Mile Dragić – s pancirom ili na njemu

Čovek čije je ime najviše pominjano u aferi „Pancir“, optužen da je učestvovao u „pljački veka“ – nevin je! To je 18. juna utvrdio Osnovni sud iz Zrenjanina, ističući da Mile Dragić, vlasnik istoimene firme za proizvodnju vojne opreme, nije pokušao da zloupotrebi ovlašćenja u privredi, niti je nedozvoljeno držao oružje i eksplozivne materije, kako je glasila optužnica. Netačno je da je Dragić pokušao da proda Vojsci maskirne mreže po većoj ceni od tržišne i zato je oslobođen optužbe za sklapanje ugovora vrednog 6,7 miliona evra, tvrdi se u obrazloženju presude. Ipak, to je samo mali deo ukupne sume od 176 miliona evra, koliko je „teška“ kompletna afera „Pancir“.

Po drugoj optužnici, koja se tiče većeg dela ugovora, još se sudi okrivljenima pred Privrednim sudom u Beogradu, ali u kabinetu ministra ekonomije Mlađana Dinkića, koji je početkom septembra 2005. otkrio aferu „Pancir“ već su šokirani odlukom suda da oslobodi Dragića.

„Uvažavajući nezavisnost sudstva i potrebu da nepristrasno rade, smatramo da je ovakvo odluka skandalozna i očekujemo od tužioca da se žali i pokuša da preinači odluku. Takođe, očekujemo da se u procesima koji se vode pred drugim sudovima za aferu ‘Pancir’ utvrde i kazne krivci. U suprotnom, ako ovakva odluka ostane, ako nema krivih, postavlja se pitanje ko je onda hteo da pokrade državu, ko je odgovoran za aferu… Ovo je loša poruka u borbi protiv korupcije, jer se šalje poruka da ovako nešto može da se radi i prođe nekažnjeno.“ (Press, 19. 06. 2010. godine)

A pre pet godina, tadašnji ministar finansija Mlađan Dinkić bio je ubeđen da je obelodanio „pljačku veka“.

„Ministarstvo odbrane je zaključilo petogodišnji ugovor sa firmom ‘Mile Dragić’ za modernizaciju vojske verdan 296 miliona evra. A za sledeće dve godine su izdvojili 176 miliona evra. Kupuju 74.000 šlemova i 69.000 pancira, a imamo svega 28.000 vojnika. Naručuju 500 jakni za pilote, a raspolažemo sa svega 30 aviona. Neverovatno!“

Večernje novosti, 02. 09. 2005. godine

Dinkić je direktno optužio tadašnjeg ministra odbrane SCG, a svog partijskog kolegu, Prvoslava Davinića, da je bez znanja Vlade Srbije sklopio ugovor koji se „graniči sa naučnom fantastikom i po šteti predstavlja nešto neviđeno u javnim finansijama Srbije“. Izvršni odbor G17 Plus isključio je odmah Davinića iz stranke pošto je „zloupotrebama i prestupima koje je izvršio, sebe diskvalifikovao kao osobu sposobnu da obavlja bilo kakvu dužnost u ozbiljnoj i demokratskoj državi.

Davinić je tvrdio da je o planu opremanja Vojske premijer Srbije Vojislav Koštunica obavešten pismom 4. maja, kao i potpredsednik Vlade Miroljub Labus, ali i Dinkić, i naglasio da neće podneti ostavku na ministarsku funkciju sve dok se ne razjasne optužbe koje je protiv njega izneo ministar.

