Meki kult hiperaktivnog digitalnog nomada

Kritička misao nije dobrodošla, od građana se očekuje neupitna pokornost bezgrešnom vođi, čija se predstava realnosti ni pod razno ne sme dovoditi u pitanje. Čini se da, upravo na toj premisi, počiva fenomen “kulta ličnosti” u savremenoj politici.

Termin je postao popularan 1956. godine, nakon što je tadašnji prvi sekretar Komunističke partije Sovjetskog Saveza Nikita Hruščov pročitao svoj “Tajni referat” na 20. Kongresu Komunističke partije SSSR, u kome je osudio Staljinove represivne mere protiv stanovništva, čistke i njegov kult ličnosti.

Te dve reči evociraju sećanja na portrete okačene unutar zidova institucija i domova kao i na zvukove hiljade simultanih pozdrava. To jesu staromodne asocijacije, međutim, kultovi ličnosti u savremenom svetu, osim na marginama (npr. Severna Koreja), itekako nastavljaju da prožimaju i, na kraju krajeva, da diktiraju tokove politike, čak i u (naizgled) demokratskim društvima.

Jako dugo živimo u senci politike “čvrste ruke” i “jačih” ili “slabijih” kultova ličnosti njenih lidera. Od Josipa Broza Tita, doživotnog predsednika SFRJ i maršala armije, preko Slobodana Miloševića koji je uspešno budio “nacionalnu svest” zbog čega je bio nazivan voždom, do aktuelnog predsednika Srbije Aleksandra Vučića.

Da li se društveno-politička egzistencija u Srbiji zarobila u Ničeovoj vremenskoj zamci “večnog povratka”, o kojoj su raspravljali i Stoici iz antičke Grčke, koja kaže da su naši životi zauvek zarobljeni u kontinuumu beskonačne repeticije?

Naši sagovornici, istoričarka Ljubinka Trgovčević, sociolog Todor Kuljić i psiholog Vladimir Mihić, ipak, primećuju bitne razlike kada govorimo o istorijskoj gradaciji fenomena kulta ličnosti i autoritarnog vođe na ovim prostorima. U razgovoru sa njima, pokušali smo da demontiramo i dešifrujemo glavne elemente propagande koja oscilira oko aktuelnog vlastodršca u Srbiji, sa referencama na njegove prethodnike, u pokušaju da razbijemo mit čiji koreni sežu u daleku prošlost.

U zemlji diskontinuiteta cveta mržnja iz koje se rađaju fiktivni spasioci

“Moderna Srbija je bila i ostala zemlja diskontinuiteta u kojoj su se stalno smenjivale dinastije, ideologije, ratovi, seobe, promene teritorija… To je uslovilo da se ni demokratija, ni partijski pluralizam, a posebno politička kultura nisu prirodno razvijali i unapređivali jer su sve smene, pučevi, ubistva dovodili do potiranja prethodnog i kretanje iz početka. Svi ti zaokreti su ustalili mržnju prema bivšem/ima koja je u neku ruku postala konstanta naše političke kulture. A upravo otklon prema bivšim režimima je dobar temelj za uspostavljanje autoritarnih vođa, spasioca nacije”, objašnjava Trgovčević.

S druge strane, ona napominje da često navođene mentalitetne osobine Srba da vole politiku “čvrste ruke” ipak demantuju mnogobrojne istorijske pobune, pučevi, promene dinastija, ubistva vladara i smene vlasti koje su obeležile istoriju našeg naroda. Kako kaže, to upućuje na poseban zadatak istorijske nauke, čija je uloga da prosvećuje i bude sastavni deo kulture.

“Oni koji poznaju prošlost umeće da prepoznaju procese, pojave i ideologije koje se u našoj savremenosti recikliraju, obnavljaju ili olako upotrebljavaju, znaće šta je bio povod i posledica nekih antihumanih ideologija i postupaka u istoriji. Većini naših savremenika nedostaje sposobnost uočavanja i razumevanja pojava poput kulta ličnosti i opreznost kada su ove pojave u pitanju.”

Jedan život – tri politička kulta

Kuljić objašnjava da su snaga i osnova autoriteta ova tri politička lidera, koji su obeležili noviju istoriju Srbije, u potpunosti različita.

“Tito je bio državnik priznat u svetu, Milošević izolovani balkanski samodržac, a Vučić konvertit sa političke periferije. Tito se pravdao multietničkom socijalnom antikapitalističkom državom, Milošević nacionalnim i ‘švedskim socijalizmom’, a Vučić nacionalnim neoliberalizmom. Među njima su suštinske društvenoekonomske razlike, ali je donekle slična oslobodilačka politička kultura.”

