Napad na jednog sudiju je napad na celo pravosuđe

“Brine nas ponašanje predstavnika vlasti u Srbiji koji nedvosmisleno pokazuju da je cilj promene ustavnih amandaman da se poveća kontrola nad njime. A put izmene Ustava bi trebao da ide u potpuno suprotnom pravcu. Izmene bi trebale da garantuju veću autonomiju pravosuđu. Moć pravosuđa se ne jača političkom kontrolom, već samokontrolom sudija i tužioca”, kaže u intrevjuu za Istinomer Felipe Markeš, predsednik Upravnog odbora MEDEL-a, Evropskog udruženja sudija i tužilaca za demokratiju i slobode. 

Pratili smo proces predloga anandmana na Ustav Republike Srbije i to ne samo kroz Udruženje sudija i tužilaca koje je član MEDELA, već i kroz razne incijative i stručne konferencije. Ima nekoliko aspekata koji nas brinu u vezi predloženih amandmana. Za početak, ne zna se ko je predložio amandmane. Ustav je najvažniji pravni dokument u svakoj zemlji. Predlaganje i usvajanje svakog zakona treba da bude transparentan proces, a u slučaju Ustava, koji je osnova zakonodavnog sistema svake zemlje, ta potreba je još važnija.

Dakle, čitav proces izmene Ustava je počeo pogrešnim koracima. Zabrinjavajuće je to što predloženi amandmani nemaju nijedno pozitivno mišljenje od strane stručnjaka, profesora prava ili predstavnika civilnog sektora.

Ono što nas još više brine je upravo ponašanje predstavnika vlasti. Naime, oni jasno u svojim izjavama navode cilj predloženih amandmana da se poveća kontrola nad pravosuđem. A put izmene Ustava bi trebalo da ide u potpuno suprotnom pravcu. Izmene bi trebalo da garantuju veću autonomiju pravosuđu. Moć pravosuđa se ne jača političkom kontrolom, već samokontrolom sudija i tužilaca. U pravosuđu je izuzetno važno da se definišu pravila i procedure. Jedino jasnim se obezbeđuje transparentnost rada pravosuđa.

Jedna od predloženih izmena tiče se i Pravosudne akademije. Dok stručna javnost tvrdi da će vlast preko Pravosudne akademije uspostaviti političku kontrolu nad sudijama i tužiocima, iz Ministarstva pravde odgovaraju da je ulazak na pravosudnu funkciju preko akademije zahtev Evropske unije.

Jedini da se obezbedi legitimitet sudija je proces regrutovanja koji treba da bude transparentan i objektivan. Možemo da uporedimo Pavosudnu akademiju sa naučnim dostignućima koja sama po sebi nije ni dobra ni loša, već njihova upotreba može biti dobra ili loša. Isto je sa Pravosudnom akdemijom. 

Nije slučajno to što je u Evropskoj konvenciji za ljudska prava istaknuto da sloboda izražavanja može da bude ograničena zarad zaštite nezavisnosti pravosuđa. Naravno da pravosudna vlast, kao i sve druge grane vlasti, treba da bude podvrgnuta kritici, ali postoji linija koja ne sme da se pređe. Postoji jasna razlika između kritikovanja načina na koji sistem funkcioniše ili isticanja razloga zbog kojih se neko ne slaže sa pojedinačnom sudskom odlukom, s jedne strane, i reći da je neki sudija ili tužilac korumpiran ili nekompetentan. Takve izjave podrivaju autoritet sudije i tužioca, ali i čitavog pravosuđa.

 

 

Pravosuđe počiva na poverenju javnosti. Ukoliko obični građani koji nisu do kraja upoznati sa tim kako sistem funkcioniše, vide zvaničnike i prorežimske tabloide koji napadaju sudije i tužioce, izgubiće poverenje u pravosudni sistem. U takvoj atmosferi nepoverenja, sistem nezavisnosti pravosuđa prestaje da bude važan, a sudske odluke gube legitimitet kod građana. Jedan od glavnih ciljeva pravosuđa je institucionalizacija konflikta. Ako građani sumnjaju u sudske odluke, oni ih neće ni poštovati, a to vodi u društveni haos.