Ne komentarišem ništa, samo kažem

Nakon što je Advokatska komora Beograda (jedna od dve, na čelu sa Jugoslavom Tintorom) podnela inicijativu za uvođenje novog krivičnog dela – povredu prava na pretpostavku nevinosti – po kome bi, između ostalih, i novinari i urednici bili kažnjeni sa tri godine zatvora i novčanom kaznom ukoliko prenesu nečiju javnu izjavu kojom se povređuje pretpostavka nevinosti, u (ostatku) javnosti podigla se bura: kako zbog sličnosti ovog predloga sa jednom od odredbi “Vučićevog” zakona o informisanju iz 1998. (ali i onog iz 2009), tako i zbog povoda za ovu inicijativu – izražavanja sumnje Verana Matića da prvostepeni sud opstruiše suđenje optuženima za ubistvo Slavka Ćuruvije 1999. godine.

Iako su u ovoj inicijativi sankcije prevashodno usmerene na službena lica u državnom organu ili organizaciji, te lica koja obavljaju posao od javnog značaja, mediji su ovaj predlog odmah prepoznali kao restriktivan u pogledu slobode izražavanja. A možda su samo bili realni – da se inicijativa i prihvati, i postane deo Krivičnog zakonika, ko bi, recimo, uhapsio Aleksandra Vučića i osudio ga na tri godine robije zbog toga što malo-malo pa se na konferencijama za medije pretvori i u tužioca i u policajca i u sudiju u isto vreme?

Jer, iako predsednik Srbije nije želeo da komentariše presudu bivšim pripadnicima JSO za oružanu pobunu 2001. godine, da ne bi uticao na nezavisnost pravosuđa, takva  odluka, uslučaju predsednika više je incident nego pojava. Na drugoj strani indikativno je zbog čega baš u ovom slučaju Vučić nije hteo da se očituje. Svakako, pamtimo brojne primere kako je najavljivao i obećavao akcije, hapšenja, obračune sa tajkunima i narko klanovima, ljutio se zbog presuda i prekidanja istraga.

Uostalom, jedva ima mesec dana od kako je Vučić – zajedno sa Nebojšom Stefanovićem i Bratislavom Gašićem – na konfereniji za medije saopštio da je novinar Stefan Cvetković “u njihovim rukama”, da ima puno toga da objasni, i da novinar “ima veoma čudnu priču, koju proveravamo iako ne verujemo u nju”. Ovde je Vučić par ekselans izveo svoju tri-u-jedan ulogu policajca, tužioca i sudije.

Ovim povodom oglasilo se Udruženje tužilaca Srbije (UTS), odnosno poverenik za samostalnost javnog tužilaštva Goran Ilić, koji je izjavio da konferencije za novinare i izjave najviših državnih zvaničnika o tome do kakvih informacija se došlo u predistražnom postupku u slučaju nestanka novinara Stefana Cvetkovića, predstavljaju pravi primer „nedopustive“ prakse koja je „oprečna zakonu“.

„Veoma je čudno da o preduzetim radnjama u postupku kojim rukovodi, javnost ne obaveštava javni tužilac, već funkcioneri koji po logici stvari i zakonu ne bi trebalo da imaju puna saznanja o radnjama preduzetim u predistražnom postupku. Kada se uporede brojne informacije koje su izneli državni funkcioneri na konferenciji za novinare sa izjavom nadležnog javnog tužioca, stiče se utisak da nadležni javni tužilac ima veoma skromna saznanja o postupku kojim rukovodi“, rekao je Ilić, dodavši da je takva praksa “ne samo suprotna zakonu, već ugrožava poverenje javnosti u rad javnog tužilaštva i stvara utisak da se predistražni postupak ne sprovodi po Zakoniku o krivičnom postupku”.

No, vratimo se pobuni JSO, iz više razloga. Najpre, u samoj izjavi u kojoj nije hteo da komentariše presudu Crvenim beretkama – u maestralnom izbegavanju odgovora i svaljivanju krivice na druge, pre svega demokrate zbog propale reforme pravosuđa (opravdano) – Vučić se osvrnuo na još nekoliko drugih slučajeva, uključujuči slučaj Vučić-Mali, pod parolom, ne komentarišem, ne utičem, samo kažem.

