Ministarstvo pravde ruši pravni poredak

Danica Vučenić 22. 5. 2019.

“Promene Krivičnog zakonika predstavljaju rušenje pravnog i ustavnog poretka i stvaraju opasnu situaciju da u ovoj zemlji postoji grupa ljudi za koje je odlučeno da nemaju ljudska prava i pitanje je ko je sledeća grupa, za koju će biti odlučeno da nema prava na ljudska prava, prema standardima Saveta Evrope i Ustava Srbije. Meni se čini da ovo što se dogodilo sa sudijom Majićem, predstavlja signal Ustavnom sudu kako da postupa, kada Inicijativa za ocenu ustavnosti ovog zakona dođe na dnevni red.”

“Način na koji se usvajanje promena Krivičnog zakonika dešava, posledica je situacije da nemamo nikakvog razgovora u društvu”, ocenio je u intervjuu za Istinomer Danilo Ćurčić, koordinator nevladine organizacije A11. Prema njegovim rečima “inicijativa Fondacije ‘Tijana Jurić’ od samog početka nije bila u skladu sa onim što su ustavne garancije ove zemlje, te da zakon ne bi smeo da se menja, na ovaj način, taman da je sakupljeno i tri miliona potpisa”. Za Ćurčića “Ministarstvo pravde pokazuje neodgovornost, jer nije objasnilo na vreme da ta inicijativa ne može da prođe zbog toga što Ustav i Evropska konvencija o ljudskim pravima zapravo zabranjuju nečovečno i ponižavajuće kažnjavanje”.

Danilo Ćurčić / Foto: Istinomer/Zoran Drekalović

Kada govorimo o Fondaciji njen osnivač je, pre neki dan rekao, kritikujući kritičare ovih predloga, da država mora da odluči da li je na strani zločinaca ili žrtava. Da li može na takav način da se sagledava krivično-pravno zakonodavstvo?

Ova zemlja zapravo nije ni na koji način na strani žrtava. Izmene krivično-pravnog zakonodavstva, koje sada imamo prilike da vidimo u Skupštini, ne govore ni u jednom jedinom stavu bilo kog člana, koji se menja, zapravo o pravima žrtava. Oni ne govore o tome da žrtve treba da imaju više prava u krivičnom postupku ili da je potrebno zapravo bolje zaštiti žrtve. Zapravo, u našem pravnom sistemu, osoba kojoj je, kako je jedna koleginica rekla, ukraden bicikl i osoba koja je silovana, imaju isti tretman u krivično-pravnom postupku.

Kako to objašnjavate?

Činjenicom da je lakše baviti se ovim što je poznata posledica svega što se desilo i zapravo zaključavanjem ovih ljudi, bacanjem ključa iza njih, nego u stvari otvoriti pitanje zbog čega se to dešava, prevencije, ranog otkrivanja potencijalnih zločinaca, izvesnošću kažnjavanja koja je neophodna. To je važnije od toga da mi propišemo jednu drakonsku kaznu, koja nema nikakvog mesta u našem pravnom sistemu, zato što Ustav to ne dozvoljava, i onda se tobože bavimo pravima žrtava.

Predlagači bi na ovo odgovorili argumentacijom da za zločine ubistva deteta, silovanja deteta, to nisu drakonske kazne, odnosno da bacanje ključa u bunar nije nečovečno postupanje, jer bi to bila, na primer, kastracija?

U suštini, u toj situaciji mi smo se potpuno prebacili na ubeđivanje šta piše u Ustavu i šta kaže Evropski sud za ljudska prava. Poslanici vladajuće većine govore o tome da je to u skladu sa Ustavom.

A u čemu je u neskladu sa Ustavom?

U neskladu sa Ustavom je, što prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, koja u potpunosti obavezuje Republiku Srbiju, prema članu 16. Ustava, mi moramo da tumačimo odredbe koje se odnose na zaštitu ljudskih prava, u skladu sa praksom međunarodnih tela koja se bave zaštitom tih prava. Evropski sud za ljudska prava je jedno od tih tela i on kaže da se u onim slučajevima u kojima osuđenik nema pravo na nadu da će nekada izaći, da će moći da dođe do njegove resocijalizacije, u stvari krši član 3 Evropske konvencije o ljudskim pravima, koji garantuje zabranu nečovečnog i ponižavajućeg postupanja. To je ista odredba koja postoji u našem Ustavu u članu 25. Dakle, čak i da zanemarimo evropske pravne standarde koji se nalaze u Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima, član 25 Ustava garantuje zabranu nečovečnog i ponižavajućeg kažnjavanja. Mi sada možemo da se igramo mentalne gimnastike i da pričamo da njih niko neće mučiti u zatvoru, to je zapravo argument koji suštinski ne da ne stoji, nego taj argument nema nikakvu težinu u razgovoru o standardima.

