Ne čujem, ne vidim i nisam odavde

Nešto zanimljivo pokazali su rezultati ponovljenih beogradskih izbora na četiri biračka mesta, održani u nedelju 18. marta: uprkos procenama o totalnoj apatiji na opozicionom polu Srbije posle naprednjačkog trijumfa dve nedelje ranije, nije došlo do odustajanja od „borbe“, koje bi (odustajenje) vladajućoj stranci ostavilo očišćen teren za „filmski“ završni udarac. 

Naprotiv – izborna lista koju je predvodio Dragan Đilas, pobedila je listu Aleksandra Vučića (453 u odnosu na 410 osvojenih glasova) što su zvanični mediji, naravno, uspešno sakrili. Ali to ovoga puta nije naša tema.

Za one koji očekuju da je ovde reč o pokušaju da se od malecke opozicione pobede, i to na minijaturnom uzorku, u najstrožem centru grada, na glasanju za koje se unapred znalo da neće uticati na konačni ishod beogradskih izbora, napravi neka konstrukcija koja ukazuje na promenu trenda odnosa snaga na političkoj sceni, i to u korist opozicije, da odmah kažemo – nema u daljem tekstu ništa od toga.

Nešto drugo je tema za razmišljanje na koje navodi nedeljni rezultat: ako je, naime, opozicija uspela da pobedi uz tako mali odziv birača (26,63 odsto), šta je sa svim onim teorijama prema kojima je samo potrebno motivisati građane na izlazak na izbore, pa će pobeda nad režimom nenaklonjenom demokratiji biti zagarantovana?

Jer, kažu te teorije, birači vlasti su izrazito disciplinovani i uvek spremni da se odazovu pozivu na izbore, na šta ih i sama stranka redovno podseća – o tome, recimo, govore svi oni napori uloženi na ostvarivanje pobeda uvek i svuda, pa čak i u najmanjoj mesnoj zajednici. A o tome govori i primer sa ponavljanja parlamentarnih izbora iz 2016. na 15 biračkih mesta, koji takođe nisu uticali na konačni rezultat, ali im je posvećena tolika pažnja da je, nakon sabiranja rezultata, Vučić imao specijalni nastup tokom koga je slavodobitno saopštavao podatke o velikoj izbornoj pobedi nad „njima“ (iako je bilo reč o glasovima svega nekoliko stotina ljudi).

S druge strane, prema toj školi mišljenja, ispada da su svi oni koji na izborima ne daju glas listi vlasti, zapravo – opoziciono nastrojeni, s tom razlikom što jedan deo tih građana izlazi na izbore i podržava opozicione kandidate, dok drugi deo svoje nezadovoljstvo stanjem, iz različitih razloga, ne želi da pretvori u izborni glas. Pa se, ne baš retko, čuje i gunđanje da je reč o ljudima koji „tvituju iz fotelje“ i previše im je teško da se odvuku, zbog čega umeju da budu i anatemisani i proglašeni krivim za ubijanje demokratije u zemlji.  

Da li je baš tako? Znamo li, zaista, koliko je tih čuvenih „apstinenata“ u neuređenoj Srbiji? I da li baš samo oni drže ključ za izlazak iz stanja u kome je sve teže disati?

A možda bi, umesto prostog sabiranja brojeva, na birače trebalo gledati kao na ljude koji znaju da imaju čvrsta uverenja – od koji su neka i anarhistička, recimo, ali i da budu podložni pritiscima i kolebljivi, tako da je moguće uticati na promenu njihovih stavova. A ne bi bilo loše shvatiti da ima i onih koje, jednostavno, izbori ne interesuju „ni pod razno“ i pitanje je da li bi na njima učestvovali čak i kada bi postojala takva zakonska obaveza.

Opšte je poznata činjenica da su birački spiskovi u Srbiji i dalje vrlo neuređeni – o čemu najbolje govori redovno predizborno iščuđavanje nad podatkom o većem broju birača nego punoletnih građana. I zato teško da ćemo ikad znati koliki je na pojedinim izborima zaista bio odziv birača, odnosno, koliko zaista postoji tih već pomalo „mitskih“ apstinenata na čije buđenje opozicija tradicionalno računa.

