Natalija Jovanović, BIRN: Tragamo za dokazima da nismo kolektivno ludi

Kada je u junu, posle izbora i “prvog talasa” korone, stigla (ne)iznenađujuća vest da je broj preminulih od tog virusa u Srbiji veći od onog koji je zvanično saopštavan, reakcije su, kako je to ovde odavno praksa, strujale u dva koloseka. Čula su se nipodaštavanja i diskreditacije “glasnika” iz krugova bliskih vlasti, ali i aplauzi onog dela javnosti koji je čestitao na hrabrosti redakciji koja je uspela da potvrdi ono o čemu se samo nagađalo prethodnih meseci.

S pravom su ovacije slate Balkanskoj istraživačkoj mreži – BIRN Srbija, koja je još jednom zasekla vruću temu od javnog značaja, ali je, čini se, u tom trenutku, u senci ostao potpis ispod tog važnog teksta – Natalija Jovanović. Nedavno, povodom obeležavanja Međunarodnog dana ljudskih prava, Kuća ljudskih prava dodelila joj je priznanje za izuzetnu posvećenost u oblasti zaštite, poštovanja i promocije ljudskih prava.

A ko je Natalija Jovanović i kako je za svoj poziv izabrala baš istraživačko novinarstvo?

“Još u srednjoj školi u Kruševcu pisala sam za gimnazijske novine. To su uglavnom bile klasične srednjoškolske teme – ko je pobedio na takmičenju iz matematike, šta sviraju školski bendovi ili koji komad sada sprema dramska sekcija. Volela sam da budem u toku, obilazim razne događaje po gradu i razgovaram s ljudima. U sećanju mi je ostala vest o otkazanom tradicionalnom maskenbalu za Prvi maj koju sam objavila u lokalnim novinama. U to vreme bio je to veoma značajan događaj za moju publiku. Kako se pričalo, do otkazivanja je došlo, jer grad nema dovoljno novca u budžetu”, seća se Natalija.

A već u sledećem broju tih lokalnih novina objavljena je reakcija nekog opštinara koji je kazao da će se tradicionalni maskenbal ipak održati.

“Zanatski ta vest bila je daleko od profesionalnih standarda, zasnivala se na glasinama, a ne na proverenim informacijama. Međutim, u meni je probudila osećaj velikog uzbuđenja i zadovoljstva jer sam mogla da preispitam poziciju moći i autoriteta i da oni reaguju na to, pa i da promene svoje odluke. Nažalost, danas nema tako brzih reakcija čak i kad pišemo o mnogo značajnijim stvarima”, priča Natalija.

Traganje za načinom na koji se argumentima dovode u pitanje odluke koje se tiču svih nas odvelo ju je na Fakultet političkih nauka u Beogradu.

“Dok sam studirala, novinarstvo mi je delovalo kao jako teška i komplikovana profesija. O novinarstvu se na FPN-u uči kao o urođenom nagonu koji se u nekom trenutku probudi u tebi, ako ga imaš. Kao svi studenti čitala sam komplikovanu literaturu, sve novine i portale, slušala kako o tome pričaju drugi i čekala da se jednog dana probudim kao novinar. Dobra stvar kod studiranja u Beogradu je što možete da pokucate na vrata neke redakcije umesto da sedite na predavanjima koja vam nisu zanimljiva. Tako sam se i ja kao studentkinja pridružila BIRN-u.”

I do tada je, navodi, pratila šta BIRN radi i izgledalo joj je da “tim ljudima to prirodno ide”. Da dolaze do konkretnih dokaza, dokumenata, podataka na osnovu kojih građanima pokazuju da nešto nije u redu, pa čak i u slučajevima kada se radi o veoma važnim ljudima.