INTERVJU SA DANILOM ĆURČIĆEM MOŽETE SLUŠATI NA ISTINOMER PODCASTU

Državni sekretar Ministarstva pravde komentarisao je kako ga baš briga ako i kršimo Konvenciju o ljudskim pravima, rekao je “neka kršimo”, jer oni treba da budu u zatvoru i verujem da se većina građana slaže sa tim.

Većina građana isto tako kaže kada oseća neku nepravdu u Srbiji “teraćemo se do Strazbura”. Ako verujemo da će Strazbur da nam donese neku pravdu, taj isti Strazbur nam je rekao za ovu stvar, koliko god teško bilo razumeti, da ti ljudi imaju prava da se u nekom trenutku razmatra da li će oni moći da izađu iz zatvora. Ne da budu pušteni sigurno, nego samo da se razmatra, samo da imaju nadu da će moći da budu pušteni, kada prođu kroz proceduru, koja je predviđena ovim institutom uslovnog otpusta. Ako smo već nekako potpuno prihvatili to, internalizovali pitanje da ćemo se terati do Strazbura zato što nam Srbija krši prava, hajde onda da poslušamo šta nam Strazbur kaže u ovom istom slučaju.

Kako objašnjavate to da umesto da poslušamo Strazbur, poslušamo Savet Evrope, da Ministarstvo pravde ima svest da smo ratifikovali i Evropsku konveciju o ljudskim pravima, odavde stižu poruke da je Dunja Mijatović licemerna i drska, da ih baš briga šta kaže Savet Evrope. Petar Petrović predsednik Skupštinskog odbora za pravosuđe kaže da je šteta što ne možemo da uvedemo smrtnu kaznu. Kakav je taj naš put i odnos prema Savetu Evrope i poštovanju ljudskih prava?

Mi možemo sutra kao država da se dogovorimo da izađemo iz članstva u Savetu Evrope. To je odluka svake zemlje, da li hoće ili neće. Onog trenutka kada smo se mi dogovorili da budemo zemlja članica Saveta Evrope, mi smo morali neke standarde da usvojimo. Mi smo se kao društvo dogovorili da se zasnivamo na nekim vrednostima, te vrednosti jesu zabrane nečovečnog i ponižavajućeg kažnjavanja, zabrana smrtne kazne i sva druga pitanja koja su zapravo garantovana Evropskom konvencijom i onim što su standardi Saveta Evrope.

Da li ovim odstupamo od svega toga? Da li mi ovim kažemo doviđenja Savetu Evrope?

Mi, zapravo, igramo neku igru i verovatno se računa na to da će Savet Evrope, ako bude reagovao, reagovati za nekih pet, šest godina, u nekom eventualnom slučaju koji će se desiti. Zapravo, mi ne znamo da li će se desiti i da li će neko zapravo stići do Evropskog suda za ljudska prava, i u suštini podilazimo nečemu što su emocije većine javnosti, podilazimo razmišljanju koje se zasniva na nečemu što je mnogo bliže intuiciji nego stručnim stavovima i onome što zapravo krivično-pravno treba da bude, a to jeste pravo koje je potpuno ogoljeno od emocija, koje je dogovoreno, kada je nastalo moderno krivično pravo. Shvatilo se da žrtve i oni koji se osećaju najoštećenijim, zapravo ne mogu da pišu kazne, ne mogu da pišu zakone, ne mogu da odlučuju o tome šta će biti sankcija.

Ministarka pravde je objasnila da javne debate, odnosno javne rasprave, ne treba da bude jer je više od 160 hiljada ljudi potpisalo inicijativu i da je to dovoljno.

