Mulen ruž
Dirnula me izjava predsedničkog kanidata Ivice Dačića kojom kudi narod koji je pre nepunih 12 godina glasao za tadašnju demokratsku opoziciju kao što kritikuje i one koji su ga tada pobedili sa sve njegovim političkim ocem, počivšim Slobodanom. U žaru predizborne kampanje Ivica je na ivici nerava borilački uskliknuo da su „izneverena očekivanja građana posle 5. oktobra 2000. godine, koji se pokazao kao borba za vlast a ne za demokratiju“. On se, naravno, uopšte ne bori da dođe na vlast na kojoj već jeste. On se, naravno, bori da na njoj i ostane.
Koliko licemerja je potrebno da se izgovori nešto slično? Prvi potpredsednik sadašnje Vlade – funkcija koja je zadovoljština forme i sujete a nikako suštine – izvoleo je da kritikuje one koji su ga izvukli iz političke smrti i udahnuli mu vazduh u davljenička pluća. Sad mu ne valjaju oni koji su ga, uz sablažavanje svekolikog demokratskog srpskog sveta, porodili iz političkog mulja te im upućuje žaoke gde god stigne. Mogu donekle da se složim sa onim što Dačić govori ali mi jadno deluje kad on izgovori ono sa čim ću da se složim čak i kad mi on to ne kaže.
Ivica je naprasno zaboravio iz čijeg je šinjela ispao, ili se isto tako iznebuha setio čiji ga je gunj deceniju skrivao. Veliki borac za demokratiju, kakav je oduvek bio i kakvog ga pamtimo od pamtiveka, drži vakelu ovima koji su mu dali šansu da reinkarnira i sebe i onu bulumentu oko sebe koja se u sockomunističkom žargonu zove – kadrovi. Na tome treba da zahvalimo psihologovom istorijskom poljupcu u oba Dačićeva obraza onog dana kada je potpisan neki dokument čije ime više nije ni važno; važno je da je tim memoradnumom, tom deklaracijom, tim naškrabanim parčetom papira Slobodanov mali uveden u red čistunaca koji će nadalje deliti političke packe svima. Posebno ovima koji su mu skinuli Miloševićeve i Mirine pelene i gurnuli ga u čelo sofre u Nemanjinoj ulici. Još mu dali i zvečku.
E, moj Borise, bolje nisi ni zaslužio. I nizu političkih gluposti jedna od krucijalnih bilo ti je i ono ljubakanje sa Ivicom u slavu pomirenja i sloge. Sad ti odvaljuje šamare koji pršte i bole ono malo demokratskog srpskog sveta koji još veruje u Mesiju. Ti to sigurno nisi. Ovaj što je do malopre sa tobom drmao državom (i drma još) a sada te kritikuje, takođe nije. Nisam siguran da li bih smeo da u kladionici bacim neku paru na onog koji manje jeste, ili na onog koji više nije. I ko je tu ko?
Iz Smedereva, podno posrnulog železnog giganta, Dačić kliče da „ukoliko želimo Srbiju ponovo jaku i veliku, moramo da otključamo tamnicu u kojoj je zaključana“. Trebalo bi valjda da je vratimo u onaj raj u koji su ns on i njegov politički mentor iz Požarevca pohranili pre 20 godina. Međ ratove i ološ, kriminalce i pevaljke, turbofolk i pištolje, sankcije i nemaštinu, prazne rafove i redove za hleb, Dafinu i Jezdu, inflaciju kakvu svet nije video i 7 i po miliona prosjaka… Odatle nam Dačić poručuje da su „njegov ideal i san da se Srbi slože i ujedine“. Pa zašto sanjaš čoveče, zar ti Boris nije taj san udahnuo onog dana kad te cmakao pred potpisivanje istorijskog pomirenja? Onda kada te iz uloge statiste-naturščika uveo u političko pozorište apsurda.
Kad dobro razmislim nije ni važno ko je tu ko. Toliko su isti da je svejedno ko je koga poljubio, ko je kome šta šapnuo, ko je koga odakle čupao i ko kome odvaljuje vaspitne. Dve decenije odzvanjaju ista retorika, isti pokliči i krici, ista borbena gotovost, ista prazna obećanja i iste iskrene laži. Ovog proleća sve je još prljavije od onog što želudac može da svari. Pogledajte im obraze ovih dana. Niko od njih ih nema. Ostali su samo tragovi karmina.
