Nasilje nad ženama – postignuta promena nije dovoljna

Evropska komisija (EK) prošle nedelje je objavila novi izveštaj o napretku Srbije u procesu pridruživanja Evropskoj uniji. U vezi sa postignućima u oblasti osnovnih prava EK konstatuje da je uspostavljen zakonodavni i institucionalni okvir za zaštitu ljudskih prava, ali da je potrebna dosledna i efikasna primena zakonodavstva i politika širom države.

Šta to konkretno znači u oblasti sprečavanja i zaštite žena od nasilja i nasilja u porodici?

EK u svom izveštaju samo konstatuje da je još 2015. godine istekao rok važenja Nacionalne strategije za sprečavanje i suzbijanje nasilja prema ženama u porodici i partnerskim odnosima. Vlada je početkom maja 2017. godine, na osnovu sugestije Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i Ministaratva pravde, a zbog preklapanja nadležnosti, odbila da usvoji predlog Zaključka o izradi nove Strategije, koji je podnelo Koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost. 

Dok traje unutarstranačko i međuministarsko nadmudrivanje o tome ko ima koje nadležnosti, žene sa iskustvom nasilja ostaju bez planskog dokumenta koji bi trebalo da obaveže nadležne državne organe i druge činioce da preduzmu odgovarajuće mere i aktivnosti da se poboljša prevencija i zaštita od nasilja, obezbede opšte i specijalizovane usluge podrške koje omogućavaju oporavak, osnaživanje i osamostaljivanje žena, uključujući i podršku njihovoj deci, svedocima nasilja. Bez plana nema ni izdvajanja budžetskih sredstava za sprovođenje potrebnih mera, koje na taj način ostaju zavisne od donatorskih sredstava. 

U izveštaju EK samo se konstatuje da su napravljene izmene Krivičnog zakonika i da je u novembru 2016. godine usvojen Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, kao deo obaveze usaglašavanja sa standardima Konvencije Saveta Evrope protiv nasilja prema ženama. 

Međutim, iako su napravljene izvesne izmene i dopune Krivičnog zakonika, ta aktivnost nije „u potpunostiˮ realizovana. Uvedena su nova krivična dela, kao što su proganjanje, polno (seksualno) uznemiravanje, sakaćenje ženskih polnih organa i prinudno zaključivanje braka, ali ona nisu u potpunosti usaglašena sa definicijama iz Konvencije Saveta Evrope. Povećane su zaprećene kazne za određeni broj krivičnih dela protiv polne slobode i unete izmene koje se odnose na iniciranje (po službenoj dužnosti) gonjenja za dela iz te grupe, bez obzira na to da li su učinjena prema supružniku. Kao što se navodi u analizi Autonomnog ženskog centra (AŽC), za neka dela i dalje je zadržana neprimerena kazna (osnovni oblik dela nedozvoljene polne radnje), a mogućnost ublažavanja kazne ispod zakonom propisanog minimuma i dalje postoji za krivično delo obljuba zloupotrebom položaja i delo nedozvoljene polne radnje. 

U izmenama Krivičnog zakonika nisu našle mesto ni ključne primedbe koje se odnose na neusaglašenost definicije krivičnog dela silovanje i dela obljube sa standardima Konvencije. Izostalo je usklađivanje i kada je reč o definiciji seksualnog nasilja, uključujući u to i silovanje koje, prema definiciji u Konvenciji, postoji u svim slučajevima kada žrtva nije dala svoj pristanak (dakle, nije nužno postojanje prisile).

Zadržano je restriktivno značenje izraza „član porodice”, čime je određeni broj lica i dalje neopravdano isključen iz kruga zaštićenih, što onemogućava primenu preventivnih mera u svim situacijama. Izostale su predložene izmene, kojima bi se, pored postojećih mera, uvele i nove mere bezbednosti – udaljenje iz porodičnog domaćinstva ili zabrana pristupa internetu, kao i zaštitni nadzor po punom izvršenju kazne zatvora. Postoji potreba usaglašavanja i kada je reč o tome da se određene okolnosti mogu uzeti u obzir kao otežavajuće u vezi sa krivičnim delima utvrđenim Konvencijom Saveta Evrope protiv nasilja prema ženama i nasilja u porodici.