Ono što im je, pak, zajedničko, jeste razumevanje da su medijska sredstva glavne poluge nastanka i održavanja vlasti, te su ih čvrsto držali (i drže ih) pod kontrolom, kaže Trgovčević.

“Kult ličnosti sve trojice počiva na klasičnim obrascima njihovih prethodnika iz totalitarnih režima, od Staljina, Musolinija, Hitlera do Mao Cedunga, a to je umešno korišćenje sredstava komunikacije kojima se nametao neosporni lik i delo vođe.”

Upravo posredstvom moći sedme sile, kako je objasnila, nastaju uramljene fotografije, zakletve, obožavanja, izlivi ljubavi, neupitnost u reči i postupke idola nacije. “Ovo idolopoklonstvo je nesumnjivo u sva tri primera, sa različitim vidovima iskazivanja”, zaključila je.

Oko pitanja da li Vučićev propagandni aparat svesno pokušava da budi asocijacije na svoje prethodnike, naši sagovornici su se složili da je primetan pokušaj evociranja elemenata Brozove politike, ali ne i Miloševićeve.

Mihić primećuje da se Vučić u poslednjih nekoliko godina često poredi sa uspesima koje je imala Titova SFRJ i takve komparacije ocenjuje kao “banalne i degutantne”.

“Njegovi ‘uspesi’ nisu ni približno veliki kao Titovi, a ugled zemlje koju vodi je miljama daleko od onog koji je imala SFRJ. No, to njemu ne smeta da sebe stavlja na mesto najvažnijeg političira kod Srba u istoriji i da svaki uspeh koji ostvari zemlja pripiše sebi. Osim toga, on iskreno ne podnosi one koji misle drugačije od njega i ni na koji način nije predsednik svih građana, već samo one manjine koja ga slepo sluša ili ima koristi od njegovog ostanka na vlasti”.

Kaže da je Milošević ostao kultna ličnost samo za veoma mali broj starijih ljudi koji su ostali u uverenju da je on uspeo da spasi zemlju u trenutku kada su “svi bili protiv nas”.

Digitalna metamorfoza kulta autokrate

Iako digitalno doba na svojevrstan način otežava političkim aparatima da kreiraju klasične “udžbeničke” verzije kultova ličnosti, taj fenomen se u 21. veku pojavljuje u blago prerušenoj varijanti.

Kuljić ističe da danas političke vođe nisu očevi nacije kao De Gol, Čerčil ili Staljin koji su se pravdali ratnim učinkom.

“Vučić nije ideolog, ratnik ni intelektualac. Više je digitalni nomad. Digitalno doba traži neprestanu reklamu, medijski sveprisutnog vođu u javnosti. Kult mu nije potreban.”

Objašnjava da je zbog permanentnih redovnih i vanrednih izbora važnija stalna prisutnost vođe u medijima nego njegova kultizacija.

“Kod Aleksandra Vučića nema neprikosnovenog tvrdog kulta, ali je upadljiva kontrola javnosti i horsko medijsko jačanje učinka nepogrešivog vođe. Meki kult. Hiperaktivnost sveprisutnog arbitra je lična crta vođe formirana u političkoj kulturi srpske krajnje desnice.”

Trgovčević kaže da uprkos mnogim mogućnostima informisanja, svedočimo tome da ni Evropa ni svet nisu imuni na autoritarne pokreta i vođe.

“Te primere imamo od Belorusije do Turske. Dakle, iako se o karakteru vlasti pojediniih vođa danas neuporedivo više zna nego u prethodnim decenijama i vekovima, u praksi vidimo da još uvek postoje mogućnosti stvaranja vođa u društvima s nerazvijenom političkom kulturom i krhkim demokratijama.”

Zanimljivo je da je migraciju autoritarnih političara na digitalne platforme propratila i neka vrsta stapanja obeležja njihove javne prezentacije s globalnom ekspanzijom tog narcisoidnog fenomena u gotovo svim sferama javnog života. Verovatno nas zbog toga neke od metoda Vučićevog propagandnog aparata ponekad podsete na one kojima se služe npr. influenseri na društvenim mrežama.

Iako se termin “kulta ličnosti” prevashodno vezuje za autokrate, Trgovčević kaže da je većina savremenih domaćih političara deo nove “harizmatske elite”, koju čine svi oni koji danas okupiraju javni prostor (pevači/ce, starlete, deo sportista, influenseri, klaberi…).

O bizarnosti i rastegljivosti deluzija grandioznog sopstva svedoči i jedno istraživanje dva američka psihijatra (Džoela i Ijana Golda) iz 2012. godine pod nazivom “Psihoza u globalnom selu”. U njemu su opisani pacijenti koji pate od zablude da su protagonisti neke vrste rijaliti programa koji emituje njihov svakodnevni život radi zabave drugih. Psihoza je nazvana “Deluzija Trumanovog šoua”, po kultnom filmu iz 1998. godine (The Truman Show), koji je, prema mišljenju mnogih kritičara, u velikoj meri predvideo društveno-političku budućnost.

