Još jedna godina je za nama, a na fajrontu je red na konobarsko pitanje – “Šta smo imali?”. Više od pola miliona izbeglica prošlo je kroz Srbiju; sedmoro ljudi je poginulo u padu vojnog helikoptera; otvorena su prva poglavlja u pregovorima sa EU, a dogodio (nam) se i “državni udar”, poligraf i grafolog su postali svakodnevni merači čestitosti, dok Bratislav Gašić i, pored svega, kao ministar odbrane ulazi u 2016. O tome po čemu ćemo sve pamtiti 2015. razgovarali smo sa Nadeždom Milenković, kreativnom direktorkom mnogih komercijalnih i društveno angažovanih kampanja.
Nadežda Milenković / Foto: Istinomer
Poslednjeg vikenda u 2015. dogodio se „Rezač“. U pojedinim tabloidima danima ranije najavljivan je naslovima poput: „Vučić hapsi mafiju za Novu godinu“. Ministar policije obećava još hapšenja, a premijer Vučić izjavljuje: „Ne bih da komentarišem rad nadležnih instutucija. Želim im efikasan rad“.
Da, u okviru priprema za svečani doček Novih izbora, vlast je odlučila da se okiti spektakularnim hapšenjima. Ukrašeni trgovi, ukrašene ulice, uhapšeni ljudi… Kako reče premijer, kad ljudi vide lepo, oni više kupuju, pa raste BDP. A tek kad vide kako vlast lepo radi, oni više glasaju i raste rejting.
A gde ćete vi za doček Novih hapšenja?
Tokom ove godine kroz Srbiju je prošlo više od pola miliona ljudi iz Sirije, Avganistana, Iraka…
Znate kako se kaže – svako zlo za neko dobro. Tako je ovu situaciju i posmatrala naša vlast, pa je stalno isticano da smo mi ispali Najevropljani. A na kraju godine se sve to obračunalo kao priliv, ne priliv izbeglica, nego – priliv u turizmu. Tako da smo dvostruko profitirali. Samo da nas sad neki zavidljivci ne optuže da smo izbeglički profiteri.
U padu vojnog helikoptera 13. marta sedam osoba izgubilo je život. Tražila se odgovornost ministara. Nakon sedam meseci doneta je presuda – dvojica generala kažnjena napredovanjem u službi.
Pa logično. Niste valjda očekivali obrnuto – da ministri napreduju u službi?! Oni bi mogli da budu unapređeni samo u premijera, a to ipak ne bi bilo u redu. Ovako je ispalo: i vuk sit i mi ovce na broju.
Društvene mreže su „gorele“ gotovo uvek kada se oglašavao predsednik Nikolić, a posebno kada je početkom godine govorio upravo o njima: „Znate, društvene mreže služe za kritiku. Ja još nisam video društvene mreže, izuzev organizovanih, koje bi hvalile. Čak i ove koje kritikuju su organizovane. Pošto ponekad sedim sa prijateljima i kažem: ‘Hajde da damo negde neki komentar’ i uopšte ne možemo da dobijemo telefonski kontakt kad se kaže šta želiš da kažeš.“
Predsednik države ne prestaje da nas iznenađuje. Još od onda kada je iznenada odlučio da štrajkuje glađu (i žeđu, kako su nas stalno dopunjavali) i još iznenadnije dopao bolnice posle samo dva sata štrajkovanja. I ne zna se kad nas više iznenadi – kad ima napisan govor pa kaže kako je ginekologija nauka o ženi, a žena je velika tajna, pa onda još i čika doktore nauka da li smeju da kažu da poznaju žene… Ili kad tako ”iz glave” priča o društvenim mrežama i tome kako ih on ”koristi”.
U februaru je Vlada Srbije odlučila da odbije ponudu američkog „Esmarka“ za privatizaciju „Železare Smederevo“, a onda je aktiviran, kako je premijer kazao „plan B“ – izbor menadžerskog tima koji će upravljati Železarom. Još ne znamo šta piše u ugovoru, iako je rečeno da će svi detalji biti poznati odmah po potpisivanju.
Meni je fascinantno da izbor profesionalnih menadžera može ikome da bude ”plan B”. U bilo kojoj situaciji i za bilo koje preduzeće. Jer, valjda je profesionalni menadžerski tim uvek ”plan A”?! Ali, pošto je kod nas ”plan A” samo partijsko ili familijarno kadrovanje, dobro smo prošli što izbor profesionalnog rukovodstva za Železaru nije bio ”plan Š”.
