Na Adi ćuprija
Srbija se zakačila za Evropu onog dana kada su se leva i desna strana Save dotakle zahvaljujući betonsko-metalnoj konstrukciji bezimenog mosta. Hladan metalni poljubac gvožđurije koja se propinje nad Adom Ciganlijom. Čukarica je tako postala prva srpska opština koja je preko mosta bez imena ugazila u evropski Novi Beograd. Pod uslovom da novobeogradski milje prihvatimo kao predloženo rešenje evropejstva koje nam je servirano iz starogradskog jezgra srpske politike.
Sve što sam u prethodnih nekoliko redova napisao maznuo sam iz razmišljanja osobe do sebe. To se zove sreća, potvrda da mislim suvislo, evropski. Samo je mažnjavanje stara srpska navika. Uglavnom u sferi politike. Jer, dok se spojnice na mostu – koji se trenutno zove „Za sada bez dobrog naslova“ – još nisu ohladile, uzavrele političke glave smišljaju mu ime pozajmljujući termine iz dalje i bliže istorije, imena zaslužnih građana podmeću kao originalna rešenja za ime savske ćurpije, kumuju a da ih niko za kuma nije zvao.
Prvi se javio psiholog na privremenom radu u delu grada koji, za sada, još nije dorastao Evropi. On bi da se most sa najvećim pilonom ikada, odaziva na imena Zoran i Nenad. Ili, samo Zoran. Ili, samo Nenad. Prema njegovom razmišljanju, kojeg sam se klonio jer sam već imao sa kim da podelim sreću evropejstva, logično je da se most nazove po Zoranu Đinđiću i Nenadu Bogdanoviću. Obojica su dala, smatra psiholog, nemerljiv doprinos evrointegracijama što je dovoljna pretpostavka da njihova imena budu uklesana među sajle na pilonu, što je dovoljno za logičan zaključak da je urezivanje ta dva imena dobar izbor. I za Srbiju i za kuma. Još samo da i u realnom životu psiholog dovede premisu do konkluzije pa će posle Čukarice i Sopot biti predgrađe Brisela.
Gde je psiholog tu je i Vuk, srećom ne onaj koji se preziva kao ja. Ovaj poznatiji kao Drašković, Danin suprug, ne dvoumi se u vezi sa nazivom jednog od najskupljih mostova u bliskijoj istoriji čovečanstva. Drašković predlaže da se most preko Ade nazove imenom komandanta Kraljevske vojske u otažbini, skraćeno Dragoslav Draža Mihailović. A ako je Vuku draže, može i kraće – Draža. Kojim se premisama služio Vuk koji nije psiholog već pravnik a u najslobodnije vreme plodan pisac? Prva je ta da je Draža bio predstavnik kralja i Vlade koji su već sedeli u Evropi onih dana kada je Nemac žario i palio Srbijom. Druga se zasniva na činjenici da je Draža baš zbog bliskosti sa tadašnjim srpskim establišmentom sa sedištem u Londonu streljan negde tu na Adi, možda između pilona i četvrtog tumbasa. Ako se tome pridoda Homenova rovokopačka priroda, koja tu na Adi među kupaćim gaćama traga za Dražinim moštima, nema logičnijeg zaključka osim da zahvaljujući onim silnim metalnim konopcima most malkice podseća na bradatog čiku.
Potrajalo bi ako bih nastavljao da nabrajam političke umotvorine nadevanja imena mostu kojima bi mnogi da uđu u istoriju. Most, skuplji i od Kineskog zida, već je tamo. I u Evropi je, što je za Čukaričane najvažnije. Imenom mosta bavili su se i građani ali za nijansu kreativnije, domišljatije, poetičnije te su u građanskom viđenju imena dominirale živuljke poput žirafe, skakavca, galeba, zeke, hobotnice… bilo je i predloga da se građevina nad vodom za promet ljudi, automobila i robe zove lepeza ili harfa…
Neko će već smisliti neko smisleno ime a potom će neko svečano preseći vrpcu, i most, kako se god zvao, ući će u pogon. Za sada, to je most sa kosim zategama, koji pružen nad rukavcem natkriljuje Savu i spaja stari i novi Beograd. Na jednom njegovom kraju je šećerana, u blizinu drugog je bila buvlja pijaca, nema tu nikakve Evrope. Šećer se ne prodaje na buvljaku.