Borba za vojničku sigurnost

Odbacujući mogućnost da je znao za taj ugovor predsednik Srbije Boris Tadić, koji je po funkciji i član Vrhovnog saveta odbrane, ocenio je neodrživom poziciju „ministra Davinića na mestu prvog čoveka Vojske SCG, nakon ovog događaja.“

„Apsolutno nisam bio upoznat ni sa jednim ugovorom o nabavci opreme za Vojsku SCG. Vrhovni savet odbrane nema nikakvih nadležnosti po pitanju nabavke i opremanja Vojske SCG, već isključivo i samo kada je reč o upotrebi Vojske.“

Danas, 03. 09. 2005. godine

Dragić je tada isticao da je njegova kompanija bila je jedini učesnik na tenderu, jer je jedino ona „ispunila standarde kvaliteta opreme“ i da su ugovori sa Ministarstvom odbrane potpisani po Zakonu o vojnim nabavkama. On je, takođe, bio ubeđen da zna šta je razlog cele afere.

„Zbog sukoba ministra finansija Mlađana Dinkića i ministra odbrane Prvoslava Davinića, ja ću, ni kriv ni dužan, na pravdi Boga, pretrpeti veliku štetu. Zbog toga će loše proći ne samo moja firma i radnici, nego i vojska i vojnici na minskim poljima.“ (Dnevnik, 10. 09. 2005. godine)

Iako je tvrdio da neće podneti ostavku, ministar Davinić je to učinio 9. septembra što je objašnjeno kao rezultat spremnosti da „doprinese smirivanju tenzija“. Kroz deset dana uhapšen je Mile Dragić, ali i još nekoliko osumnjičenih.

„Mile Dragić saslušan je u prostorijama UBPOK. On se sumnjiči da je počinio krivično delo davanja mita prilikom sklapanja ugovora sa Ministarstvom odbrane o nabavci vojne opreme, vrednoj 296 miliona evra. U saradnji sa VBA policija je ispitala i general-majora Miluna Kokanovića, pomoćnika ministra odbrane za materijalne resurse, pukovnika Jovicu Vučkovića, kao i kapetana Igora Mijailovića. Protiv sve četvorice policija je podnela krivičnu prijavu Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu. Dragiću se na teret stavlja krivično delo davanja, a pukovniku Vučkoviću primanja mita. General Kokanović i kapetan Mijailović sumnjiče se za zloupotrebe službenog položaja. Prvog dana septembra, vlasniku „Proizvodnje Mile Dragić“ trebalo je da se uplati avans od dva miliona evra, ali je tada buknula afera koja će, po svemu sudeći, konačan ishod dobiti na sudu.“ (Večernje novosti, 20. 09. 2005. godine)

Biznis iza rešetaka

Nekoliko dana posle hapšenja Dragića u pritvoru se našao i Milun Kokanović, pomoćnik ministra odbrane za materijalne resurse. U Vojnom odeljenju Okružnog suda u Beogradu saslušan je i Prvoslav Davinić, koji je opovrgao sve optužbe. Inače, iako je tada bio pritvoru, Mile Dragić je potpisao ugovor sa MUP-om Srbije o isporuci ugovorene opreme za saobraćajnu policiju, vredan 15 miliona evra. Iako su u centralu srpske policije stizale preporuke da se raskine ugovor, do toga, ipak, nije došlo.

„Glavni argument ‘savetnicima’ policije u prilog raskidanju, u ponedeljak 1. oktobra sklopljenog ugovora, bio je da ga je vlasnik i direktor Mile Dragić nezakonito potpisao. Međutim, ispostavilo se da je paraf stavio potpuno zakonito. Njemu, kao pritvoreniku, ali i ovlašćenom licu u ‘Proizvodnji Mile Dragić’, dozvoljeno je da iz pritvora potpisuje ugovore.“ (Glas javnosti, 20. 10. 2005. godine)

Nakon isteka zakonskog roka od 30 dana Mile Dragić i pukovnik Jovica Vučković pušteni su da se brane sa slobode, a kroz nekoliko dana to je omogućeno i Milunu Kokanoviću. Početkom naredne godine protiv Prvoslava Davinića doneto je rešenje o sprovođenju istrage zbog sumnje da je jedan od glavnih aktera u sklapanju spornog ugovora.