Istom logikom, ja sam siguran da bi možda više ljudi potpisalo peticiju za uvođenje smrtne kazne. Mi imamo podatke koji govore o tome da je preko 70 odsto građana Srbije u stvari za smrtnu kaznu. Da li to znači da ćemo onda uvesti smrtnu kaznu zato što bi ljudi potpisali takvu vrstu peticije? Ne, upravo zbog toga što smo se mi dogovorili da stavimo u naš Ustav zabranu smrtne kazne i nečovečnog i ponižavajućeg postupanja.

Ali, izgleda da se nismo dogovorili?

Izgleda da je vladajuća većina, odnosno oni koji su najpozvaniji da odgovore na ovo pitanje, kako smo stigli do ove situacije, su zapravo shvatili da možemo sve to da zanemarimo, zato što ćemo na neki način udovoljiti nekom većinskom narativu i većinskom shvatanju kako bi trebalo da se Srbija bavi onima koji su monstrumi, tj. onima koji vrše najteža krivična dela.

Hoćete da kažete da je to u funkciji političkog marketinga?

Ne vidim ni jedan drugi razlog zbog čega bi se potpuno izostavila javna rasprava, koja je zapravo i obaveza Ministarstva pravde po članu 77 Zakona o državnoj upravi. Rasprava nije dobra praksa, to je obaveza Ministarstva pravde u slučajevima promena zakona koji na značajan način utiču na pravni sistem.

Zašto je loša vest da se neko ko je počinio užasno krivično delo tipa ubistva i sakaćenja deteta, više nikad neće vratiti i da će biti zaključan do kraja života?

Loša vest je jer ona sugeriše da smo se dogovorili da određena lica nemaju ljudska prava. To otvara jako teško pitanje, to je u stvari i opasna situacija. Dakle, oni na koje se odnose ove odredbe nemaju pravo više da se na njih primenjuju standardi ljudskih prava. Onda je sledeće pitanje ko će biti neka druga, treća, četvrta ili peta grupa. Zapravo je sada potpuno otvoren teren da vidimo ko će biti sledeći, kojem ćemo da negiramo da ima pravo na ljudska prava, odnosno da ima pravo na zaštitu, koja mu je propisana Ustavom, Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i drugim dokumentima.

Foto: Istinomer/Zoran Drekalović

Vi ste sami rekli da je ovde reč o odloženoj smrtnoj kazni i vraćanju unazad. Videla sam i komentar jedne od ekspertkinja koja je ocenila da je reč o smrtnoj kazni na rate. Šta je to u ovome retrogradno?

Vraćamo se unazad u smislu što smo se, kada je ukinuta smrtna kazna u Srbiji, opredelili da ne uvodimo doživotnu kaznu zatvora. Ako se ne varam, mi smo 2003. godine ukinuli smrtnu kaznu i onda zapravo propisali kaznu koja nije doživotna kazna zatvora. Da bismo onda nekih 16, 17 godina kasnije, bez ikakve analize efekata kako je ta kazna uticala na one učinioce koji su dobili 30 do 40 godina, uveli doživotnu kaznu zatvora, koja se suštinski izvršava onog momenta kada osuđeniku prestane život. To jeste u stvari smrtna kazna, odložena smrtna kazna, on nikad neće izaći.

Osim ako ga ne pomiluje predsednik?

Što se po onome što mi imamo od podataka, koji su dobijeni od Generalnog sekretarijata predsednika Republike Srbije, nikada nije desilo od kada je Toma Nikolić bio predsednik. Od tog trenutka do danas 127 postupaka je bilo, gde su osuđenici preko 15 godina tražili pomilovanje i nisu dobili. Drugo pitanje, potpuno pravne prirode, mimo samog pomilovanja, je da ne postoji pravni lek.

U javnosti se argumentacija za ovaj zakon uzima primer Velike Britanije, koja takođe ima doživotnu robiju.