EK konstatuje da je novi Zakon o sprečavanu nasilja u porodici predvideo hitne mere za učinioce nasilja, multisektorsku saradnju u odgovoru na nasilje u porodici i da je povećao odgovornost zaposlenih u relevantnim institucijama. Uspešnost primene novog Zakona dokumentuje se velikim brojem (9403 slučaja) prijava nasilja u porodici u prva tri meseca njegove primene. 

I AŽC u svojim nezavisnim izveštajima o primeni ovog Zakona konstatuje da je broj izrečenih policijskih hitnih mera i broj tužilačkih predloga za produženje mera koje je sud potvrdio za sada ohrabrujući. Međutim, ima dosta izazova u primeni ovog, inače dobro zamišljenog preventivnog Zakona. Na primer, zabrinjava to što se na sastancima grupe za koordinaciju i saradnju, na kojima obavezno učestvuju nadležni zamenik javnog tužioca, nadležni policijski službenik i predstavnik CSR, ne razmatraju svi prijavljeni slučajevi nasilja u porodici, niti druga krivična dela u skladu sa Zakonom (čl. 4). 

Takođe, tek u svakom drugom novoprijavljenom slučaju nasilja u porodici izrađuju se individualni planovi zaštite i podrške žrtvi, što bi trebalo da se radi u svim slučajevima prijavljenog nasilja u porodici i drugih navedenih krivičnih dela. Žrtve nasilja uglavnom ne učestvuju na sastancima za planiranje mera, u nekim slučajevima čak ni kada to izričito traže, što je suprotno Zakonu (čl. 31). Predstavnice specijalizovanih ženskih organizacija koje pružaju podršku žrtvama retko se (ili nikada) pozivaju na sastanke grupe za koordinaciju, čak i kada to žrtva zatraži. 

Nema informacija o tome da li ovaj način preventivne zaštite odgovara ženama iz marginalizovanih grupa – Romkinjama, ženama sa invaliditetom, sa psihijatrijskim teškoćama, seoskim ženama. Predstavnice ženskih organizacija izveštavaju da bi morala biti obezbeđena dodatna delotvorna podrška za ove žene u slučaju izricanja hitnih mera učiniocima nasilja, od kojih one najčešće višestruko zavise. Nema podataka ni o tome koliko je dece žrtava i one koja svedoče nasilju u porodici obuhvaćeno ovom vrstom preventivne zaštite.

Nije uspostavljena Zakonom predviđena jedinstvena i centralna elektronska evidencija podataka, što otežava i konkretan rad i efikasno praćenje primene Zakona. Iako je predviđeno da Savet za suzbijanje nasilja u porodici, kao nacionalni mehanizam, nadgleda primenu Zakona i utiče na poboljšanje koordinisanog i delotvornog sprečavanja i zaštite od nasilja u porodici (čl. 35), nema informacija da li se ovo telo sastaje i da li prati primenu Zakona. Ozbiljan rizik za efikasno i delotvorno postupanje, u skladu sa Zakonom, može biti mali broj obučenih profesionalaca u policiji i tužilaštvu, nedostatak obuke o primeni Zakona za profesionalce u centrima za socijalni rad (CSR), kao i neodgovarajuća organizacija rada u ovim državnim organima, što može uticati na zamor, gubljenje motivacije i propuste u radu.

Oblast ozbiljne zabrinutosti predstavlja problem femicida – ubistava žena od strane muških partnera i/ili članova porodice. Prema podacima Mreže “Žene protiv nasilja”, u Srbiji je u 2016. godini ubijeno najmanje 26 žena. Još nije uspostavljeno sistematsko državno praćenje, analiza i izveštavanje o ubistvima žena, a ženske organizacije pripremaju izveštaje na osnovu analize novinskih članaka. 

Živo je sećanje na jul 2017. godine, kada su se tokom samo jedne nedelje dogodila dva ubistva žena i jednog četvorogodišnjeg deteta u krugu centara za socijalni rad u Beogradu. Do ovih ubistava došlo je kada su očevi, izuzetno opasni nasilnici, zahtevali da se viđaju sa svojom decom. To je dramatično potvrdilo sistemski loš rad institucija zaduženih za pružanje zaštite ženama i deci žrtvama nasilja. Na to je ranije ukazivao i Zaštitnik građana u Specijalnom izveštaju o ubistvima žena, u slučajevima kada su se žene prethodno obraćale nadležnim institucijama za pomoć. 

