Neću da idem na miting 26. maja iako me prisiljavaju #PolitičkiPritisci

„Znate šta, ide se za Beograd, pa ti vidi, ti si na ugovoru”

Sagovornik: Nije da oni vrše sad ne znam kakve pritiske na mene, oni samo pozovu telefonom i kažu 26. maja – znate, čuli ste, biće skup u Beogradu.

Istraživačica: A ko Vas zove telefonom?

Sagovornik: Vi znate da je rukovodstvo svih javnih preduzeća iz redova XXX (ime stranke) sa kupljenim diplomama, naravno, itd. Bitno je da su poslušni, ljudi su totalno nestručni. Kad se dešava neki takav skup, bilo politički ili… U stvari svi su politički… Oni zovu telefonom.

Istraživačica: Neko Vas zove iz firme?

Sagovornik: Ne zove direktno direktor ili zamenik direktora, ali po njihovim direktivama zovu drugi. Mene konkretno zvala je snaja direktora. U suštini, ona najviše i zove.

Istraživačica: Ona radi u istom javnom preduzeću?

Sagovornik: Da. Rekla je: “Znate šta, ide se za Beograd.“ Ja moram da vidim da li nešto imam u planu, da vidim sa porodicom, sa šefom… Kaže mi: “Pa ti vidi, ti si na ugovoru“. Eto tako to ide, tim rečima, što znači – razmisli da li ćeš da dobiješ sledeći ugovor ako ne kreneš. Ja na petnaest dana potpisujem te ugovore. Nisam samo ja, oni konstantno zovu ljude.

Istraživačica: Najotvorenije su Vam rekli to za ugovor – ako ne odete na miting da ćete trpeti posledice?

Sagovornik: Tako je, tako je. I nisam ja jedini. U ovom javnom preduzeću ima dosta zaposlenih koji rade po tom principu zamena. Neki rade i duže od mene, po sedam-osam godina, neki dve-tri godine, nebitno. Ali oni rade u tom fazonu, zovu otprilike samo te ljude koji su na određeno. I svima isti uslov: “Razmisli, ti si na određeno, trebalo bi da razmisliš.“ Ja, naravno, to shvatam kao pretnju, kao da ću da snosim neke posledice.

Istraživačica: Šta ste Vi odgovorili?

Sagovornik: Ja sam rekao da ne mogu sada da kažem i ostalo je da se čujemo narednog dana. Ja nju neću da zovem jer neću da idem na taj skup, kao i na prethodnih, ne znam, deset skupova. Ne zovu me na svaki jer sam ja na takvoj poziciji da ne mogu lako da dovedu čoveka da me zameni, pa me to malo spasava. Inače bi me zamenili prvom prilikom kad sam rekao da neću da idem.

Istraživačica: Pa šta mislite, da li ćete zaista da snosite neke posledice ako ne odete na skup 26.5?

Sagovornik: Pazite, ja pretpostavljam da ću da snosim posledice i zbog toga što nisam otišao na skup, a i zbog toga što sam osnivač jednog udruženja. Po cenu otkaza ja ne želim da učestvujem u tome.

Istraživačica: Šta mislite, Vaše kolege koje su dobile poziv koje imaju isto ugovor kao Vi, da li će da idu na miting?

Sagovornik: Da, većina da.

Mehanizam za poslušnost – večita zamena

Sagovornik: „Ja radim već šest godina u JP, ali po ugovoru na određeno vreme. Radio sam zakonski dve godine na određeno, isteklo je to, ima sad tu neka rupa u zakonu, kolega ode na godišnji odmor, dok je on na odmoru, ja ga menjam. Mi to kažemo „veže me za njega“, ako je on petnaest dana na bolovanju, ja petnaest dana imam ugovor.”

Istraživačica: Vi ste u statusu da ste uvek nečija zamena?

Sagovornik: Da, već četiri godine. Dve godine sam bio na određeno, na šest meseci sam potpisivao ugovor, sad sam na po 10-15 dana, u zavisnosti od toga koliko kolege imaju odmora. Ja čuvam sve ugovore koje sam potpisao, za šest godina imam više od 100 ugovora, možda je to vama čudno, ali njima je to kao dobar dan. Sad sam potpisao ugovor, mogu za pet dana da potpišem sledeći. Ali da imam 100 ugovora, to nema nigde.