“Jedna od prvih velikih BIRN-ovih priča koju pamtim je ‘Tamnava’. U trenutku kada velike poplave 2014. razaraju Srbiju, dok na svim televizijama ide melanholičan program – potresne slike razorenih domaćinstava i uplašenih ljudi – pojavljuje se potpuno neverovatna priča. Kako je u poplavama uništen jedan od najvećih kopova uglja u Srbiji, za sanaciju katastrofe angažuje se nepoznata firma bez iskustva. Ona nezakonito angažuje podizvođača iz inostranstva koji će zapravo odraditi ceo posao, nakon čega nepoznata firma ostaje ‘dobra’ milion evra. Kasnije se ispostavilo da je vlasnik te firme ‘Energotehnika – Južna Bačka’ bio garant kredita koje je SNS podigla pred izbore 2012. godine. Zbog podle crte vlasti koju je tako jasno ogolila ova priča, da u katastrofi biblijskih razmera pravi kombinaciju za zaradu, ova priča bila je osporavana od kad se pojavila, čak se i danas pominje”, podseća Natalija.

Dodaje da su među najznačajnijim BIRN-ovim pričama i one o oružju, sa samog početka izbegličke krize, o tome kako automatske puške sa Balkana završavaju na Bliskom Istoku, na ratištima u Siriji.

“Veoma su važni tekstovi o tesnoj poslovnoj povezanosti Zvonka Veselinovića i Milana Radojičića, koje će kasnije kosovsko tužilaštvo označiti kao organizatore i pomagače u slučaju ubistva Olivera Ivanovića. Neposredno pre ubistva, Oliver Ivanović je u intervjuu za BIRN Milana Radojičića opisao kao ‘pravog nosioca vlasti na Kosovu’. Na mene lično je, iz ranijeg perioda, veliki utisak ostavila baza o putnim troškovima bivšeg šefa diplomatije Vuka Jeremića. Vi na jednoj slici imate informaciju o tome da je Jeremić od pet godina na funkciji dve i po proveo na službenom putu posetivši gotovo sto zemalja”, govori Natalija.

„Intervjuisanje“ podataka

Tada je, napominje, prvi put videla da novinarstvo nije samo tekst, reporterski izveštaj sa terena, već da tu postoje novi, moderni pristupi, da priča može da bude mapa, i da, kako kaže, ponekad preciznije nalaze dobijamo ako “intervjuišemo” podatke, a ne ljude. Fascinirao ju je, podvlači, taj pristup novinarstvu preko brojeva. Kaže da priče nastaju na različite načine, nekad dobrom i temeljnom analizom dokumentacije, nekada se izvori sami jave, nekada se priča “otvori” tek kada se ode na teren. Tu, kaže, nema pravila.

“Priča o broju preminulih od korone bila je tu sve vreme, od početka postojale su sumnje da nešto nije u redu s tim brojevima. BIRN je imao sreću da dođe do dokaza koji nedvosmisleno potvrđuju ono što su svi mislili, do potvrda da nismo kolektivno ludi. Priča je krenula upoređivanjem brojeva koje smo dobili od Instituta ‘Batut’ po zahtevu za pristup informacijama od javnog značaja i podataka iz sistema COVID-19. Očigledno je da smo te podatke dobili od izvora, ali detalje o tome izbegavam da iznosim zato što ne samo da to nije tema kada imate skandal ovih razmera, već ne želim da otkrijem ni najmanji detalj koji bi neko mogao da iskoristi”, naglašava.

Kaže da su, kada su upoređivali brojeve, došli do zapanjujućih razlika, a najdrastičnije je bilo u Nišu koji se od samog početka izdvojio kao žarište.

“Proverili smo neke pojedinačne slučajeve, recimo, našli smo potvrde o najmlađem pacijentu koji je preminuo u Nišu. Proveravali smo da li su svi datumi rođenja pacijenta jedinstveni, da nema duplih unosa, konsultovali smo stručnjake za bezbednost podatka da pogledaju kako njima izgledaju te informacije”, priča Natalija.

U toj fazi provere bile su, navodi, uključene sve kolege u redakciji, zajedno su se savetovali kako da potvrde autentičnost podataka.