Od početka 2018. godine, za nepuna četiri meseca ubijeno je najmanje 15 žena, a samo u nedelji između 5. i 13. februara ubijeno je čak 6 žena od strane partnera i članova porodice. Ženske organizacije i mreže su pozvale državne organe i institucije da, u cilju sprečavanja femicida, ustanove redovno praćenje ove pojave, u skladu sa preporukama UN Specijalne izveštačice za nasilje prema ženama, njegove uzroke i posledice, što se do sada nije desilo. Srbija će po prvi put ove godine, obeležiti 18. maj kao Dan sećanja na ubijene žene žrtve nasilja, ali to nije dovoljno.     

U izveštaju EK ne pominju se i druge važne teme u vezi sa zaštitom žena od nasilja, kao što je jačanje procesnih mera zaštite u skladu sa standardima Evropske unije.

Još uvek nije usvojen Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći, jer nije rešen spor između advokatskih komora i organizacija civilnog društva. Nema podatka o aktivnostima na izmeni i dopuni Zakonika o krivičnom postupku, o izradi predloga za njegovo usaglašavanje sa minimalnim standardima koji se odnose na prava, podršku i zaštitu žrtava krivičnih dela/oštećenih lica u skladu sa Direktivom 2012/29/EU. 

Iako će se o uslugama podrške ženama koje su izložene nasilju i žrtvama nasilja u porodici verovatno izveštavati tek u okviru poglavlja 19, u državnom izveštaju, u delu o osnovnim pravima, navode se još dve aktivnosti preduzete u cilju prevencije i zaštite žena sa iskustvom nasilja.

Najpre, pominje se da je novoosnovani Sektor za antidiskriminacionu politiku i unapređenje rodne ravnopravnosti Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja odmah nakon svog obrazovanja počeo rad na stvaranju uslova za uspostavljanje nacionalne SOS telefonske linije za žene žerve nasilja. 

Međutim, pokazalo se da nadležno ministrastvo u dva javna poziva za izbor pružaoca ove usluge (u oktobru i novembru 2017.) nije jasno sledilo zakonske norme, zbog čega su oba sporna konkursa, nakon upozorenja AŽC, povučena. Iako je prilikom potpisivanja memoranduma o saradnji za podršku besplatnom SOS telefonu, dostupnom žrtvama 24/7, javno objavljen broj (0800/222-003), njegovim pozivanjem dobijana je informacija “svi operateri su trenutno zauzeti”, što je ozbiljan propust. Nadležno ministarstvo je do sada izdalo tri licence za pružaoce usluge “nacionalni SOS telefon”, iako nije propisano koje bi standarde trebalo ispuniti, što predstavlja obesmišljavanje usluge, iza čega, po mišljenju AŽC, mora da stoji neka namera.

Još jedna aktivnost u ovoj oblasti označava se u državnom izveštaju kao “uspešna”, a odnosi se na sprovedene obuke stručnjaka za rad sa učiniocima nasilja u porodici (u saradnji sa UNDP). Međutim, činjenica da najveći broj obučenih čine zaposleni u centrima za socijalni rad uznemirava zbog mogućeg sukoba interesa (suprostavljene uloge procenjivača i “specifičnog veštaka” ulozi pružaoca usluge). 

Zabrinjava i to što se rad sa učiniocima nasilja u porodici  u nekoliko gradova u Srbiji sprovodi u okviru instituta odlaganja krivičnog gonjenja, iako je proces obaveznog alternativnog razrešenja sporova i određivanja kazni zabranjen prema standardima Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici (čl. 48).   

Dakle, nekoliko rečenica u izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije u pridruživanju Evropskoj uniji uvek znači mnogo više podataka o obavezama i aktivnostima, onim koje su sprovedene, i još više onim koje nisu, a koje utiču na svakodnevni živor građanki i građana. Zbog toga su nam izveštaji EK, kao i ceo proces usaglašavanja domaćih sa EU standardima, kao i njihova primena, od velike važnosti. 

Naslovna fotografija: Pixabay