(Na)opaka bajka
Ostalo je nejasno da li je Ivica Dačić pomešao delove tela ili mu se omaklo, ili je, pak, zabrljao pa onda pokusao brljotinu. Uglavnom, pominjao je šiju a mislio je na vrat. Demanutujući da je za prištinski „Zeri“ izjavio da je jedini izlaz za rešenje Kosova i Metohije njegova podela, Ivica je posegao za manje teškom reči – razgraničenje. A ono će (a šta drugo?) podeliti Kosovo. U istom intervjuu Ivica je rekao i da ne želi da građanima Srbije priča bajke za laku noć. Bajke su kao što znamo one lepe priče pred počinak u koje se veruje samo dok se sanja.
Svašta je još Ivica napričao, pominjao je i bivšeg vođu iz Požarevca, oružje, svoju stranku, Vladu i flaster. Reče da mu niko, pa ni Mirko ministar finansija i prvi među jednakima, neće lepiti flaster na usta ni određivati šta može da kaže po cenu da ga, kao nedavno Mlađu, išutiraju iz Nemanjine 11. A sve zbog flastera koji se lepi koji centimetar iznad šije. U Dačićevom slučaju iznad guše.
Valjalo bi znati da li je neflasterisan zaista mislio na podelu kad je govorio o razgraničenju ili je rekavši podela mislio na razgraničenje. To verovatno nikada nećemo saznati. Kao ni to da li mu je Boris sa Andrićevog venca prišapnuo da se nepotrebno umešao u resor ministra koji se preziva kao ja kome je Kosovo u srcu češće no što mu je srce na Kosovu. Dačić je makar rođen u Prizrenu.
Ministar s mojim prezimenom često nije koristio flaster ali Mirko ne sme ni u bajci da mu ga prilepi. O tome ne sme ni da sanja. Dok Mirko ima košmare, ministra Vuka srce je odnelo daleko od Kosova. Boraveći u marketinškoj misiji inostranih poslova, u trenucima egzalitranosti na šljaci Madrida i Rima, moj prezimenjak ozbiljno je pretio da ugrozi vrednost Đokovićevih pobeda. Onoliko nadahnut prevazišao je čak i euforičnost bivše balerine zadužene za sport i omladinu. Radovao se kao dete pred uspavanku gledajući kako Novak ispija nektar iz pehara a uplašeni Nadal s tanjirom u torbi odlazi da spreči otcepljenje Katalonije.
Možda nekome neće biti jasno da li je ministar u sportskoj opremi bio nameran da se kamuflira u gledaoca ili identifikuje s pobednikom. Dileme, međutim, nema, jasno je ko je promovisao Srbiju onih dana kada se svet divio Novaku a kamere kadrirale malog u trenerci koji veruje u bajke želeći da mu se snovi ostvare – da bude osvajač Rima. Mi smo krajnje skromno poželeli samo jedno – da nam država bude kao Novak…
Poželeli smo najboljem među nama da se odmori pre borbe za nove trofeje i naviknuti na zlu sudbinu dočekali povratak lažnog princa iz veličanstvenog Rima u sve bedniji Singidunum. U poderanim trenerkama, slušaćemo nova kreketanja bez flastera i kao nemi skupljači loptica verovatno biti svedoci novog gubitka od dubla princ-žaba; od uloga koji smo im poverili dajući im na čuvanje postojbinu srpskog naroda možda nam ostane samo ‘razgraničen’ deo.
Potomak verovatno buduće razgraničene pokrajine na javi će i dalje sakupljati pehare, Rafa escajge, a mi ćemo – verujući u bajke – čekati da princeza poljubi žabu. Ako se, međutim, dogodi da žabu ipak poljubi princ možemo se nadati daljem ‘razgraničenju’ srpstva i ograničenju na nekada slavan Beogradski pašaluk. Pitam se da li će nam neko opet predati ključeve grada?
