Mehanizam je polomljen

„Evo opet me nasekiraše. Dobro, šalim se.“ Tako je na Tviteru 8. decembra Vjerica Radeta, potpredsednica Srpske radikalne stranke, reagovala na informaciju da je Međunarodni rezidualni mehanizam za krivične sudove (u javnosti se obično pominje kao Mehanizam za krivične sudove – mada, generalno, retko ga se ko seti) zahtevao od Srbije da bez odlaganja uhapsi i izruči nju i njenog stranačkog kolegu Petra Jojića zbog optužbi za nepoštovanje suda, tj. Haškog tribunala.

Opušteno i posprdno. Očito, Radeta zna šta govori. Zna da se ne mora brinuti da će je optuženička klupa uskoro videti.

Zvanične institucije Srbije „bez odlaganja“ su i bez zadrške ćutale o zahtevu iz Haga, a ni mediji nisu marili da pitaju za sudbinu tandema, koji je nekada bio trojka (treći optuženik Jovo Ostojić umro je pre tri godine; optužnica je podignuta još 2015. godine).

„Upozoravamo na zabrinjavajuće i iznenađujuće odsustvo reagovanja i reči nadležnih zvaničnika, kao i na medijsko potiskivanje ove vesti i njenih mogućih posledica“, stajalo je, između ostalog, u saopštenju Foruma za bezbednost i demokratiju, koje je bilo jedna od retkih javnih reakcija na dopis iz Mehanizma.

Iza formulacije „nepoštovanje suda“, koja laičkom uhu može i benigno da zvuči, stoje sumnje na grozna dela – pretnje, zastrašivanja i podmićivanja ljudi koji je trebalo da svedoče u procesu protiv Vojislava Šešelja.

O tome se malo govori u našoj javnosti. I inače, već se kao opšte mesto doima činjenica da se u odnosu na celokupan istorijat Tribunala u Hagu nedovoljno govori o zločinima optuženika (i osuđenika) i o patnjama žrtava, mnogo manje nego o političkim zavrzlamama i trgovanjima u odnosima između postjugoslovenskih država i suda koji su osnovale Ujedinjene nacije. U tom svetlu, često se s malodušnošću konstatuje da sudske istine nisu u većom meri doprinele suočavanju s prošlošću i održivijem pomirenju.

U nameri da barem za delić javnosti Tviter nalog Vjerice Radete ne bude jedina „institucija“ koja se oglasila navedenim povodom, obratili smo se i Ministarstvu pravde Republike Srbije i haškom ogranku Mehanizma za krivične sudove. Sa prve adrese (nažalost, očekivano) nije bilo nikakvog odgovora. Sa druge, najpre je od Helene Eglston, portparolke Mehanizma, stigla zahvalnica na interesovanju, uz obećanje skorog javljanja s više informacija.

Posle gotovo nedelju dana čekanja podsetili smo gospođu Eglston na naša pitanja, a od nje smo dobili lepe želje za praznike i jedno kratko – Mehanizam nema komentar.

Ne pate, očigledno, samo srpske institucije od „bolesti zatvora“ i nije, izgleda, samo ovde ideja javnosti u dubokoj krizi. A pomislio bi čovek da je bar „Hagu“ u interesu da se ne zaboravi sasvim da još ima optuženih koji su daleko od lica pravde. Iz nekog razloga, nije. „Labour Isn’t Working”, biser je političke komunikacije s kraja 70-ih. Iz cinične igre reči nastao je slogan pod kojim su britanski konzervativci preuzeli vlast od laburista i koji je u kasnijim decenijama mnogo puta recikliran, odnosno parafraziran za različite namene. Može i za ovu priliku da se pretoči u „Mechanism Is Broken“.

Vjerica kune, Helena tihuje.

Naslovna fotografija: FoNet/SRS