Novi ministar odbrane SCG Zoran Stanković izjavio je da je pokušao s Dragićem da izgladi situaciju o nabavci sporne opreme vredne 176 miliona dolara, ali da on nije pristao na ponuđeno rešenje koje je podrazumevalo da vojska naruči opremu u iznosu od 40 miliona dinara, pod uslovom da stari ugovor bude poništen. Dragić je bio iznenađen tom izjavom jer – nije tačna.

„Taj predlog je stigao do mene, ali ga nisam odbio, već sam samo rekao da moram da pogledam i razmotrim tu ponudu. Ali, ponavljam, nisam je odbio.“ (Dnevnik, 10. 03. 2006. godine)

Advokati Mileta Dragića zatražili su sprovođenje istrage protiv istražnog sudije i tužioca Vojnog odeljenja Okružnog suda Novice Mihajlovića i Zorana Đošića. Međutim, Vrhovni sud Srbije je u septembru 2006. odbacio kao neosnovanu žalbu Dragićevih advokata.

Dragića jure zbog siće?!

Kao da se ništa nije dogodilo, Ministarstvo odbrane je tih dana potpisalo tri nova ugovora sa Miletom Dragićem, a on sam je tvrdio da je jasno da protiv njega nema nikavih dokaza, tvrdeći da je uhapšen zbog svega 10.800 dinara!

„Da je stvarno tačno sve što su o meni pričali, već bih bio i optužen i osuđen. A još ni optužnica nije podignuta. Pre tačno godinu dana započela je ta afera. Zatvorili su me zbog 10.800 dinara za dva noćenja u hotelu i 27.000 dinara plaćenih za navodnu popravku tuđih kola. Tih 10.800 dinara odnosilo se na proslavu povodom 8. marta kojoj su prisustvovali svi naši radnici i poslovni partneri. Moja obaveza, kao dobrog domaćina, bila je da im obezbedim smeštaj. Gosti nisu ni prespavali u hotelu, ali je ta rezervacija fakturisana i kompanija je to platila. Tek tridesetog dana pritvora saslušali su ključne svedoke i dali nalog za moje puštanje na slobodu. Mom ugledu i renomeu moje firme naneta je nenadoknadiva šteta! Propali su nam izvozni poslovi vredni preko 130 miliona evra, koji su bili pred potpisivanjem.“ (Press, 10. 09. 2006. godine)

Međutim, ubrzo je zamenik tužioca podneo zahtev za proširenje istrage protiv Dragića. U zahtevu se navodi da je prilikom sklapanja ugovora sa Ministarstvom odbrane neosnovano uvećao cene sirovina i krajnjih proizvoda. Dragić je krajem oktobra ponovo saslušan u Okružnom sudu.

U aprilu 2007. Mile Dragić je izjavio da se nada da će posle formiranja nove vlade istina o tom slučaju izaći na videlo.

„To što protiv mene još nije podignuta optužnica govori da je nekom tada trebala afera i da se to i desilo. Nadam se da ću posle izbora nove vlade i usvajanja budžeta nastaviti saradnju sa Vojskom Srbije, jer su od afere „pancir“ štetu imali svi, i moja kompanija i Vojska.“ (Press, 20. 04. 2007. godine)

Slučajno ili ne, na jesen te godine Vojno odeljenje Okružnog suda u Beogradu obustavilo je istragu protiv Dragića za krivično delo davanja mita. Ivana Ramić, portparolka Okružnog suda izjavila je da je Tužilaštvo 24. septembra obustavilo istragu protiv Dragića, kao i da je odustalo i od gonjenja kapetana Igora Mijailovića zbog krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja.