Problem sa Velikom Britanijom je što je ona godinama, zapravo, u problemu u pogledu poštovanja obaveza iz člana 3 Evropske konvencije o ljudskim pravima, upravo zbog ovog pitanja doživotnog zatvora, bez uslovnog otpusta. Mislim da je dobra poruka koju smo dobili od profesora Dirk Van Zyl Smita sa Univerziteta u Notingemu, koji je globalni stručnjak za pitanja doživotne kazne zatvora, koji govori o tome da Velika Britanija nikako ne može da bude primer nikome u Evropi, pre svega zbog istorijskih okolnosti, jer se radi o drugom pravnom sistemu i zbog toga što Velika Britanija godinama ima problem sa ovim pitanjem – poštovanje obaveza iz člana 3 Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Ako odmotamo malo film unazad, peticiju je pokrenula Fondacija „Tijana Jurić“, ali ove izmene zakona najavio je predsednik Vučić posle sednice Saveta za nacionalnu bezbednost u januaru mesecu, kada je rekao da će se uvesti drakonske kazne, da će to biti obračun države sa mafijom, pozvao se na Austriju i Nemačku. Pa je i direktor policije najavljivao da će skupština sve to da usvoji. Od samog početka sve ima obrnut redosled?

Najavio je organ vlasti koji nema ustavna ovlašćenja da to radi. Predsednik Republike nema nikakva ovlašćenja da predlaže izmene zakona, da utiče na sadržinu propisa koji će biti doneti u parlamentu. Ispostavilo se da je Ministarstvo pravde formiralo neku radnu grupu, za koju smo saznali na osnovu članka na portalu BBC, koji je uspeo da stigne do toga ko su članovi radne grupe. Bez ikakve transparentnosti u radu radne grupe.

Koliko vidim u toj vesti BBC-a tu su i neki predstavnici Vrhovnog kasacionog suda i tužilaštva?

Dakle, nije sporno da struka može da ima različita mišljenja o određenom pitanju, to uopšte nije pitanje. Drugo je pitanje, u stvari, kako je ta radna grupa odlučivala o samom ovom pitanju doživotne kazne zatvora bez uslovnog otpusta. Mi ne znamo da li se neko iz Vrhovnog kasacionog suda bavio pitanjem povrata ili se bavio pitanjem propisivanja krivičnog dela napada na advokate, ili drugim pitanjima, a da je zapravo ovo pitanje u suštini na neki drugi način ušlo u zakonski tekst.

Bez obzira kakve su političke preferencije predlagača u Ministarstvu pravde ili izvršne vlasti, pa i ovih u radnoj grupi, teško je poverovati da svi oni ne znaju da je to kršenje Konvencije, da je to kršenje Ustava. Da li hoćete da kažete da se to svesno, namerno radi?

Ne postoji apsolutno ni jedan drugi razlog da kažemo da to nije slučaj. Mislim da je potrebno 10-15 sekundi na Guglu da se proveri praksa Evropskog suda za ljudska prava u pogledu doživotne kazne zatvora i da se dobije kratak izveštaj o tome šta je praksa Evropskog suda i šta su standardi. Ako Radna grupa koja piše izmene krivičnog zakonika to ne zna, onda se to zaista graniči sa nemogućim.

Gde je granica prava građana da utiču na kreiranje odluka, pa i zakonodavstva. Mi, dakle, ovde polazimo od građana, i to je građanska inicijativa i država izlazi u susret građanima. Gde je ta granica?

Granica je samo Ustav na koji smo se, zapravo, opet su se građani pitali kada su usvajali taj Ustav. Granica jeste samo Ustav, odnosno te vrednosti koje su ugrađene u Ustav Republike Srbije, koji propisuje zabranu nečovečnog i ponižavajućeg kažnjavanja. Interesantan je primer slučaj nestalih beba u Srbiji…

Objavljeno je da je nađen neki prvi dokaz.

Pojavljuje se s vremena na vreme, ali suština jeste da nema istrage o tome. Razgovaralo se o tome da treba da se „odblokira“ rad tužilaštva na predmetima koji se tiču nestalih beba u Srbiji. Postojala je radna grupa koja je analizirala pravni okvir u Srbiji i došla do stava da nije moguće odblokirati rad u pravosuđu zato što je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja. To je opet jedna ustavna garancija koja propisuje zabranu gonjenja. Koliko god opet opšta javnost bila za to da se utvrdi šta se desilo u tim slučajevima, to nije moguće uraditi upravo zbog toga što su ustavne garancije takve da ne dozvoljavaju otvaranje krivičnih postupaka u slučajevima gde je protok vremena takav da je zapravo nastupila zastarelost.

Foto: Istinomer/Zoran Drekalović

Poslednjih nekoliko godina, pošto je nekoliko dece stradalo na užasan nasilan način, ili zbog bolesti, mi zakone personalizujemo, dajući im imena stradale dece. Da li je to dobra praksa?