Kada su u aprilu premijera Vučića pitali da li će zaštiti ombudsmana Sašu Jankovića od učestalih napada pojedinih medija, ministara i predstavnika SNS on je upitao: „Ko ga napada? Niti ga smenjujemo, niti ga ko dira. Neka čovek radi svoj posao kako misli da je najbolje, a građani su ti koji će o svakom od nas da sude“.
Izgleda da, baš kao što zagovornici ”pedagoških ćuški” u vaspitavanju dece objašnjavaju da se samo na taj način deci može pokazati šta im je dozvoljeno, a šta ne, i svaka vlast mora da dobija ćuške od javnosti da bi shvatila dokle sme da ide. U ovom konkretnom slučaju, novinari su mogli vrlo lako da odgovore ko sve javno, naočigled svih nas, pa i premijera, bestijalno napada ombudsmana i da imenom i prezimenom navedu sve novinare, analitičare, pedagoge-kriminologe, poslanike… Ali, pošto nisu, ni premijer nema razloga da nauči gde su mu granice, pa može komotno da nastavi sa tim svojim ”nemam pojma ko je pojeo pekmez” javnim nastupom.
Nadežda Milenković / Foto: Istinomer
„Predstoji nam mnogo, teških, teških, teških odluka. Odluke ćemo donositi u najboljem interesu Republike Srbije i građana, a ne političke popularnosti bilo koga u Vladi. Molim građane Srbije da mi očuvamo svoju stabilnost, jer mi time postajemo snažniji od svih drugih i time ćemo moći da garantujemo neuporedivo bolju budućnost za našu zemlju“. Ovo je polovinom godine izjavio premijer Vučić, a naslovi u pojednim medijima bili su “Narode, čeka nas pakao!” i “Teški dani pred Srbijom”. Sećate li se koji događaji su u pitanju?
Nemam predstavu. Moglo je biti bilo šta jer od dolaska ove garniture na vlast, mi maltene svakodnevno slušamo o teškim pregovorima, bolnim rezovima i još bolnijim reformama, paklenim danima i još paklenijim planovima koje kuju zaverenici… Tako da je bilo šta, pa čak i dolazak nekog zvaničnika (osim onih iz Rusije, naravno) moglo da izazove ovakve zloslutne najave.
Vučić je tada kazao: “Zbog svega onoga što je pred nama, a to su teški razgovori u Briselu 23. juna, mnogo pregovora koji će i pre toga da se dogode, 21. juna je godišnjica Jadovna, 26. je Bord MMF-a, 28. je Vidovdan, dolazi gospođa Merkel, predstoji nam Srebrenica”. Svi ti teški dani su za nama, kako ih se sećate?
Od svega što ste pobrojali jedino je Srebrenica izazvala ”odjeke i reagovanja” u javnosti. I, da nije bilo incidenta koji se tamo dogodio, niko od nas ne bi ni obratio pažnju na te ”teške” događaje koje je premijer najavio. Bili bi to samo obični događaji u okviru redovnih obaveza – sastaješ se sa zvaničnicima, ideš na međunarodne skupove i na razne godišnjice, proslave, obeležavanja… Ali onda ne bi bilo pompeznih najava.
Krajem septembra, svi koji su bili uz male ekrane imali su priliku da, zahvaljujući direktnom prenosu, prate svečanost polaganja kamena temeljca za projekat „Beograd na vodi“. Oni koji su uživo hteli da prisustvuju tom činu, a vidno su mu se protivili, bili su zadržani na bezbednoj udaljenosti.
Ne znam odakle vam informacija o protestima? Premijer je lepo rekao da on nije video nikoga ko je protestovao. Kao što sada nije video proteste novinara, pa ih zato valjda i nema u vestima. A da ih ima u vestima, video bi i premijer pošto znamo da pomno prati vesti, čak i one na društvenim mrežama. Dakle, ono što premijer ne vidi to nije u vestima, a pošto nije u vestima premijer to ne može ni da vidi pa se samim tim nije ni dogodilo.
Tokom jeseni, Komunalna policija imala je pune ruke posla na Savskom šetalištu. Zabranjivali su snimanje, pisali prekršajne prijave, ljuljali kamere i brisali snimke.