„Mile Dragić nije oslobođen svih optužbi. Početkom juna ove godine protiv njega je podneta optužnica zbog prevare u pokušaju i nedozvoljenog držanja oružja, a odustalo se od optužbi za davanje mita. Rešenje o obustavi postupka za mito sud je napisao 24. septembra.“

Press, 03. 10. 2007. godine

Krajem godine optužnica zbog učešća u aferi „pancir“, koju je još početkom jula podiglo Vojno odeljenje Okružnog tužilaštva u Beogradu, konačno je stigla na adrese optuženih Prvoslava Davinića, Miluna Kokanovića, Jovice Vučkovića i Mileta Dragića. Ovaj poslednji optužen je da je 2003, u nameri da pribavi protivpravnu imovinsku korist, lažno prikazao fakturu Ministarstvu odbrane za jednu od sirovina za proizvodnju maskirnih mreža, na osnovu koje je 2005. njegova firma sklopila ugovor sa Vojskom. Za to vreme saradnja Dragića i Vojske nijednog trenutka nije prekidana. Njegova kompanija je započela proizvodnju kontingenta zaštitne opreme, vredne 1,28 miliona dinara, za profesionalne pripadnike Vojske Srbije koji odlaze u vojne misije, a dogovoreno je da Vojska kupi i maskirnu tkaninu vrednu 3,2 miliona dinara.

„Prošle godine, Vojska Srbije je odabrala fabriku čiji je vlasnik privrednik Mile Dragić, za glavnog snabdevača peškirima, a naručila je i 13.000 pari vojničkih čizama i 14.000 pari uložaka za obuću.“(Danas, 15. 12. 2007. godine)

Već prvih dana 2008. godine Dragić se našao na sudu, ali samo da bi se izjasnio o navodima tužbe koju je zbog klevete protiv njega podneo Mlađan Dinkić. Dragić je pred Prvim opštinskim sudom kazao da nije imao nameru da kleveće ministra već da „zaštiti narod ove države“. Dinkić je tužbu protiv Dragića podneo zbog njegove izjave objavljene u dnevnom listu „Kurir“ da je sa „svojim rođakom Miroslavom Miškovićem noću obilazio vojne lokacije i bezecovao ih“. Zbog povrede časti i ugleda, Dinkić je zatražio odštetu od pet miliona dinara. (Politika, 22. 02. 2008. godine)

Kod kuće je lakše

Suđenje akterima afere „pancir“ trebalo je da počne krajem septembra 2008, ali je na prvom ročištu odlučeno da se protiv Dragića razdvoji krivični postupak i da mu se za zloupotrebe u nabavci vojne opreme sudi u Opštinskom sudu u Zrenjaninu. Sutradan je saslušan Prvoslav Davinić, koji je odbacio sve navode optužnice.

Suđenje je nastavljeno krajem godine, a general-major Milun Kokanović, bivši pomoćnik ministra odbrane, negirao je da je nabavio opremu od firme Mileta Dragića, po višim cenama od realnih.

„Odluka o nabavci vojne oprema doneta je dok sam bio na godišnjem odmoru. Sa tim nemam veze.“(Večernje novosti, 16. 12. 2008. godine)

U martu 2009. Sudsko veće Okružnog suda u Beogradu odlučilo je da zatraži od Vlade Srbije oslobađanje od obaveze čuvanja vojne tajne za svedoke iz Vojske čije je saslušanje predviđeno, među kojima i penzionisanog generala Dragana Paskaša, bivšeg načelnika Generalštaba. Prvoslav Davinić predložio da se isključi javnost prilikom predviđenog svedočenja generala Paskaša, „zbog pitanja koja planira da mu postavi, a s obzirom na to da bi trebalo da budu iznete činjenice koje imaju oznaku vojne tajne.“
(Dnevnik, 05. 03. 2009. godine)

Mile Dragić i njegovi pravni zastupnici Vladan Batić i Vladimir Horovic uputili su zahtev Opštinskom sudu u Zrenjaninu za snimanje suđenja njihovom klijentu u slučaju „pancir“. Dragić je naveo da je afera iskonstruisana, kako bi „tadašnji ministar finansija preuzeo kontrolu nad vojnom imovinom i sredstvima i kako bi se prikrila afera Nacionalna štedionica“. (Blic, 02. 07. 2009. godine)

U Okružnom sudu u Beogradu početkom jula, u pretresu zatvorenom za javnost, saslušani su nekadašnji načelnik Generalštaba Vojske SCG Dragan Paskaš, Jovica Vučković i Milun Kokanović i Prvoslav Davinić.