Ono što se, međutim, može ustanoviti, gledajući podatke sa izbora od 1990. do danas, jeste da, kada je reč o parlamentarnim izborima, razlika između najvećeg (71,49 posto na prvim parlamentarim izborima 1990) i najmanjeg odziva (53,09 na izborima 2014) iznosi 18,4 procentnih poena – što zaista liči na onaj čuveni „rezervoar“ glasova koji deluje obećavajuće, ali uglavnom ostaje neiskorišćen.

Sada malo detaljnije, zbog dodatnih zaključaka: od ukupno 11 ciklusa izbora za poslanike u Skupštini Srbije od obnavljanja višestranačja do danas, izrazito veći odziv zabeležen je samo u prva dva ciklusa, dok se još uvek moglo govoriti o izborima kao novoj „igrački“ – posle već pomenutih izbora iz 1990, na kojima je učestvovalo 71,49 odsto birača, odziv od 69,72 posto birača zabeležen je dve godine kasnije, na prevremenim parlamentarnim izborima, raspisanim nakon raspada SFRJ i proglašenja SRJ. U slučaju velikog državnog loma, dakle.

S druge strane, pomenuti minimalni odziv od  53,09 iz 2014. bio je „usamljen“ na donjoj granici, odnosno jedini ispod „prosečnog“ intervala između 56 i 61 posto. U okviru tog intervala, odziv je bio nešto veći, odnosno (blago) iznad 60 posto, na izborima 1993, 2007. i 2008. godine, ali se o nekim drastičnim promenama ne može govoriti.

Nešto drugačija je zbirna slika predsedničkih izbora od 1990. do danas. Izrazito visok odziv zabeležen je četiri puta: osim 1990, na prvim izborima (71,49 odsto) i dve godine kasnije, nakon promene formata države (68,31), građani su bili izrazito motivisani da učestvuju na „istorijskim“ izborima za predsednika tadašnje SRJ 24. septembra 2000, kada je, uz odziv od 71,55 posto birača, Vojislav Koštunica osvojio 2.470.304, odnosno 50,24 posto glasova. I time bez drugog kruga, uz „malu pomoć“ demonstranata iz cele zemlje, u istoriju poslao Slobodana Miloševića (osvojio 1.826.799, odnosno 37,15 posto glasova).

Veliki odziv zabeležen je u još jednoj situaciji kada je postojala mogućnost drastične promene državne politike –  u drugom krugu predsedničkih izbora 2008, kada se odlučivalo između Tomislava Nikolića, tada još uvek u koži radikala i Borisa Tadića, tadašnjeg lidera Demokratske stranke. Odlukom 68,14 posto birača (znatno više nego u prvom krugu, kada je odziv bio 61,38), Tadić je pobedio sa ne baš ogromnom razlikom (osvojio je 2.304.467, odnosno 50,31 posto glasova, dok je Nikolića podržalo 2.197.155, odnosno 47,97 posto birača).

S druge strane, pokazalo se da građani nekad umeju da osete političke motivacije, kao i da raskoli među partnerima umeju da deluju demotivišuće, kao što se desilo nakon cepanja koalicije DOS koja je pobedila Miloševića, praćenog ozbiljnim sukobima. Zato su predsednički izbori čak tri puta neuspešno  održavani u vreme 2002/2003. godine, kada je važila ustavna odredba da je odziv birača veći od 50 posto u oba izborna kruga uslov za uspešnost izbora. 

Tako su, u prvim neuspešnim izborima, 29. septembra i 13. oktobra 2002,  u drugom krugu snage odmeravali Vojislav Koštunica i Miroljub Labus, ali više nego dvostruka Koštunicina prednost nije bila dovoljna za priznavanje pobede jer odziv nije bio nadpolovičan (45,46 posto).

Drugi neuspešni izbori održani su u decembru iste godine – Koštunica je opet dominirao nad dvojicom protivkandidata (Vojislav Šešelj, Borislav Pelević), ali je ispodpolovičan odziv (45,17 posto) ponovo bio prepreka za osvajanje predsedničkog mandata.

