Ne treba na temi Kosova rušiti vlast

Ja sam aktivista, ali baveći se aktivizmom u oblasti politike, sebe nužno svrstavam u ljude koji se bave politikom. Ne bih voleo da budem povezan za podrazumevajućim pojmom političar, koji kod nas nosi mnogo negativnih predznaka. Istovremeno se odnos prema politici pojednostavljuje i to često nameću mejnstrim političari tezom “ili si sa nama, ili si sa njima”, a stvarni život se u stvari odvija u sredini. Ja sam odbornik lokalne skupštine u Kraljevu i bavim se politikom i bilo bi glupo da kažem da nisam političar, jesam.

 

Radimo na formulisanju programskih dokumenata i opredeljenja, jer nastajemo iz lokalnih organizacija koje do sada nisu sve bile u prilici da se ideološki profilišu, neke od njih bile su samo aktivističke i isključivo lokalno usmerene. Svakako nećemo biti ni desničarski, ni centralni, ni liberalni. Mi smo svi negde definisali sebe na levoj strani. Najveći deo našeg “opusa“ je promocija solidarnosti, socijane izvesnosti i socijalne pravde, ali ne bih da upadnemo u zamku političkog žanra.

Isto kao polarizacija u vezi sa “za i protiv“ neke politike, koju sam pomenuo. Ako vas ubace u određeni žanr onda nemate pravo da se bavite temama koje su “izvan“ vašeg žanra. Na primer Dveri su preuzele priču o porodici. I ovde je nekako uobičajeno da niko drugi nema pravo da se bavi porodičnim vrednostima. Dakle, mi ćemo imati orijentaciju, ali ne želimo sebi da oduzmemo pravo da se bavimo vanžanrovskim temama.

      

To nije loša definicija i ne zvuči daleko od naše osnovne namere, s tim što je vreme neprijatno za svakog ko bi da insisitira na profilisanju imajući u vidu izlivanje ozbiljnog nezadovoljstva elementarnim životom, koji je ispod svakog dostojanstva. Ovde je trenutno vreme za samoodbranu i ako upadnete u teorijsko tumačenje političkih profila organizacija, zaboravićemo važno pitanje, a to je za kakvo se društvo zalažemo. Ja bih pre da se vratim na to drugo. Prvo da definišemo kako društvo treba da izgleda, pa unutar tog društva da insistiramo na finesama i ideološkim razlikama.

 

U lokalnoj skupštini Kraljeva i SNS se zalaže za borbu protiv korupcije, a ne da nismo pod istim barjakom, nego nismo ni u istom delu skupštinske sale i retko komuniciramo. To za šta se neko zalaže načelno i šta u praksi pokazuje su dve različite stvari. Pritom, insisitram da ne učitavam nikakvu odgovornost Đilasu, moram reći i da relativno malo znam o njemu, ali u načelu sam protiv rešenja koje znači pošto-poto ujedinjavanje. Reč je o pseudoujedinjenju opozicije, koja je u istu prostoriju ubacila najrazličitija ideološka opredeljenja, lične istorije i zasluge za ovo u čemu se danas nalazimo.

 

Nemam ništa protiv da se razgovara, ali da budemo na zajedničkoj listi i da budemo isključivo u jednoj koloni – to ne ide. Najgore što se dešava je da se međusobno proglašavamo izdajnicima, ako ne želimo da budemo na jednoj listi, to je glupo. Ili možda lakši primer, ako je voz krenuo nizbrdo naravno da treba svaki vagon pojedinačno zaustavljati i naravno da je potrebna međusobna pomoć u tome, ali to ne znači da ćemo svi u jednu lokomotivu kada budemo menjali smer vagonima. Objedinjavanje, ako nije vrednosno, nema smisla. 

Bojim se da ne. I to je jedna od tih neprincipijelnosti koje će doći glave pseudoujedinjenju opozicije. Kod nas se ta ujedinjenja baziraju na proceni broja poslanika, pa se onda brani neodbranjivo. Boško Obradović promoviše vrednosti u društvu sa kojima se ja lično ne slažem. U tim raspravama o društvu u kome želimo da živimo, zanima nas kakve vrednosti neko promoviše i za šta se zalaže, a ne kakav je taj neko lično. 