Zavisi od same sadržine propisa. Suštinski, mogu oni da se zovu i po imenima i kako god, mislim da to nije toliko značajno. Značajno pitanje je da su u svim slučajevima roditelji ili članovi porodice imali neku vrstu potrebe da zahtevaju od države da promeni sistem zbog toga što se dogodilo. Država je negde odgovorila, a negde nije očigledno. Problem je u tome što u ovom slučaju, koji je pokrenula Fondacija Tijane Jurić, koliko god mi razumeli strašnu tragediju koja se desila, čitav taj emotivni nivo, odgovorna vlast bi rekla hvala vam na inicijativi, ova inicijativa je jako značajna i mi ćemo iskoristiti maksimum od ovoga što ste vi predali da unapredimo sistem zaštite žrtava, pronalaženje učinioca, prevencije i svega ostalog, što bi zapravo uticalo na zaštitu dece, a ne prihvatiti incijativu, za koju se unapred zna da nije u skladu sa ustavnim garancijama ove zemlje.

Da li imate utisak da se iza tog čoveka, koji je preživeo nesumnjivo strašnu tragediju, sakriva politički vrh vladajuće stranke, odnosno Ministarstvo pravde, i da je on pušten da bije bitku u javnosti umesto njih?

Ako pogledate ko je zapravo u javnosti u poslednjih mesec dana govorio o inicijativi i branio stavove da inicijativa nije u suprotnosti sa Ustavom su predstavnici Fondacije Tijane Jurić, osim u jednom slučaju, gde je bio državni sekretar Ministarstva pravde, koji se proslavio tom izjavom da ga baš briga za Savet Evrope. Dakle, ministarstvo nije odgovorno postupilo u čitavom ovom slučaju i u krajnjoj liniji oni su morali da kažu – mi prihvatamo inicijativu, a sada ćemo da je branimo zato što su građani svoj deo posla završili onog momenta kada su prikupili određeni broj potpisa.

To znači da mi možemo da prikupimo 170.000 potpisa i da se zalažemo da kazna bude giljotina ili vešanje na Terazijama i da bi država mogla izaći u susret, jer bi to politički…

Država bi logikom morala da izađe u susret isto tako u bilo kojoj drugoj oblasti. Da mi sakupimo 200.000 potpisa i da zahtevamo da svaki dan pada kiša ili da se svaki dan zove utorak, država bi onda morala to da uradi istom logikom. Ako je broj potpisa pitanje na kojem mi zapravo zasnivamo inicijative i predlog za izmene zakona, onda nam zaparavo ne treba struka, ne treba nam ništa, samo ćemo da skupljamo potpise i menjamo propise, ne treba nam ni skupština u krajnjoj liniji.

Govoreći o stručnim ljudima pokrenuta je peticija struke, ali ono što zaista zaprepaštava je napad na sudiju Majića, nakon gostovanja u „Utisku nedelje“. Ministarka pravde, predsednica parlamenta, šef poslanika SNS-a zastrašujuće su ocene izrekli o sudiji Apelacionog suda, jer je rekao šta misli. Nemoguće da ministarka pravde ne zna šta znači napad na sudiju?

Meni se na kraju čini da ovo što se dogodilo sa sudijom Majićem i napad na njega jesu u stvari signal Ustavnom sudu kako da postupa kada inicijativa dođe na dnevni red. Inicijativa će biti podneta prvog dana od stupanja na snagu zakona i onda možemo da očekujemo kako će vladajuća većina, ili Martinović, ili bilo ko drugi da prokomentariše presudu, odnosno odluku Ustavnog suda ukoliko Ustavni sud utvrdi ono o čemu mi govorimo sve ovo vreme, a to je da je ovo sve u suprotnosti sa ustavnim garancijama.

Kada govorimo o inicijativama, sada se pokreće jedna druga inicijativa – inicijativa roditelja zabrinutih za svoju decu koja su okružena u školskim dvorištima dilerima droge. To je sve vezano za nedavnu inicijativu jedne, da je nazovem nevladinom organizacijom, o uvođenju građanskih patrola. Da li ti potpisi građana i roditelja mogu da dovedu, uprkos stručnim objašnjenjima, i do formiranja građanskih patrola?