“Svi ti nalazi upućivali su na to da sa podacima nema nikakvih nelogičnosti. Kada imate takvu priču polazite od pretpostavke da to što imate ispred sebe nije tačno, pa tražite potvrde i dokaze koji pre svega vas treba da uvere da je to što vidite tačno”, objašnjava Natalija.

Prema njenim rečima, prednost bavljenja istraživačkim novinarstvom u odnosu na druge medije nije brzina, već tačnost.

“Posebno zbog toga što radimo s veoma osetljivim informacijama, u obavezi smo da ih proverimo na sve moguće načine i tu nema odstupanja. Zbog dodatnih objašnjenja insistirali smo i na intervjuu sa direktorkom ‘Batuta’. Problem nastaje u petak kada odlazimo na ‘Batut’ da suočimo direktorku sa ovim podacima, a ona zahteva da se sastanak održi u ponedeljak. Sećate se, u nedelju 21. juna bili su izbori. Verovala sam da će direktorka tog ponedeljka ponuditi neke odgovore, objašnjenja, pokušati da nas odvrati od objavljivanja, da nam pripreti. Bilo šta. Veoma sam se razočarala što se nije pojavila na sastanku, jer smo se mi u ovoj priči bavili par ekselans temom od javnog interesa, esencijom posla koji obavlja ‘Batut’. Veoma zabrinjava odsustvo reakcije ovog Instituta”, govori Natalija.

Borimo se da nam ne uzmu mikrofon iz ruke

Najviše je, dodaje, pogađa kada kažu “niste nas zvali, vi nas niste ništa pitali”, kako je to izjavila premijerka nakon objavljivanja teksta o broju preminulih.

“Za mene je to uvreda zato što veći deo dana provedem na telefonu u uzaludnom zvanju, slanju poruka, mejlova na koje mi retko ko odgovori. To ide do te mere da se, kada odemo na konferenciju za medije, borimo da nam ne uzmu mikrofon iz ruke”, ističe Natalija.

Smatra da je pogrešno da se tekstovi svode samo na godinu u kojoj su objavljeni, jer su to “najvažnije priče našeg vremena” i “ne mogu tek tako da nestanu i da se o njima govori samo tokom nekih jubileja”.

“Sve što se desilo u ‘Krušiku’ još traje, uzbunjivač Obradović je više od godinu dana nakon hapšenja u pravnom vakuumu i nije vraćen na posao, dok povlašćeni preprodavci oružja i dalje neometano trguju sa ratnim zonama. Potresno je da ovakve stvari nemaju institucionalna rešenje i reakcije”, naglašava.

Veoma je, kako ističe, ponosna na celu redakciju i na to kako su se snašli u prethodnom periodu.

“Mislim da smo ‘radili kao jedan’, kako to vole da kažu političari iz vlasti. Način na koji smo pratili krizu sa koronom zaista je važan, a posebno imajući u vidu da je na tome radilo samo četvoro novinara. BIRN je uspeo da pokaže privatne interese nekih novih, javnih lica koja su isplivala na površinu sa epidemijom. Tu mislim na dr Dariju Kisić Tepavčević i njenu porodičnu povezanost sa IT kompanijom koja sklapa milionske poslove na državnim tenderima. Deo ove priče je i nekadašnja ministarka pravde Nela Kuburović, u to vreme važnija po funkciji od dr Kisić Tepavčević. Tu je i priča o pokrajinskom sekretaru za zdravstvo dr Zoranu Gojkoviću koji je pomagao novosadskom advokatu da odloži jedno ročište tako što je lažirao lekarski izveštaj i overio ga pečatom kolege. Zanimljivo je da ovakav potez ne predstavljala prepreku u razvoju njegove političke, ali ni akademske karijere. Priča o nabavci respiratora tokom vanrednog stanja bila je zapravo priča o toku novca namenjenog kupovini. Kako se na kraju ispostavilo, respiratori nisu ni kupljeni. Takođe, redovno smo odlazili i na konferencije Kriznog štaba, insistirali na odgovorima koje nismo uspeli da dobijemo ‘regularnim putem’, nabraja Natalija.