Zavisi od oblasti delovanja. Međutim, naglašavam da u ovim okolnostima jedni drugima treba da pomažemo tamo gde možemo. Na primer, u slučaju zlostavljanja građanke iz Brusa, Marije Lukić. Zamislite kada bi ona odgovarala na ovo vaše pitanje, da li je njoj kao članici Narodne stranke Lokalni front konkurent ili saveznik. Pa, ja sam se naježio. Odgovorno društvo mora za osnovne vrednosti da ima sve što je razumno i racionalno i u tome treba svi da budu saglasni kao i u odbrani institucija, biračkih spsikova, delovanja države. U tim temama moramo jedni drugima biti na usluzi, ali da branimo neodbranjive vrednosti desničara, kvazi levičara, liberala – to ne može.

Imali ste tezu da Vučiću ne treba ispostavljati zahteve sa ulice i sa njim komunicirati. Kome ih ispostvaljati, ako ne vlastima?

Bitno je da njima ne dajemo na važnosti. Oni su degradirali institucije i uništili svaku njihovu društvenu ulogu i sada se postavljaju kao adrese kojima bi trebalo da obratimo za njihova nepočinstva. Jedni drugima treba da se obratimo, a ne vlastima. Zvuči naivno, ali je tačno. Mi međusobno treba da se dogovorimo. Kada kažem mi, mislim opozicija, mi iz Fronta, pobunjeni ljudi na ulicama koji nisu po stankama. Treba da kažemo šta očekujemo jedni od drugih, šta ćemo jedni drugima da damo i šta smo spremni da uložimo kao lični zalog za neko buduće novo društvo.

Apsolutno. Mi nigde ne možemo da mrdnemo sa ovom vlašću. Mi sad pričamo o kolonama. Mi, brate, treba da zbijemo redove da ne bismo pravili kolone i da među nas ne bi mogli da utrčavaju ti njihovi spavači i usamljeni multimedijalni jahači i da nam konstatno ubacuju hranu razdora, da se jedni drugima lepimo za leđa i grizemo međusobno. Mi moramo da skinemo prototip primitivizma upravljanja državom, moramo da skinemo organizovani kriminal koji se dešava iza kulisa, koje nazivamo institucijama. To mora da se sruši, da se ugazi da bi se mi međusobno politički razlikovali u velikoj meri.

Ima mnogo načina. Jedan je široki, dostojanstveni dogovor o doslednom sprovođenju zajedničke borbe, koja podrazumeva bojkote, proteste, deligitimizaciju institucija, građansku neposlušnost, pa čak prizivanje u pomoć ljudi kojima nije ispunjavao sva ona obećanja iz tunela. Treba pozvati i one koje Vučić ubeđuje da im je plata  50 hiljada dinara, a dobijaju 26 hiljada i od toga pet vraćaju poslodavcu. Svi obespravljeni, slagani, iznevereni, pobunjeni da kažu da ovi ne mogu da uređuju državu, niti mogu da obezbede izborne uslove pod kojima ćemo ih smenjivati.

Nije, ja sam govorio o jednoj listi i vrednostima, a što se tiče elementarih demokratskih procedura, tu  se svi slažemo, kao i sa tim da na vlasti imamo antidemokratiju koju moramo smeniti. Kada se branite od zla, onda ne promovišete ni jednu posebnu ideologiju. 

Pa, nismo sasvim sigurni, ali ako to bude nekakav preovlađujući ton opozicije, u tom trenutku, onda bi trebalo podržati. Sa ove distance bojkot izgleda kao najbolje rešenje, ali on nosi opasnost i od podvale, da neko pod pritiskom Evropske unije, na primer, ipak izađe. Možda je bolje ne govoriti sada o tome i sačuvati kakvu takvu političku čast umesto da pravimo dogovore koji se mogu ispostaviti neprincipijelnim i koji mogu da proizvedu razočaranje. 