Nas u stvari ovaj slučaj uvođenja doživotne kazne bez uslovnog otpusta u stvari uči tome da je i to moguće sada, da tu nema više nikakvih problema. Građani će sada podnositi različite inicijative i vlast će da prihvata to, u skladu sa svojim stavovima i u vezi sa samim predlogom. Nama više nije potrebna nikakva struka, nama više nije potreban nikakav razgovor o tome kakva rešenja hoćemo, nego je dovoljno da prikupimo određeni broj potpisa i da onda zapravo uvedemo kakvu god odluku želimo, kakav god propis želimo da postoji u zemlji.

Šta je posledica toga po sistem, po pravni sistem, po razne sisteme unutar države?

Posledica je upravo to da institucije, onoliko malo koliko su se nešto održale zapravo su potpuno marginalizovane. Mi nemamo u ovom slučaju mišljenja struke, mi u ovom slučaju nemamo stav Vrhovnog kasacionog suda, mi u ovom slučaju nemamo mišljenje Zaštitnika građana o predlogu zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, iako bi on to po zakonu mogao da uradi i najavio je čak, čini mi se, u jednoj emisiji. Nekako se oni koji bi bili protiv ovakvih inicijativa, kroz sve ovo što se dešavalo sa sudijom Majićem, marginalizuju, kako bi se zadovoljilo ono što je neki populistički zahtev smešten u kontekst zaštite dece pred školama ili zaštite dece kroz to što će neko drugi biti u zatvoru do kraja svog života i slično.

Svi koji su kritikovali tu inicijativu zapravo su smešteni u kontekst nekoga ko podržava zločin, ko podržava pedofiliju, ko podržava silovanje, ko će podržavati dilere droge…

Od kojih je država jača, kako je rekao, šef poslaničkog kluba SNS. Mi smo danas čuli nešto što se graniči sa pretnjom sudiji Apelacionog suda, gde se kaže da je država jača od sudije Majića i svih koji stoje iza njega. Šta to znači? Da li će sudija Majić biti uhapšen danas zbog toga što je nešto rekao, ili će imati neku drugu posledicu zbog toga što je rekao, mi to ne znamo.

I za opoziciju, koja nije u sali, je rečeno da ruši pravni poredak?

Oni koji usvajaju ovakav zakon ruše pravni poredak zbog toga što usvajaju zakon koji apsolutno nije u skladu sa Ustavom i koji će morati da padne na Ustavnom sudu. Ne postoji teorijska mogućnost da ovaj zakon u ovom obliku opstane posle inicijative koja će biti podneta Ustavnom sudu.

Foto: Istinomer/Zoran Drekalović

Dosta ljudi iz opozicije je podržalo ovu inicijativu potpisima, da li i oni podležu, zapravo, populizmu i da sama opozicija, ili bar njen najveći deo, nije spremna da brani standarde Saveta Evrope koji su ugrađeni u Ustav?

To jeste neki opšti utisak. Zapravo da mi tu ne bismo imali neku veliku promenu u zavisnosti od toga ko ima većinu u Skupštini. Mi smo imali priliku da čujemo poslanika Milojičića, koji je rekao da će glasati zbog toga što je roditelj, pa se onda posle povukao. Ali, u svakom slučaju, malo ko je od poslanika opozicije u stvari nekako smogao hrabrosti i snage da kaže – „ovo nije u skladu sa Ustavom, nemojte za ovo da glasate“, da li su to razlozi zbog toga što je opozicija na svaki način marginalizovana i nekako ne želi da dobije dodatno negativne bodove od građana.

A možda ima problem i sa tim što je inicijator zaista preživeo jednu strašnu tragediju i što je cela ova debata više nego mučna?

Jeste, mi se sad nalazimo ovde u situaciji da treba da oponiramo nekome ko je izgubio ćerku, koja je žrtva jednog groznog zločina i što nas svaka sledeća rečenica poništava iz bilo kakve vrste smislene debate. Jer nekako svako ko je rekao stav, je protiv žrtve, protiv Tijane, protiv gospodina Jurića i slično. Uopšte nije stvar u tome. Niko ovde nije protiv na ličnom nivou, zapravo mi smo protiv principa da se zakoni, koji su u suprotnosti sa standardima koji ovde važe, usvajaju i da se nekim ljudima, koliko god bilo teško shvatiti da su to ljudi kojima pripadaju prava kao i svima drugima, negira zaštita koja im garantuje ljudska prava.