Treći put, 16. novembra 2003, u konkurenciji od ukupno šest kandidata, najveći broj glasova osvojio je (radikal) Nikolić, ostavivši na drugom mestu  Dragoljuba Mićunovića, kandidata tadašnjeg DOS-a sa 270.000 glasova razlike, ali su izbori i tada poništeni zbog nedovoljnog odziva (38,8 posto).

Posle svеg tog mučenja, i zahvaljujući ukidanju ustavne odredbe o nadpolovičnom odzivu, Srbija je juna 2004. napokon dobila predsednika, u liku Borisa Tadića. Ni ti izbori, međutim, nisu bili previše privlačni za birače – odziv u drugom krugu, u koji je prošao i radikal Nikolić, bio je svega 48,35 posto (nešto više nego u prvom krugu, kada je glasalo 47,75 posto birača).

Ponavljanja predsedničkih izbora bilo je i 1997 – na izborima sa kojih je, iz današnje perspektive gledano, možda najvažnija informacija da je opozicioni bojkot dao dosta mršav rezultat. 

U jesen te godine, 21. septembra i 5. oktobra, glasalo se uz odziv od 57,47(prvi krug) i 48,97 posto (drugi krug), ali činjenica da je osvojio oko 42.500 glasova više od kandidata SPS, JUL i Nove demokratije Zorana Lilića, nije radikalu Šešelju donela predsedničku funkciju. I to zbog – ispodpolovičnog odziva u drugom krugu (48,97 posto, devet posto manje nego u prvom krugu). 

U decembru iste godine, izbori su ponovo održani, pa je novi kandidat SPS, JUL ND, Milan Milutinović, uspeo da sa oko 400.000 glasova razlike „potuče“ Šešelja. Odziv je bio dovoljan (50,98 odsto) tako da je Miloševićeva Srbija dobila predsednika koji će potrajati i nakon njegove smene u jesen 2000.

A kada je reč o izborima iz 1997, važno je podsetiti se i da su, istovremeno sa presedničkim 21. septembra održani i parlamentarni izbori, na kojima je, uprkos bojkotu Demokratske stranke, Demokratske stranke Srbije, Građanskog saveza i još nekih manjih stranaka tadašnje demokratske opozicije, ali ne i Srpskog pokreta obnove, odziv bio sasvim solidan – 57,47. 

Odnosno, veći nego na izborima 2012. godine, kada je, zahvaljujući pobedi Tomislava Nikolića nad Borisom Tadićem u drugom izbornom krugu (učestvovalo 46,28 posto birača) počela aktuelna era Aleksandra Vučića (odziv u prvom krugu bio je 57,7 posto). Takođe, odziv na tadašnjim bojkotovanim izborima bio je gotovo isti kao prošle 2017. godine, kada je, na izborima, uz učešće 57,7 posto birača, Vučić trijumfovao već u prvom krugu.

Drugim rečima – izborna matematika jeste važan deo inženjeringa koji ume značajno, nekad čak i presudno da utiče na izborni ishod – ali u korist vlasti. Gledano iz ugla opozicije, međutim, matematika teško da može imati glavnu ulogu u strategiji dolaska do glasova. 

Nikakvo sanjano buđenje apstinenata ne može zameniti jasne političke ideje, konstruktivno udruživanje, temeljan rad sa biračima, ali i – pažljivo osmišljenu komunikaciju sa nezadovoljnim delovima vladajućeg establišmenta. 

Uostalom, valja se podsetiti da je, nakon brojnih neuspešnih pokušaja, režim Slobodana Miloševića smenio opozicioni blok u kome su bile brojne stranke različitog profila, ali i nekadašnji pripadnici istog tog režima, poput Nebojše Čovića i Momčila Perišića. I biće da je upravo tako poslata poruka – o postojanju važnog zajedničkog cilja i posvećenosti njegovom dostizanju, bez obzira na rizike – doprinela povećanom, verovatno maksimalnom mogućem odzivu birača.