Ni to nije tačno, SZS načelno bojkotuje zasedanja, ali na poslednjoj sednici u Kraljevu svi su bili prisutni. Mislim da odluka o bojkotu ima smisla u nacionalnoj skupštini, jer je ona postala gora od najgore parodije. Ali, u onim lokalnim skupštinama, gde se nije do kraja odustalo od procedura, poslovnika o radu i Zakona o lokalnoj samoupravi, pa makar vlast bila bahata i osiona u donošenju odluka, nemate neko opravdanje za bojkot, naročito ako ste do pre dve sednice bili prisutni.

Postoje ljudi koji su autentično opozicioni, što znači da su protiv ovoga u čemu sada živimo i ljudi koji su kolaboracionisti. Tako da one koji su kolaboracionisti ne možemo nazvati lažnom opozicijom, nego kolaboracionistima. To su LDP i LSV jer učestvuju u vlasti gde god da imaju priliku, a na drugoj strani glume da su protiv te iste vlasti koja je promoter zla. 

O tome je i reč, to je anomalija gde se dokazni postupak obrće. Šta me briga kakav ti je program, ako ga nisi dokazao. Isti princip bi trebalo primeniti i na ono pitanje kod Boška Obradovića. Šta se mene lično tiče da li je on privatno dobar i nežan čovek, ako u programu i praksi zastupa vrednosti sa kojima ne možemo da se složimo. Dakle, ne treba siliti ni slaganje nečega što ne može da se složi.

 

To ne može sada da se kaže jer ima pokreta sa par stotina članova, ali sa poznatim liderom, pa su uticajniji u javnosti, ali i na lokalu ima mnogo organizacija koje su uticajnije od svih koje znamo na nacionalnom nivou. Ne znam kakva je ideja Olenikovog pokreta koji je nastao cepanjem od Pokreta slobodnih građana. Sergeja znam lično, kao i članove i članice njegovog pokreta. Međutim, ne znam šta je politika tog saveza niti na čemu zasnivaju svoju borbu. Znate šta, nije mnogo teško biti protiv ove pošasti i promocije primitivizma, ako ste sačuvali elementarnu čast i poštenje, to je postalo ok, ali je pitanje – za šta se stvarno zalažemo. 

Nedavni nastup u Novom Sadu Sergeja Trifunovića i dalje izaziva polemiku. Može li se politika PSG tumačiti kroz govor lidera?

To je jedan od primera, gde su pokreti, orijentisani na njihovog predstavnika u javnosti, a to je najčešće predsednik i njima upravljaju karakteri njihovih lidera i to je slučaj Sergeja Trifunovića. Rečnik iz Novog Sada koji dolazi sa odgovorne društvene pozicije ne treba da bude društveno podržan. Iako ima tu i licemerja i nije ni fer ni prema Sergeju da mu kažemo bravo što si to rekao, a sa druge strane, sami ne želimo da budemo upamćeni kao neko ko u javnom prostoru psuje ili se ponaša nedovoljno prihvatljivo. Ja mislim da ne treba ni Sergej, ni mi tako da govorimo, i da zajedno možemo da uradimo mnogo više i bolje na popravljanju ovog društva. 

Još nismo finalizirali platformu. Ali jedna stvar je kod nas lako rešiva, evropske integracije. Za njih se apsolutno zalažemo i mislimo da odnos EU prema Srbiji može i da se humanizuje, jer se sada zasniva samo na zahtevima koje mi usvajamo, kroz pregovaračka poglavlja i donosimo zakone koje nismo u stanju da sprovedemo. Humanizovanje odnosa može se ostvariti kroz dvostrani proces, u smislu da mi zadržimo, kroz te pregovore neke specifičnosti, poput mogućnosti, koja za Uniju ne bi bila problem, da ispregovaramo zaštitu za domaću privredu. Inače odnos EU prema liderima regiona u velikoj meri osuđujem jer biraju poslušnike i ne zanima ih kako izgleda zemlja iznutra. Ali mi je jasno i da je potrebna i saradnja i podrška EU, uz promene u zemlji. 

