Može Brisel, može Moskva, mora vlast (2. deo)

Da li zbog činjenice da svi ekonomski razlozi Srbiju upućuju na okrenutost ka Zapadu, ili nekih drugih razloga, Vučić bi, veruju dobro upućeni, uvek pre birao Zapad nego Rusiju. I zaista bi voleo da bude taj koji je Srbiju uveo u Evropsku uniju (stalo mu je do takvog nasleđa, uveren je i jedan važan zapadni ambasador u Srbiji).    

Ali, više od svega stalo mu je da sačuva vlast – pri čemu nije naročito bitno da li je razlog za to u osobinama ličnosti, ili se očigledna ekstremno snažna potreba za nedodirljivošću zaista može objasniti strahom da nakon gubitka vlasti baš i neće moći da živi bezbednim životom običnog građanina, o čemu se često spekuliše. 

Zato je važno primetiti jednu zanimljivu pojavu: istovremeno sa zvaničnom politikom održavanja dobrih odnosa sa Rusijom, ali uz jasnu opredeljenost ka evrointegraciji zemlje – Vučić uporno radi na ne samo negovanju, nego i dodatnom pumpanju proruskog raspoloženja u Srbiji. A ono je ionako veoma rasprostranjeno. 

Prema julskom istraživanju agencije Faktor plus, recimo, ako bi se pred građane Srbije postavio zahtev da biraju između EU i Rusije, oni bi se opredelili za EU, ali vrlo tesnom većinom: nakonost EU iskazalo je 30 posto ispitanika, a za Rusiju svega dva posto manje. Čak 26 posto ispitanika nema stav prema tom pitanju.

Na njihov stav bi, svakako, mogli da utiču potezi EU koji se doživljavaju kao pritisci, ili dalji koraci vezani za kosovsku agendu. Ali, mogli bi da utiču i mediji prepoznati kao posebno bliski Vučiću – a oni su svi izrazito proruski i antievropski raspoloženi.

Evo samo nekih od skorijih naslova Vučiću bliskih tabloida koji sugerišu da Rusija nastoji da pomogne Srbiji i zaštiti je od mračnog Zapadnog scenarija: „Agent MI6 poslat da ruši Vučića „Ofanziva agenata SAD i Britanije na Srbiju“, „Ovo je plan Zapada za krvave izbore“, „Vučić na svoju slavu kod Putina u Rusiji: o čemu će dvojica lidera razgovarati – pritisak SAD i pretnje novim Majdanom“, „Putin: Trampe, moj uslov je Srbija“, „rusi poslali spisak od 15 ljudi koji u Srbiji spremaju ukrajinski scenario“, „Lavrov: Srbiji spremaju Majdan“…

Čak i ako bi se – za naivne – takva uređivačka politika mogla objasniti navodnom „slobodom medija“, to objašnjenje teško da može da važi za činjenicu da su antizapadno/proruski orijentisani kadrovi možda i prisutniji danas, na različitim nivoima vlasti, nego što je to bilo na početku naprednjačko socijalističke vladavine. 

Nije tu reč samo o dovođenju Nenada Popovića u vladu, što bi se moglo tumačiti kao ispunjenje želje Vladimira Putina izrečene tokom jednog od gotovo redovnih sastanaka sa Vučićem pre izbora ili pre formiranja vlade – da se nada da će u novom kabinetu biti ljudi naklonjeni Rusiji (26. maj 2016). 

Primera ima dosta, a jedan od zanimljivijih je činjenica da je, nakon izbora na funkciju predsednika Srbije, Vučić na poziciju generalnog sekretara u svom kabinetu postavio proruski orijentisanog Nikolu Selakovića – pojačavši time proruske snage u svom najbližem i najvernijem okruženju (najuočljiviji je Aleksandar Vulin). 

Ispostavilo se i da se na nižim nivoima vlasti, ne uvek pred očima javnosti, bez jasnih kvalifikacija i iz potpuno neobjašnjivih razloga „udomljavaju“ proruski nastrojeni ljudi, poput ekstremnog desničara Miše Vacića, koji je, doduše, neslavno bio prinuđen da napusti posao u Kancelariji za Kosovo i Metohiju, nakon što je u jednoj televizijskoj emisiji pokazao svu raskoš svoje inteligencije.

Iz Vučićevog okruženja obično se negovanje proruskih medija i kadrova tumači željom da se sačuva dobar odnos sa nekadašnjim, radikalskim, biračkim telom, kao bi se Srbija „neosetno“ uvela u Evropsku Uniju. U tom kontekstu mogao bi se tumačiti i krajnje nežan odnos ne baš slobodnog pravosuđa u brojnim slučajevima u kojima su na optuženičkim klupama bili antizapadno orijentisani počinioci (od slučaja paljenja Američke ambasade, do slučaja spiska „srbomrzaca“ među javnim ličnostima, koga je objavio lider proruskog Srpskog pokreta Naši). 

Uverljivo deluju i tumačenja prema kojima Vučić namerno preuveličava uticaj Moskve u Srbiji, da bi u očima Zapada podigao sopstveni značaj i dobio neku vrstu „popusta“ zbog toga što na unutrašnjem terenu mora da se nosi sa snažnim antizapadnim elementima. 

Upravo u tom tonu, recimo, tumače se nedavne spekulacije o političkim planovima Tomislava Nikolića, bivšeg predsednika Srbije kome je Vučić prošle godine dosta grubo izbacio iz glave ambicije da se još jednom kandiduje za isto mesto. Priča o navodnoj nameri Nikolića da formira stranku koja bi bila finansirana ruskim novcem, tvrde upućeni, potpuna je izmišljotina planirana upravo sa ciljem da se Zapadu plasira priča o ruskoj pretnji protiv koje Vučić mora da se bori.

Ali, šta bi se desilo ukoliko bi, recimo, Vučić ocenio da je ispunjavanje kosovske agende previše rizično za njegov opstanak na vlasti? Da li je, s obzirom na do sada iskazanu spremnost da potpuno pogazi uobičajene demokratske norme kako bi održao vlast (koje je uočio i OEBS u svom izveštaju o predsedničkim izborima) opravdano očekivati da bi, u slučaju pretnje gubitkom podrške birača zbog proevropske politike, Vučić ostao veran toj ideji, ili bi se okrenuo Moskvi – kad već ima godinama pripremanu scenografiju za takvu ulogu?  

Prema istraživanju agencije Ninamedija, rađenom u januaru ove godine, čak i u ovoj inkarnaciji, u kojoj snažno zastupa proevropske stavove, Vučić je, u očima čak 28 posto građana viđen kao proruski opredeljen, iako mu većina (43 posto) ipak veruje na proevropsku reč. Još čak 29 posto ispitanika ne može da razreši dilemu kojoj strani sveta je bliže srce predsednika proevropske Srbije. Onog, koji se jednom već uspešno preobratio u sopstvenu suprotnost, iz radikalnog antizapadnjaka u mesijanskog evropejca. Zašto ne bi opet, ukoliko se, u nekim promenjenim okolnostima, to pokaže kao sigurniji put do glasova birača?