Budite srećni što se sve to dešavalo pre nego što je gradonačelnik dogovorio da Stiven Sigal obučava policajce. Zamislite kako bi se vaša novinarska ekipa provela da su već bili završili Sigalov kurs borilačkih veština. Nadajmo se samo da ih neće podučavati i glumačkim veštinama, jer bi onda bili mnogo spretniji pred kamerama i ne bi im se desilo da ih na snimku uhvatite u prekršaju (čak trideset za deset minuta).
Poligraf i grafolog se se često pominjali tokom ove jeseni. Prvi je dokazivao nevinost premijera i njegovog kuma Nikole Petrovića, direktora EMS-a, a drugi, i to bugarski, verodostojnost potpisa gradonačelnika Siniše Malog. I vojvođanski premijer Bojan Pajtić pristao je da ide na poligraf sa Vučićem, ali ne „kod Nebojše Stefanovića”.
Meni je to pokazatelj koliko je ova vlast napredovala. U početku su samo mahali papirima (i džakovima, ako se sećate) i bez pokazivanja dokaza optuživali ljude da lažu i kradu. Sada su, valjda poučeni onim reklamama koje uvek počinju sa ”naučno je dokazano da…” naučili kako treba. Dakle, ”naučno je dokazano da ova vlast ne laže i ne krade”. Kraj reklame.
Maskirani i naoružani pripadnici specijalnih policijskih jedinica stajali su iza ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića kada je ovaj govorio o optužbama “Kurira” na račun predsednika Vlade i njegovih saradnika. Premijer je “prošao” poligraf, a koji dan ranije glavni urednik “Informera” govorio je da se u Srbiji sprema državni udar i da je Vučić “budala ako ode u Kinu”.
I jedini epilog celog tog sluđivanja širokih narodnih masa je – dijagnoza. Jedna dijagnoza koju smo saznali (ispostavilo se debelo protivzakonito) i jedna dijagnoza koju, takođe mimo zakona, nismo saznali, a to je – dijagnoza našeg društva u ovom trenutku. Jer, mora da je u pitanju neka teška bolest. Ne znam kako drugačije može da se okarakteriše sve to čemu smo prisustvovali.
A onda je došao decembar. Srbija je bila domaćin 22. Ministarskog saveta OEBS, na kojem su učestvovali ministri spoljnih poslova i zvaničnici 57 zemalja članica i partnerskih zemalja. Na zatvaranju skupa ministar Dačić je opet pevao, ovog puta “Jorgovane”.
To je nedopustivo. Pod jedan, on je ministar inostranih poslova (a ne unutrašnjih) i pod dva – publika je bila internacionalna tako da je morao da otpeva neku svetski poznatu stvar. ”Imagine” od Lenona, na primer, što bi bilo u skladu sa prigodom (OEBS). Ili još bolje – ”All we need is love”.
Nadežda Milenković / Foto: Dragan Kujundžić
Ministar odbrane Bratislav Gašić rekao je da: „Voli novinarke koje lako kleknu“, a premijer da zbog toga Gašić “ne može da ostane na funkciji”. Od tada je prošlo skoro mesec dana.
Pa, dobro, od pada helikoptera je prošlo mnogo više – bezmalo godinu dana, pa nikom ništa. Kad bi premijer smenjivao ministre istog trenutka kad se neka afera obelodani, do sada bismo ostali i bez Lončara (helikopter, a sada i medicinski karton) i bez Vulina (sećate se skandala sa novcem za NVO i prebacivanjem para za ”švrćane”?) i bez Velje Ilića (odnela bi ga poplava) i bez mnogih drugih, pa možda čak i bez premijera, a šta bismo onda?
Srbija je 14. decembra otvorila prva dva poglavlja u pregovorima sa EU. Po ranijim najavama premijera to je trebalo da se dogodi još krajem 2014. Ovoga septembra kazao je da će poglavlja biti otvorena do kraja 2015. jer, kako je kazao, „veruje u nemačku reč“.
Ali, sa druge strane, otvaranje poglavlja jeste, za promenu, nešto što je ova vlast uradila ”prvi put u istoriji”. Začudo, prvi put u svojoj novijoj istoriji nisu to tako nazvali. Šteta, jer da jesu, Istinomer je mogao da im tu izjavu oceni kao istinitu. Ovako, pošto je otvaranje poglavlja nazvano ”najrevolucionarnijim” događajem u istoriji, opet smo počeli da se sporimo – da li je to uopšte revolucija i da li revolucija može da bude u superlativu.