Što se Kosova tiče, upada se u zamku dva odgovora – priznanje i nezavisnost i Kosovo unutar Srbije. Načelno smo svi da se to pitanje reši, ali to je ujedno i glup odgovor, jer je suštinska stvar otvaranje procesa i svega što je do sada potpisano. Zamislite, mi kažemo da smo za Kosovo u Srbiji, onda otvorite neki sporazum potpisan u Briselu i vidite da se tamo država obavezala na nezavisnost u nekom roku. Šta ćemo tada da radimo? Ili obrnuto. Ne možemo ništa da prejudiciramo dok nam sve ne postane dostupno i jasno. I nije ideja da nas deset ili 250 organizacija sedne i kaže šta će sa Kosovom, jer to nije nenaseljena teritorija, tamo žive ljudi sa kojima treba da se razgovara. O tome međusobno razgovaraju trenutno ratni zločinci i ljudi koji su tu teritoriju doveli ozbiljan problem.

Mi smo se i okupili da menjamo realnost, da smo hteli da je prihvatimo bili bismo pasivni. Imamo stav, ali je nemoguće praviti planove o tome dok ne znamo šta je potpisano. Dakle, samo mogu da naslutim da jednog dana može biti opravdanje rekla je Amerika ili EU, a mi nismo imali pravo glasa. 

Bilo bi zanimljivo da izađu i iz SNS da protestuju pošto se tamo devedeset i nešto posto njih ne slaže sa bilo kakvom odlukom. Ali šalu na stranu, ne mislim da na toj temi treba rušiti vlast, niti mislim da je to dobro, jer će to izazvati nove podele u društvu i to veštačku podelu. Imam dobre kontakte i uvid u to kako žive ljudi na Kosovu, i Srbi i Albanci. Pričao sam sa njima i mogu da kažem da njima nije do odugovlačenja i da su u velikoj meri ti ljudi spremniji na kompromis, nego da žive u vakuumu koji im donosi i ekonomske i svake druge neslobode. Posebna priča je Kosovska Mitrovica, koja je bukvalno paradržavna prestonica. Živeti tamo nije ni malo jednostavno, naročito izraziti stav koji sam preneo, ali to je stav velikog broja ljudi. Taj stalno iskačući konflikt, zapravo odgovara i beogradskim i prištinskim vlastima da na tome zasnivaju antagonizme u sopstvenim političkim kampanjama.

Meni je to nezamislivo, ozbiljno sam zabrinut, jer stvarno ne mogu da shvatim kakva je korist od “imanja“ protesta. Umesto da ti iskoristiš energiju pobune i nezadovoljstva, gotovo krik, zbog nepravde u društvu, tebi je važno da li će se u APR-u voditi ova ili ona osoba na čelu organizacije protesta. Na drugoj strani, da li postoji svest da to nosi određen rizik, jer si preuzeo odgovornist i za budućnost protesta. Prava nad protestom, neverovatno! Pa, protest je artikulacija beznađa, a ti hoćeš da ga artikulišeš i prebrojiš u biračkom telu. To se ne radi. Verujte, počinjem da sumnjam, iako sam protiv teorija zavere, da neko unosi šumove da bi se ljudi posvađali. 

Ne može se anticipirati. On je zasnovan na upornosti i energiji da iskazujemo nepoverenje i neslaganje sa sistemom. Ne možete odrediti unapred šta je uspeh, nikom ne kažete – hajde dođi na protest da uspemo, nego dođi jer si nezadovoljan. Bitno je održati energiju pobune u društvu, jer to ukazuje na nivo očuvane svesti za borbu protiv ovakvog zlog sistema. Ove proteste i sve što se dešava shvatam i kao pokušaj naših generacija da isprave ono što su zeznuli. Pitamo se gde su mladi. Pa, oni ne žive u ovom svetu sa nama, oni su negde drugde. Mi treba da se potrudimo da im obezbedimo prostor u kome će oni, uz male prepravke, moći normalno da žive. To naše generacije duguju mladima.