Naivci naivčinama
„Gledaj majku, biraj ćerku“, tako se nekako (možda slično) zvao jedan televizijski rijaliti šou koji je, ne tako davno, bio prava mera dangubljenja vremena. I za gledaoce i za učesnike. Za ove prve, posebno. U to vreme predsednik Srbije bio je jedan maneken koji je promašio pistu, glumac bez pozorišta i publike, šmirant u pokušaju, psiholog na putu ni za gde. Danas, kada njega na toj funkciji nema, nema ni onog rijalitija, ali su majka i ćerka aktuelnije no ikada. Prva je vlasnica diplomatskog pasoša, druga je šefica fondacije „Dragica Nikolić”. Rođena Ninković.
O gospođi Milki Ninković i njenoj diplomatskoj misiji već smo govorili što je ne abolira mogućnosti da je apostrofiramo i kao majku Dragice Nikolić. Ćerka Dragica (bez pasoša) putuje Srbijom u misiji borbe protiv bele kuge, a za natalitet, genetiku i češću upotrebu reproduktivnih organa. Kako krv nije voda, a geni nisu tikva bez korena, evidentno je da su diplomatija i humanitarni rad familije Ninković odvajkada bili poslovi od prvorazrednog (državnog) značaja. S generacije na generaciju, s kolena na koleno i tako vekovima do današnjih dana tokom kojih staramajka s pasošem bez granica i ćerka bezgraničnog čovekoljublja nastavljaju tamo gde su preci iz Bajčetine udarili kamen temeljac. Porodična tradicija vredna istorije nasleđa. Nasleđivanje diplomatskog pasoša, doduše, teče u suprotnom smeru. Od ćerke ka majci. Na tome bi im Mišel Obama pozavidela.
Mišel, prva dama Amerike, imala je tu čast da posle rukoljublja sa 106 ostalih (i uglavnom nevažnih) prvih dama ostatka sveta prozbori koju i sa prvom iz familije od Bajčetine kada je ova posetila zgradu Ujedinjenih nacija na Ist Riveru. Pošto ju je Dragica udostojila svog prisustva, Mišel je s njom provela lepih pola sata u neobaveznom čavrljanju u kojem se potkrala i jedna rečenica prve među Srpkinjama: „Ja znam da vi niste odgovorni za bombardovanje Srbije i zaista bih volela da dođete u moju zemlju i da vidite kakav smo mi narod”. Priča se da se Mišel zamislila, otišla do Baraka i namolila ga da joj sredi jedan diplomatski pasoš, preko veze. Možda nekada i dođe da se uveri u to kakav smo mi narod, a nas da uveri da nije odgovorna za bombardovanje Srbije.
Ako se zavetuje da će govoriti istinu postoje izvesne šanse da postane pridruženi član fondacije „Zavet” čiji je prvi čovek, zapravo žena, pogađate ko. Dragica Nikolić, rođena Ninković, osnovala je fondaciju za očuvanje i obnovu kulturno-umetničke baštine. Lepo piše – baštine. Ko je video da piše – bašte, odmah da ode u centar Batajnice i javi se u ordinaciju dr Vučića, kabinet oftalmologa. Do izbora je besplatno primao samo nedeljom, sad posle pobede možda radi i radnim danima.
Nego, vratimo se zavetu, Mišel i Dragici. Po osnivanju fondacije Dragica je poželela da izuči tehnike slikanja i slaganja kamenčića u mozaik. I izučila ih, kažu. Eto prilike da kada Mišel dođe u Srbiju, zajedno vezu, slikaju, prave mozaike, ikonipošu ikonostase. Da suprug Tomislav, koji je davnih godina gledajući gospođu Milku izabrao Dragicu, ne mora uvek po povratku s nekog državničkog putovanja da ponavlja: „Zašto ne slikaš ili ne vezeš kao sve druge žene, nego s putovanja moram da ti donosim kamenje”. Dok on iz bagaža istovara kamenje, ona odmahuje rukom i nastavlja da zapržava omiljeno Tomino jelo. A u kući kamenja kao da ih je Toma lopatom skupljao. Jeftinije mu je da joj kupi kamenolom.
Stvarno, zašto Dragica ne slika i ne veze kao sav normalan svet? Eno, na svakom koraku slikari, gde god da se okrenete tu je poneki avangardista, tu i tamo postmodernista, Dragica bi možda dobro prošla kao naivac. Neka naslika petla dok kukuriče na kućnom krovu, a da petao bude veći od kuće. Loša ideja, taj motiv već je naslikao Generalić. A da recimo – umesto da naslika – nešto izveze na sitastom platnu goblena. Sitnim bodom da naveze petla na krovu kuće, a da se čuje kako kukuriče. Petla s velikom krestom. Većom od petla.