Dekomponovanje vođe

Radikalska mrlja iz prošlosti kao adut

Kuljić tvrdi da kult aktuelnog predsednika Srbije počiva na nepopularnoj, ali proverenoj “patriotskoj” prošlosti prvaka partije koja je ozbiljno osporavana kao fašistička 1990-ih.

“Iako se Aleksandar Vučić verbalno odrekao te prošlosti, ona mu indirektno vrlo koristi. Zato što u atmosferi još uvek normalizovanog nacionalizma radikal ne može da izda, može u EU, može da proda Kosovo, ali ne može da izda. Čuva ga šovinistička prošlost. Zato ga hoće i navijači, što nije nevažna osnova harizme. Pitanje je da li je domaći vođa banalni konvertit lišen doslednosti?”

Pita se Kuljić i skreće pažnju na još jedan veoma bitan faktor uticaja – Brisel.

“Brisel se ne oslanja slučajno na bivše evromrsce i ekstremne desničare, a potonje prebege? U traženju takvih oslonaca ima sistema. Narod traži izbavitelja, a Brisel se oslanja na konvertite. Zašto? Zato što nepopularne poteze u nacionalističkim sredinama mogu vući samo pripitomljeni šovinisti, od ranije dokazani ‘patrioti’. Brisel izgleda među njima traži oslonac. Ove okolnosti danas vešto koristi srpska desnica.”

Mit o natčoveku iz naroda

Medijska sveprisutnost i vešte metode Vučićevog tima koje su, po rečima Mihića, “dovedene do savršenstva”, čine da predsednik čak i iz, naizgled, bezizlazne situacije, izađe kao “mesija i pobednik”.

“On kreira, raspiruje i podseća na afere koje, najčešće, ni nemaju veze s politikom, kako bi skrenuo pažnju sa ozbiljnih posledica njegove vladavine. U kojoj se to državi predsednik bavi brutalnim ubistvom malo poznate pevačice? U kojoj zemlji građani preko javnog servisa i drugih medija svakodnevno dobijaju informacije šta je predsednik ručao, gde se vozio svojim kolima, koji džemper nosi i da li je položio kolokvijum na fakultetu? Ali, sve ovo odaje utisak Vučića kao ‘čoveka iz naroda’ koji ima i neke natprirodne moći, pošto radi barem 25 sati na dan.”

Besni pacifista željan ljubavi

Posebno upadljiv element Vučićevog političkog karaktera jeste njegova retorika.

“Retorika Aleksandra Vučića je kostimirana novim mirotvoračkim žargonom, ali i ličnim svađalačkim tonovima. Okvir je banalan: permanentni ponos, i samohvala lišeni glasnog protivstava zbog snažnog medijskog monopola. Prerušena, ali neprevladana retorika dugo usavršavana u diskursu zarđalih kašika. Ugled mu se ne može definisati kao racionalni autoritet, ni kao iracionalna harizma ni kao neprikosnoveni kult. Ni heroj ni intelektualac. Ni rutinski birokrata jer neke stvari javno afektivno i agresivno proživljava. Bliži je hibridnom spoju agresivnog vođe navijača i razmetljivog svadljivog blogera na društvenim mrežama”, ocenio je Kuljić.

Za razliku od Broza i Miloševića, čija su pojavljivanja bila retka, i po oceni Trgovčević, “ubojitija i važnija” (jer su bila usmerena na neki aktuelni problem), Vučić demistifikuje sopstvenu nesigurnost kroz svoj javni govor.

“Naš savremenik Vučić je sklon logoreji sa svakodnevnim višekratnim nastupima i sa temama koje su često banalne i profane, ogovaračke i svađalačke. Prva dvojica su bili svesni svog značaja i uticaja koji su imali, dok je treći još nesiguran u opštu narodnu ljubav, pa za njom vapi i neprestano je traži.”

Raščinjavanje podrške – iracionalni obožavaoci ili puki oportunisti?

Srpska napredna stranka danas broji oko 750 hiljada članova. Neretko se zapitamo koja su glavna obeležja profila ljudi koji podržavaju aktuelnog predsednika i vredno rade na očuvanju njegovog kulta. Da li zaista obožavaju svog vođu, veruju mu i poštuju ga ili se pak radi o prihvatanju autoriteta isključivo zarad sitnih interesa, nauštrb većine, ali i ličnog dostojanstva?

Kuljić smatra da je ključ u dividendama.