Još jedan važan razlog za vraćanje na slučaj crvenih beretki jeste taj što je prvi sudija za oružanu pobune 2001. godine, koja je sada proglašena protestom, bio sudija Vladimir Vučinić. On je sudio u možda najvećim sudskim procesima u modernoj srpskoj istoriji, među kojima su izborna krađa pod Slobodanom Miloševićem, suđenje Darku Šariću, kao i suđenje vlasniku kompanije Delta Miroslavu Miškoviću. I upravo je tokom ovog procesa Vučinić smenjen sa funkcije, nakon disciplinskog postupka koji je pokrenut pošto je Miškoviću privremeno vratio pasoš.

Vučić ni tada nije zvanično komentarisao, ali  mediji su  pisali da je bio besan zbog odluke o vraćanju pasoša. Sam sudija Vučinić je posvedočio pred disciplinskom komisijom kako je trpeo pritiske zbog svoje odluke.

“Uvažene diciplinske sudije, onako kako ja to vidim, ne ’sudite’ samo meni, niti funkciji koju još uvek predstavljam. Vi ovde sudite slobodi govora i izražavanja, poštovanju ljudskih prava, slobodi medija i oprostite mi na još jednoj slobodi – sudite sebi”, rekao je Vučinić pred komisijom. (Godišnji izveštaj Helsinškog odbora za ljudska prava za 2014/Dnevnik, 10. oktobar 2014)

Kada je sledeći put Mišković podneo zahtev za vraćanje pasoša, Vučinić je taj zahtev odbio. Sud se kasnije vadio da Vučinić nije smenjen sa mesta predsednika Posebnog odeljenja Višeg suda za organizovani kriminal, već da mu je istekao mandat. U svakom slučaju suđenje Crvenim beretkama koje je bilo u fazi završnih reči krenulo je ispočetka, kao i još nekoliko slučajeva.

Slučaj Mišković, zbog koga je “stradao” sudija Vučinić izvanredan je primer Vučićevog “nemešanja” u pravosuđe. Počelo je najavama hapšenja, obećanjima da će država pobediti i da niko nije jači od države. Hapšenje Miškovića zatim je Vučiću donelo ogromnu popularnost i pohvale sa različitih strana, i u zemlji i u inostranstvu.

Kada je prošle godine doneta presuda kojom je vlasnik Delte oslobođen optužbi da je oštetio putarska preduzeća, dok se postupak za utaju poreza ponavlja, Vučić je opet bio besan.

“Evo vam tajkuni, neka vam vode državu i neka pokradu sve što je u međuvremenu stvoreno”, izjavio je za Novosti. Što bi rekao Dragan Marković Palma, tri godine za predsednika zbog ove izjave.

Još jedan slučaj koji je navodno probudio Vučićev bes bila je odluka da se obustavi istraga protiv Mlađana Dinkića. Za razliku od Miškovića prema kome je Vučić konstantno imao negativan odnos, situacija sa Dinkićem je kudikamo komplikovanija. Vučić je pre više od decenije, još kao radikal, obećavao kako će Dinkić završiti u zatvoru. 

Sećamo se kako je u skupštinu donosio zatvorsku košulju za Dinkića, a onda je posle pobede na izborima 2012. formirao vlast sa Dinkićem, da bi, ipak, koju godinu kasnije opet zagovarao tezu da Dinkića treba poslati iza rešetaka. Doduše, ne tako javno i ne tako eksplicitno, ali, kako su pisali mediji, bio je dosta besan pošto je čuo da je krajem 2016. istraga protiv bivšeg saradnika obustavljena.

„Zar je moguće da nema nikakvih dokaza protiv Dinkića i Karića“, preneo je Blic ono što je Vučić navodno rekao ministarki pravosuđa Neli Kuburović.

Pošto je obustavljena istraga, Karić se vratio u Srbiju i odmah izjavio da će biti sluga Vlade. Vučića bes nije držao ni mesec dana, koliko mu je trebalo da ode u Minsk da  zajedno sa Karićem otvori tržni centar. Karić se odmah uključio u kampanju za  Vučića na predsedničkim izborima, jer “neki su izbori lakši od nekih drugih”.