I suđenje u Zrenjaninu odvijalo se iza zatvorenih vrata, pa je advokat Horovic, protiveći se zahtevu Tužilaštva da se postupak zatvori za javnost kazao da je javnost do sada do detalja upoznata sa sadržajem svih dokumenata i dokaza, pa tako i onih koji su označeni kao službena ili vojna tajna, kako u istražnom postupku, tako i nakon podizanja optužnice.

„Javnost je o tome obaveštena od suda, ali i od ministra Mlađana Dinkića, koji je pre pokretanja postupka izneo sadržaj ugovora koji je formalno označen kao tajna. Ne vidim razlog da se ono što je već javno izneto sada vraća pod okrilje tajnosti, a ne sankcionišu se oni koji su izneli sadržaj dokumenata.“ (Dnevnik, 05. 09. 2009. godine)

Suđenja, bez prisustva javnosti, i u Beogradu i Zrenjaninu nastavljena su i u novembru. U februaru je nastavljen glavni pretres u Zrenjaninu, da bi u nastavku ono postalo javno kada su saslušana tri svedoka u vezi sa delom optužnice koja se odnosi na nezakonito držanje oružja. Dragić je zatražio da se sudski proces ubrza jer se prolongiranjem nanosi velika šteta njegovoj firmi.

„Muka mi je da ovo slušam! Apelujem na tužioca da ne odugovlači proces, jer se iz dana u dana mojoj firmi nanosi šteta. Nadam se da će stvari doći na svoje mesto i da će se u sudnici naći ljudi koji su i napravili ovu aferu.“ (Večernje novosti, 09. 02. 2010. godine)

Ćeraćemo se još

A u junu – kraj. Predsedavajući sudija Ljiljana Aćimović izjavila je da „nije dokazano da je Dragić izvršio krivična dela za koje je okrivljen“. Optuženi Dragić nije krio zadovoljstvo.

„Pet godina od izbijanja afere ‘Pancir’ dokazao sam ono što sam tvrdio od početka, da su optužbe neistinite i dobio oslobađajuću presudu. Napisane su četiri lažne optužnice zbog kojih moja firma nije mogla da obavi izvozne poslove vredne više stotina miliona evra. Zahtevam od nadležnih da sprovedu istragu protiv svih odgovornih u tužilaštvu i protiv onih koji stoje iza ovog procesa, a prvenstveno mislim na ministra Mlađana Dinkića, koji je i inicirao aferu.“

Blic, 19. 06. 2010. godine

 

Ipak, ni posle pet godina afera „Pancir“ nije dobila svoju razrešnicu. Suđenje u Beogradu se nastavlja, a po svemu sudeći Dragić će uložiti i protivtužbu. Njegov advokat Vladan Batić najavio je da će protiv Mlađana Dinkića podneti tužbu zbog „nanošenja višemilionske štete firmi njegovog klijenta“. Batić je optužio Dinkića zbog toga što, kako je naveo, dozvoljava sebi da kritikuje odluku suda.

„On dozvoljava sebi da kritikuje odluku Osnovnog suda u Zrenjaninu, da predlaže tužiocu da se žali i da izrazi očekivanje da će Viši sud tu žalbu uvažiti. U svakoj modernoj demokratskoj državi ministar bi zbog tog mešanja u rad suda bio smenjen.“ (Beta, 20. 06. 2010. godine)

Još jedna afera došla je (skoro) do kraja, a opet se čini da su žrtve poznate. Javnost ili istina. Verovatno oboje.