Bilo je dosta dilema, delimično je to objašnjeno ali mislim ne do kraja, oko uvođenja doživotnog zatvora, bez mogućnosti otpusta za najteža krivična dela mimo onih koje je Fondacija predložila. Dela terorizma, napad na ustavni poredak, ubistvo državnog funkcionera. Dilema je da li je reč o automatizmu ili političkoj nameri?

Bilo bi nerazumno da postoji kazna od 30 do 40 godina i istovremeno kazna doživotnog zatvora, pa još istovremeno kazna doživotnog zatvora bez mogućnosti uslovnog otpusta. U tom smislu ovo jeste neko usaglašavanje sa zamenom najteže kazne, koja je postojala u pravnom sistemu, sa doživotnom kaznom. Ono što je ozbiljan problem, a meni se čini da to nekako ispada iz fokusa, je u stvari da mi više ne pričamo o kazni doživotnog zatvora kao takvoj. Dakle, mi više ne razgovaramo o tome da li ona nama treba ili ne treba, iako je 2015. godine recimo Vrhovni kasacioni sud stao na stanovište da ona nama nije potrebna, jer mi ne znamo efekte primene kazne od 30 do 40 godina. Dakle, mi ne znamo kako to utiče na smanjenje krivičnih dela, na povrat i na sve ovo ostalo i više zapravo se ne vodi diskusija o tome da li nama treba kazna doživotnog zatvora, već se samo fokusiramo na ovo pitanje doživotne kazne zatvora bez mogućnosti uslovnog otpusta. Tako da, u svakom slučaju, naša nova realnost jeste doživotna kazna zatvora, koja se verovatno nikada više neće izbaciti iz pravnog sistema u Srbiji, a onda ćemo videti šta će se desiti sa ovim drugim pitanjem – uslovnog otpusta.

Da li je nelogično da, recimo, nema uslovnog otpusta za ova krivična dela koja se pominju, a ima, koliko sam razumela, za „zločin nad zločinima“, genocid?

Da, da, to je apsolutno pitanje koje je, čini mi se profesor Ilić, bivši sudija Ustavnog suda, pomenuo, da u slučaju genocida kao „zločina nad zločinima“, postoji mogućnost uslovnog otpusta posle 27 godina izdržane kazne zatvora, dok bez ikakve namere da se tu upoređuju tragedije, ali čovečanstvo je zapravo shvatilo da je genocid zločin nad zločinima, za druga dela to ne postoji. Genocid je najstrašniji zločin koji može da se uradi na svetu, u tim slučajevima vi ćete imati mogućnost da neko dobije uslovni otpust, dok u ovim slučajevima koje je inicirala Fondacija Tijane Jurić, vi nećete imati to. Zapravo sa jedne strane, to nije logično, a sa druge strane postavlja se pitanje, nomotehnički, kako je zapravo ovaj zakon rešen. A zakon ima puno problema, koji nisu samo vezani za ovo pitanje, već zapravo i za mnogo drugih.

Mislim da je i advokat Ivan Janković pomenuo verovatnoću da će država zbog rešenja u ovom zakonu verovatno plaćati odštete, jer će se građani žaliti sudu u Strazburu.

Na kraju će se to svaliti delom i na ljude koji su potpisivali peticiju, zato što im nije na početku objašnjeno šta podrazumeva ta peticija. U tom smislu čini mi se da bi bilo mnogo korisnije da je inicijativa Fondacije Tijane Jurić, tek nakon stručne rasprave o tome šta je zapravo moguće u pravnom sistemu u Srbiji, počela da prikuplja potpise. Međutim, mi smo išli suprotnim redosledom. Sakupljeni su potpisi, pa onda pokušavamo da to zaogrnemo u neki pravni okvir tvrdeći da nije reč o nečovečnom, ponižavajućem kažnjavanju, ili da nije u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije.

*Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Zapadni Balkan u procesu pristupanja EU: ispunjavanje političkih kriterijuma“ koji je finansijski podržan od strane Balkanskog fonda za demokratiju i ambasade Kraljevine Norveške u Beogradu.

Naslovna fotografija: Istinomer/Zoran Drekalović