Navučeni na državu

Ja sam krenuo od „seferjot“ (SFRJ – za mlađe). Mali socijalistički raj u meni je, kao sasvim mladom čoveku usadio snažan otpor prema ukalupljenosti, koji je vrlo brzo prerastao u otpor prema sistemu uopšte. U vremenu u kojem sam odrastao – to uopšte nije bilo teško: samoupravni socijalizam, Tito-partija, sve jača srednja klasa sa gomilom svojih normi, puna predrasuda i preporuka kakav život treba voditi u SFRJ i šta je najbolje za čoveka. A onaj „pravi“, puni život probijao se kroz poluprostljivu zavesu između nas i sveta, zanimljiv, uzbudljiv, stizao preko nikad boljih, neponovljivih  filmova i iste takve muzike. 

Bilo je to vreme autentičnih autora i stavova, razmišljalo se i živelo u isto vreme, eksperimentisalo… A kod nas – nizali su se radni uspesi naših naroda i narodnosti, predvođenih partijom i drugom Titom. I sve to trebalo je podneti – bez interneta! Ono što je štrčalo je uredno podsecano, a ono što se nije moglo podseći se getoiziralo i prepuštalo svojoj sudbini. Ali, ovde prekidam, pošto ovo nije priča o mojoj sudbini nego skica za priču o čudnom istorijskom saltu koji je moja zemlja (nekad SFRJ danas RS) napravila oko sebe same i sopstvenog usuda, tako da je obišla pun krug oko svih nas i vratila nas tamo gde smo bili nekada, kao mladi ljudi. 

I eto me sada kako zbunjen ovom istorijskom zbrkom žmirkam na televizor na kome se simultano na šest kanala (koliko sam stigao da prebrojim) revitalizuju slike iz mog detinjstva. Vođ govori. Vođ otvara put. Vođ se zahvaljuje narodu bez koga ovaj put ne bi bio moguć. Vođ govori poetske fraze o putevima. Motiviše. Svetla je budućnost naroda koji gradi puteve, jer su putevi ti koji nas spajaju sa drugima… Narod ko narod – neki tupi, odsutni, drugi srećni i presrećni, zbog puta, neki zbog toga što je to red, takvi su od vajkada bili običaji „kad se izgradi deonica“. Deonica puta. F*ckin’ 30 kilometara?! U XXI veku?! Jedni došli, jer ih je opet dovelo, kao nekad što se dovodilo, pa ostalo u kolektivnom sećanju, drugi bi da ga vide, vođu, ne put, ko još gleda put, treći imaju svoje favorite i neku svoju agendu. Možda im se posreći, dobro je imati priliku da se bude tu, gde su velmože. Bože, pa ovo je starije i od mene, pada mi na pamet. Mnogo starije. Skoro pa dementni starčić mu ljubi ruku, koju Vođa gotovo očajnički hoće da povuče, da sakrije taj gest neprimeren i nepristajući vremenu u kome živimo. Ljubi mu ruku? LJUBI MU RUKU? 

Na to se sveo moj život, naši životi – da gledam kako neki jadan starac, kao u 13. veku ljubi ruke vlasteli, dok kao u Titovo vreme otvaraju jebenu deonicu puta. Od tačke A do tačke B. Put – gomila asfalta i nešto inženjerskog znanja, apsolviranog još za vreme starih Rimljana, malo modernog muljanja sa eksproprijacijom zemljišta. To uspeh? Istorijski uspeh naroda i rukovodstva? Te prežvakane, izlizane slike iz vremena kada je bilo nade da će biti bolje, a koje se sada služe kao kodovi koji treba u kolektivnom sećanju da okinu stare okidače za sreću, blagostanje i obećanje bolje budućnosti. Gotovo hemijska reakcija kao sa lučenjem endorfina na čokoladu ili seks. 

Postali smo  nacija zavisnika od države. Što nam veću dozu države ponudiš – mi prisilno srećniji i tuplji. Omamljeniji. Pristajemo na sve veće doze i vrste ponižavajućih odluka, potčinjavanja, nakaznih likova samo da ne bi morali da uradimo ono što nam nikako ne polazi za rukom kroz celo istorijsko trajanje – da preuzmemo odgovornost za pojedinačne, a ne kolektivni život, ne usuđujemo se da živimo kao pojedinci, ljudi sa integritetom, u skladu sa svojim pravima za koje smo spremni da se izborimo sa nakaznom državom koju smo stvorili. Gunđamo po ćoškovima, jer su nam male plate ili ih nemamo, a onda ćutke odlazimo na svoja radna mesta da budemo lekari koji ne leče, učitelji koje ne uče i svi ostali koji ko šta radi, gledaju da se umile državi, a ne da rade svoj posao. Jer ga i nemaju. Naš glavni posao je da se umilimo državi, postanemo njen deo. Svu svoju energiju trošimo da nađemo tu jednu „foru“, koja će nam kao ovim lukavima, neobrazovanim, beskrupoloznim dati da predriblamo državu, a ne ona nas. I u toj utakmici koja se ne može dobiti – mi kao pojedinci, društvo, a bogami sad postaje jasno i kao nacija – propadamo, beskrajno zaostajemo u vremenu, postignućima i idejama, sve siromašniji, u pogrešnoj brzini. Gradimo i svečano otvaramo deonicu puta i to simultano prenosimo na šest TV kanala u 21. veku. I dok ne počnemo da poštujemo sopstveni integritet živećemo u ovoj mešavini nepodnošljivog siromaštva, istorijskog tapkanja u mestu, upakovanog u Trumanov šou, fikciju o sopstvenom životu. 

A i filmovi sve gori, ni autora nema. I taj veliki šareni svet iz moje mladosti posiveo i postaje sve istiji. Idem da se pogledam u ogledalu da potražim znake sopstvenog neuspeha.