Sećamo se i kako Vučić bio ponosan kad je obznanio ko je, kako je rekao, najveći narkodiler u Srbiji.

“Kažu najinteligentniji narkodiler i sad svi se plaše ime da mu izgovore, jeste videli da se nikad u novinama nije pojavio, nikad niko ne sme ništa da kaže o njemu. Ja kažem udarite na Kosmajca”, govorio je Vučić pre oko četiri godine. Epilog svega bio je da je na kraju Kosmajac bio oslobođen optužbi za utaju poreza, kao i optužbi da je uticao da se na njegovo ime upiše oko sedam i po ari državnog zemljišta, a ni do kakve optužbe za narkotike nije došlo.

Kada je reč o aferama u koje su bili umešani njegovi saradnici, poput ministra Vulina u aferi “tetka iz Kanade”, Vučić je tobož pozivao nadležne da ispitaju stvar, dok je on posprdno komentarisao “gde baš nađe tetku” i naglašavao kako se to desilo pre nego što je Vulin ušao u vlast.

U slučaju Siniše Malog za čije ime se vezuje veći broj afera Vučić je više puta objašnjavao šta se zapravo zbilo, a zatim pozivao nadležne da istraže, pa obećavao da Mali neće biti gradonačelnik ako se pokaže da je nešto zgrešio. Nikad se zvanično nije pokazalo, a Mali je samo avanzovao.

Dakle, prvo je sam Vučić na leto 2016. izjavio da iza rušenja u Savamali stoje gradski čelnici, da bi posle toga ponovo insistirao na tome da nadležni treba sve da ispitaju. U međuvremenu je više puta ponovio da je problem samo u tome što su objekti srušeni noću, umesto danju. Govorio je i da u Hercegovačkoj niko nije vezivan, suprotno izjavama svedoka, što su svakako načini da se utiče na ishod čitavog procesa. Dakle, još tri godine za gospodina predsednika.

U istoj izjavi u kojoj je rekao da ne može da komentariše presudu zbog pobune JSO, Vučić se osvrnuo na presudu žandarmima za prebijanje Andreja Vučića i brata Siniše Malog, Predraga.

“Zamislite, molim vas, poštovani prijatelji i građani Srbije jednu drugu stvar da je sin, brat, otac nečiji prebijen, izubijan, pred očima kamere, pred objektivima kamere onako kako je izubijan moj brat, da presude nema, u diktatorskom režimu, u režimu u kome ja naređujem sudijama kakve presude da donose”, rekao je Vučić u pokušaju da ne utiče na nezavisnost pravosuđa.

Inače, poznato je da kada i Vučić ne komentariše presude i procese pred sudom, to čine njegovi saradnici ili provladini mediji. Tako je veliku buru u javnosti krajem prošle godine izazvao komentar gradonačelnika Novog Sada Miloša Vučevića na oslobađajuću presudu bivšem ministru Predragu Bubalu.

“Gospodo sudije, pitam vas ono što se narod Srbije pita svakoga dana – kada ćete početi da sudite po zakonima Republike Srbije, pravu i pravdi, a ne po sumi novca koju dobijate od dosovskih osvedočenih lopova, koji su sproveli najmonstruoznije pljačkaške privatizacije”, rekao je Vučević.

Iako su strukovna udruženja oštro reagovala na ovu izjavu, ocenivši da je reč o najsnažnijem pritisku na nezavisnost pravosuđa, Vučić je prokomentarisao da Vučević nije trebalo da govori, ali da je u pravu, te da će se “izviniti što je govorio istinu”.

Dakle, bilo da izbegavanjem komentara o jednoj presudi zapravo otvoreno govori o drugim slučajevima ili da priča kroz svoje pulene i naslovne strane tabloida, Vučić ne može da prepusti da pravosuđe nepovratno ode u nezavisnost. Iako bi to zapravo najviše doprinelo borbi protiv korupcije za koju se predsednik tako glasno, deklarativno, zalaže.