Mislila sam da me zove manijak, a zvala me Bojana iz SNS

Pre jedno cirka dva meseca, rano ujutru, iz sna me budi telefon. Zvoni dugo i glasno. Onako bunovna i bez sočiva – čitaj poluslepa – zgrabim telefon sa stola pored kreveta i bez da pročistim grlo u pokušaju da zavaram nekog kako sam budna i odavno ustala, što stalno radim, samo se javim. Istog trena do mozga mi dolazi da je na ekranu pisalo – “No caller ID”. I shvatim da zapravo nije ni trebalo da se javim. Koju sekundu kasnije, ubeđena sam da nikako nije trebalo da se javim. Na drugoj strani je neki manijak, koji mi dahće u slušalicu.

Sad se vi pitate kakve to veze ima sa SNS. U tom trenutku nema, ali je ključno za nastavak priče. (Za nestrpljive, ispod je razgovor sa Bojanom iz SNS, ne sa manijakom)

Razmišljam da li je to samo slučajno neko okrenuo moj broj ili me je zvao ciljano. Ježim se od pomisli na drugi scenario i kažem sebi kako ću prijaviti ponovi li se još samo jednom. Tako uznemirena ustajem i odlazim na posao, gde pričam šta se dogodilo.
 Jedan kolega “žali” što njega nije zvao manijak. “Što se nisam ja javio, pa da mu objasnim neke stvari”, kaže on. Smejemo se. Ja, doduše, malo kiselo.

A onda pre nekoliko dana – ponovo. U gužvi sam, na poslu, zvone telefoni, zatrpana sam papirima, mahinalno se javljam. I opet shvatam da nije trebalo. Međutim, ovoga puta, sa druge strane čujem samo tišinu. Nekoliko puta ponavljam – halo, halo. Ništa. Bilo mi je lakše, ali opet mi nije bilo sasvim svejedno.

Sutradan – i tu SNS ulazi u priču (bukvalno) – opet zvoni telefon i opet skriveni broj. A znam da nije simpatija iz V3, jer smo tad otprilike poslednji put koristili tu opciju. 

Kolegi do sebe samo kažem – javi se, mislim da me zove manijak. On isprva ni ne shvata o čemu pričam, ostali se smeju, neki ne znaju za priču, drugi su verovatno zaboravili.

Kolega se javlja. U isto vreme deluje zabrinuto, zbunjeno i nasmejano. Ništa mi nije jasno. Signaliziram mu da uključi spikerfon i shvatam otkuda ta pomešana osećanja.

Ja sam mislila da me zove manijak, a zvala me je Bojana iz SNS, ispostaviće se iz samog glavnog štaba naprednjaka. Bojana iz SNS mislila je da zove građanku Milku Domanović, a dobila je novinarku, odnosno novinara Istinomera, onog koji se čuje na snimku sa početka teksta.

Na snimku čujemo kako Bojana, koja bi trebalo da predstavi listu SNS potencijalnim biračima, ne zna da trenutni gradonačelnik Siniša Mali i gradski menadžer Goran Vesić jesu na listi i to na samom vrhu liste – pod brojem tri i pet, a da aktuelni predsednik Srbije i lider naprednjaka nije noslilac liste, iako lista nosi njegovo ime. Ne zna Bojana ili neko tu ne želi da znaju građani koje Bojana poziva, pa tako kriju sopstvene kandidate, koji postigoše silne rezultate, Malog i Vesića, iza zvučnih imena poput Žike Šarenice i Branka Kockice. I naravno Vučića. Jer da li će sad svi – inače navikli da glasaju za stranke i lidere stranaka – pred izbore 4. marta da prostudiraju izborne liste i da uoče razliku ili će da pomisle – pa valjda znaju ovi u SNS ko im je na listi? I to sve zvuči dosta smešno. Možda više tragikomično.

Međutim, ono što ni malo nije smešno jeste to otkuda Bojani iz SNS, koja kako veli, zove iz glavnoga štaba, moj broj telefona. Otkud joj moja, kako kaže, teritorija i odakle joj informacija da se telefon vodi na mene?

Na pitanje odakle joj ovi podaci, ova razdragana i nasmejana operaterka prvo kaže da sam broj verovatno ostavila negde kao član stranke. Ta, opcija, naravno, odmah otpada.

Kada na to ukazuje moj kolega, koji se sad našao u nebranom grožđu, pa vodi ovaj razgovor na očigled cele kancelarije, Bojana iz SNS kaže da se telefon verovatno vodi na mene, jer njoj “tako izlazi”.

“Imam ime i prezime i teritoriju koju pozivam”, kaže ona, a posle dodaje da je “broj javan”.

Broj naravno nije javan i nikako ne bi smeo da bude javan. Isto tako ne bi trebalo da “izlazi” – pretpostavljam iz nekakve baze podataka.

I tu se ja opet zabrinem, što za svoj broj i svoje podatke, što za podatke ko zna koliko ljudi sličnih meni, koje ovih dana zovu razne Bojane iz SNS.

Dakle, mogu da zamislim scenario u kome neko može da dođe do mog broja telefona, možda i relativno lako, iako ga zaista ne ostavljam bilo gde. Čak vrlo vodim računa o svojim ličnim podacima. Da nije tako, ne bi mi ovo ni smetalo. Međutim, ono što nije lako saznati jeste to što Bojana iz SNS zove teritorijom, a odnosi se na opštinu. I to u paru sa imenom i brojem telefona. A ono što je verovatno još teže saznati jeste da se telefon ili broj, ili oba, vodi na mene. Taj podatak imam ja i moj mobilni operator. I možda BIA, pu, pu, daleko bilo.

Zato sam istog trenutka kada smo Bojanu pusitli da zove i pogrešno informiše druge građane Beograda, pozvala kol centar mog mobilnog operatora. Objasnila o čemu je reč, pitala odakle trećim licima moji podaci, kako neko može da zna da se telefon vodi na mene. Ljubazno su mi odgovorili da oni nemaju ništa s tim. Na moje insistiranje da razgovaram sa šefom, rekli su mi da pošaljem mail. Nisam bila lenja, pa sam sitnu knjigu napisala. Posle tri dana stigao je odgovor da proveravaju moj zahtev i da će doneti rešenje u najkraćem vremenskom periodu.

U međuvremenu saznajem da se sličan scenario dogodio još jednom kolegi. Ne mislim na manijaka, samo na Bojanu iz SNS.

Naslovna fotografija: Pixabay.com