“Institucionalno gledano, partijska propaganda uvek veliča vođu jer je vođa lice (oličenje) partije. Ali ne uvek i obraz. Iz autoriteta vođe pristalice (kadrovi) izvlače dividendu. Ali dividende su kod pomenutih vođa u klasnom pogledu bile različite zato što su bile uže ili šire granice društvenoprihvatljivog zgrtanja. Srbija je danas poluperiferijski divlji kapitalizam. I zbog toga treba umeriti očekivanja prosvećenog vođe.”

Ističe da čak i kada mu njegove pristalice ne veruju, dividenda koju vuku iz lojalnosti je jača, i dodaje da je u savremenom neoliberalizmu lični interes u politici normalizovan.

Mihić kaže da je Vučić izgradio društvo u kojem sistem ne postoji i u kojem najbolje prolaze oni koji, namerno ili ne, ne koriste svoju glavu, već poslušno odrađuju posao pod parolom “valjda neko zna bolje, a i da ne zna, što baš ja da se zamerim šefu?”.

Smatra da su od oportunista opasnije stotine hiljada iskrenih vernika u Vučićevu nepogrešivost, pošto “oni iskreno veruju u sve što Vučić priča i spremni su da za njega uđu u sukob, za sada verbalni, sa svima koji ne misle kao on(i)”.

Pažljivo s mržnjom

Koja je uloga emocija u građenju kulta i koliko nam osećanje mržnje zapravo odmaže u borbi s tom društveno-političkom deluzijom koja se uporno nadvija nad domaćim političkim nebom?

“Što je više kleveta i laži, Tito nam je miliji i draži”, priseća se Kuljić krilatice koja se često mogla videti i čuti u Brozovo vreme i dodaje da “vešta partijska mašina koristi mržnju za jačanje kulta vođe”.

Pritom, upozorava da ne treba zaboraviti da je kod širenja mržnje važan i strah pristalica od osvete nakon eventualnog poraza.

“Ako vođa padne, svi smo gotovi. Otuda grčevite borbe oko uslova izbora.”

Trgovčević je mišljenja da su emocije veoma važne u građenju ideologija kao i kulta ličnosti jer one “pospešuju samovrednovanje, našu izuzetnost, utiču na našu naklonost vođama, onima koji nas daruju (našim) novcem, onima pokazuju da nas vole i štite iako nas ne poznaju”.

Objasnila je da se “one kreću u rasponu od bezuslovne ljubavi do otrovne mržnje, a društvene okolnosti, razumnost i znanja svakog pojedinca ih usmeravaju ka jednom ili drugom polu”.

“Najveća od svih obmana je samoobmana”

Upravo u toj uskomešanosti uzavrelog kotla emocija, deluzija i lične koristi krije se Ahilova peta kulta autokrate.

“Ljubav je promenljiva kategorija i veoma lako prelazi u mržnju. Nijedan autoritarni vođa nije ostao voljen, većina je završila neslavno. Oni koji su se kleli u Tita ili u Miloševića su se veoma brzo odrekli svojih idola i izabrali novog”, upozorila je Trgovčević.

Kuljić ističe da je svaki kult labilan jer divljenje lako vodi u sunovrat.

“U ‘anemične’ birokratske vladare se polaže manje nade, pa su i razočaranja niža. Plebiscitarnim, pak, vladarima sa kultom preti veća opasnost sunovrata. Navijači lako ruše vlastite idole.”

Mihić kaže da ne može da zamisli evropsku zemlju u 21. veku u kojoj još dugo na vlasti može ostati osvedočeni autokrata sa, kako navodi, “prilično ozbiljnom deluzijom svoje grandioznosti”.

Međutim, zabrinut je da se ovo neće desiti spontano, demokratskim sredstvima, jer, kako navodi, izostaje prepoznavanje suštinskog fokusa problema.

“I sada se vrlo često čuje ‘nisam za Vučića, ali onda KO?’, a poenta celog razbijanja tog začaranog kruga nije KO, nego ŠTA. A ‘šta’ su institucije, sudstvo, kontrola vlasti, dijalog i kada se ne slažemo (ili baš tada) i tolerancija različitosti. Nije poenta da svi budemo isti, ali jeste demokratija da svi imamo jednaka prava, bez obzira koliko truda država u ovo morala da uloži.”

Širenje znanja o ideologijama, istorijskim procesima koji se ponavljaju i traju, čime bi se građani osposobili da prepoznaju demokratske i antidemokratske procese, da razviju političku kulturu uvažavanja drugog i da umesto odanosti vođama i partijama gaje posvećenost ka svojoj okolini i svojim sunarodnicima, po mišljenju Trgovčević, jeste najmoćnije oružje kojim se možemo suprotstaviti strahovladi pojedinca i njegovom kultu u nastajanju.

Naslovna fotografija: Aleksandar Vučić, Fonet/Instagram, Josip Broz Tito, Slobodan Milošević/Wikimedia commons, Istinomer kolaž