Smatra da građani jedino žele da čuju istinu, ali “istinu u smislu razrešenja”, međutim svedoci smo, dodaje, da velike priče uglavnom ostaju bez epiloga.

“Drugi problem je to što političke stranke prave medijski sadržaj koji se na mrežama pompezno predstavlja kao važno, veliko otkriće ili afera. Ako vi svakog drugog dana imate veliko otkriće, publika postaje prezasićena ovakvim temama. Građani ne treba da se oduševljavaju kada kandidati za javne funkcije objavljuju da nešto znaju. Nisi kandidat ako nešto znaš, već ako znaš kako da rešiš taj problem za koji si čuo. To što neko javno govori o problemima države i društva, nije garancija da ume da ga reši”, kaže Natalija.

Podle strategije me neće obeshrabriti

Najviše joj, kako naglašava, znače pozitivne reakcije građana, publike koja ima poverenje da im “dojavi šta ih muči, šta se dešava u njihovim gradovima, na njihovim radnim mestima”.

“Dobar je osećaj kad vam tokom konferencije za novinare stižu predlozi građana koja pitanja da postavite ili informacije o temi, od onih koji znaju detalje. Najveći deo naših priča upravo je nastao na ovaj način – direktnim javljanjem građana”, navodi.

Na pitanje da li je bilo trenutaka kada pomisli vredi li sve to što radi bez dileme odgovara da ništa ne može da je obeshrabri jer je donela odluku da se bavi ovim poslom.

“Pravila igre su trenutno takva da je sve usmereno da vas odvrati od bavljenja ovim poslom, da vas natera da se zapitate upravo to – ma šta će meni sve ovo. Bahata i uvredljiva obraćanja političara, ignorisanje institucija, sramni tekstovi u tabloidima, sve to vidim kao jednu vrstu prizemne i ne baš kreativne komunikacione strategije partije na vlasti usmerene ka profesionalnim novinarima. Bilo bi veoma malodušno sa moje strane kada bih dozvolila da me jedna podla strategija obeshrabri. Na to gledam kao na izazov, problem za koji treba pronaći rešenje. Ne može jedna institucija toliko da me ignoriše, koliko drugih ljudi upoznatih sa tom stvari ja mogu da pozovem i dobijem dokument koji tražim. Kada usvojite takav princip razmišljanja, kada vam je motiv pronalaženje informacije, dođete do neverovatnih stvari”, govori Natalija.

Podseća da zaoštrena atmosfera često dovodi do opasnih situacija kroz koje su prošli mnogi koji se bave istim poslom kao i ona.

“Govorim o praćenju, prisluškivanju, upadima u stan, pa čak i pokušajima ubistava, zapravo, i ubistvima novinara ne tako davno. U takvim situacijama prestaje ovaj pozitivistički pristup, tada novinarska zajednica treba da pokaže jedinstvo i usmeri svu svoju pažnju na rasvetljavanje konkretnih slučajeva”, ističe.

Zbog “teških tema” na kojima radi ponekad se, kako kaže, oseća udaljeno od svoje generacije koja “izbegava da prihvati realnost u kojoj živi i nije spremna da se zbog loših uslova pobuni”.

“Mladi ljudi sa završenim fakultetom provedu godine kao praktikanti ili volonteri, bez ugovora o radu, sa primanjima od kojih ne mogu dostojanstveno da žive, a kamo li da kupe kola ili stan. Realnost u kojoj žive veoma se razlikuje od identiteta koji grade na društvenim mrežama. Na primer, biti fashion ili beauty blogger, živa reklama koja prodaje skupu robu u zemlji gde se hrana ili garderoba kupuju na rate, promašen je i neiskren poziv. Baveći se ovom vrstom novinarstva, pokušavam da uradim nešto iskreno, da biram teme koje dosežu do svih nas. Istražujem različite mehanizme koji nas koče da budemo moderni, ostvareni građani za koje se predstavljamo”, zaključuje Natalija.

Naslovna fotografija: BIRN