šetaju, jer od toga neće biti ništa. Sada su ljudi šest meseci šetali po gradu, Univerzitet nije stao ni jedan dan, znači Univerzitet koji ima onoliko problema, Univerzitet koji ne može da odluči da li je nešto plagijat ili nije plagijat.

Ja ne znam ko treba da protestuje i da reaguje na nasilje ako ne mladi ljudi. Meni je prvih subota to bilo strašno, da ja koji imam 42.godine spadam u mlađe. To je sumanuto. Ne mogu da se bune ljudi od 65 godina, ne mogu oni da prave protest. Kada ćuti Univerzitet, kada ćuti takozvana omladina, to je to. Ali, očigledno je tim ljudima ok, ili su digli ruke. Na kraju dana, kada uporedite 1996. i 2018. godinu, to je zapravo neuporedivo. Mi nismo imali leba da jedemo. Ovi ljudi, pogotovu po Beogradu, žive ok – izlaze, provode se, putuju, imaju stipendije.

Dobro, ali većina njih planira negde da ode i tako dalje.

Videli smo u toku ovih protesta, kada je jedna gimnazija izašla da se pobuni kakva je bila reakcija vlasti. Možeš li da zamisliš kakva bi bila da je Univerzitet u Beogradu stao na mesec dana. Sve bi bilo drugačije. Ali, očigledno da mlade ljude koji studiraju to ne zanima. Zanimaju ih neke druge stvari i to je njihovo pravo. Ono što mi matori mislimo da je problem, oni ne misle da je problem, ono što mi mislimo da nije dobro, oni se sa tim uopšte ne suočavaju.

Zadušnice su tamo sledeće subote…

Neke stvari ne možemo odmah da vidimo. Da li je taj strah razbijen, videćemo kada budemo videli da rade institucije. Ja to tako merim. Kada vidim otpor ljudi na lokalu, kada urade nešto na tom lokalu, kada vidim da je neko na svom radnom mestu podigao glas da kaže – čoveče, teraš me da radim stvari koje su protivzakonite, ili – ti si potpuni amater, nemoj da me teraš da radim neke stvri koje će da dovedu do pada nekog državnog sistema, onda ću poverovati da je strah razbijen. 

Mislim da jeste stimulativan. Hajde sad pokažite se, gde ste sada, uradite nešto. Kako da ti kažem, Vukašin Obradović je štrajkovao glađu, hteo je da umre, da se ubije zato što su ga mučili tamo i zato što nije mogao da nastavi sa svojim novinama. Pa bar nas 300 se skupilo da kaže – ej, ovo mora da se spreči, ovo ne može da bude. Pa ja hoću da vidim 300 sudija da stanu iza tog Majića i da kažu – ne možete ovo da radite, mi smo vlast u ovoj zemlji isto kao i vi. To je po meni – to. Da li smo mi novinari nešto uradili? Ja mislim da smo uradili i mislim da bi i ovi drugi trebalo. Pogledaj lekare – ne valja nam sistem, spakujem se i odem u Nemačku. Kažu da taj Zlatibor Lončar nije ni pravi doktor. Pa gde ste vi, pravi doktori, što se vi ne pobunite, što se ne skupite? Pa, ko bi njih mogao da zaustavi, ko bi profesore mogao da zaustavi? Ko bi mogao sve da ih zameni? Možeš da zameniš direktora EPS-a,  ali ne možeš da zameniš ceo Univerzitet.

To treba da vidimo. Ako to budemo videli, znaćemo da su protesti imali nekog efekta.