Odlazak na miting iz straha ili koristi?

Istraživačica: Da li ti ljudi koji idu imaju neku korist ili je to samo strah da im se neće produžiti ugovor?

Sagovornik: Ne mogu da vam kažem. Ja sam išao par puta, biću iskren, bio sam jednom u Beogradu, jednom u Merošini. Ali ja kad uđem u autobus, meni je sve jasno: 50 odsto ljudi tu je zato što mora, ucenjeni su zbog ugovora. Neki od njih su u stalnom radnom odnosu, možda njih 10 odsto, koji su kupili diplome, pa da bi im se priznala fakultetska diploma. A drugih 50 odsto je totalno nepismeno, oni ne znaju što su pošli, nemam pojma, da vide Beograd, nije mi jasno. Ili stvarno veruju u to. Dobar deo ljudi, možda dve trećine, su ucenjene zbog posla. Ljudi su gubili posao zbog toga, bili su na određeno i nisu hteli da idu. Na prvi skup na koji su pozvani nisu hteli da odu jer nisu znali koje su konsekvence, nisu otišli i nije im produžen ugovor. Naravno, oni kažu, nemamo više potrebu i to je to, oni su papirološki skroz zaštićeni. Kakav je sistem kod nas, niko im ništa ne može, možemo samo da ih provlačimo kroz novine, njih to uopšte ne dotiče.

Odlazak na miting organizovano autobusima

Istraživačica: Kažite mi kako se skupljaju, oni vas zovu i svi zaposleni organizovano odlaze iz javnog preduzeća?

Sagovornik: Tako je. Ne ide se direktno iz javnog preduzeća, nego iz nekih gradskih odbora. Meni su rekli par puta dođite do XXX, tu je XXX pumpa, odatle kreće autobus. Došli smo tamo do autobusa da me vide određeni ljudi. Ja se vratim kući, autobus ode. Išao sam i sa nekim tako odborima. U većini slučajeva autobusi kreću od XXX pumpe, konkretno 26.5.2023. autobusi kreću, dva autobusa, direktno iz firme. Ne kreću ispred firme nego će u autobusima biti samo ljudi zaposleni u ovom javnom preduzeću.

Istraživačica: Pozvani su svi, i koji su članovi i koji nisu?

Sagovornik: Svi koji su na određeno vreme, svi. U principu tako funkcioniše svaka javna firma. Samo što će to da bude – većina je svesna nekih stvari – to će da bude u radno vreme, ljudi će morati da napuste radna mesta, naravno za to neće biti nikakvih konsekvenci. Neće niko da ih kazni jer je to organizovano.

Istraživačica: Je l’ će oni dobiti još nešto, kako se to računa, kao radni dan?

Sagovornik: Kao radni dan zato što je u radno vreme, naknadno ćemo biti obavešteni o polasku, pretpostavljam da će da se krene oko 10-11 časova, ljudi moraju 2-3 sata ranije da izađu sa posla. Niko neće biti kažnjen jer su dobili nezvanično odobrenje direktora da mogu da napuste radna mesta.

„Njih ne zanima kakav ste radnik, već samo da li dolazite na mitinge i koliko radite za stranku ”

Istraživačica: Malopre ste mi pomenuli da ste došli samo do autobusa nekom prilikom da vas neko vidi, jel to neko vodi evidenciju, pravi spisak ispred autobusa?

Sagovornik: Sad ću da vam kažem – kad uđete u autobus, ide spisak. Svi se upisujete po spisku. Ima ljudi koji uđu i slikaju da bi imali dokumentovano u telefonu. Sad je došao neki čovek iz XXX (ime grada), koji je glavni za XXX region, poverenik neki koji se pita ko će biti zaposlen, a ko neće. I sad on dođe i kaže našem direktoru da vidimo spisak. I pročita se neko ime i on kaže da vidimo gde je on bio, šta je radio… Njih zanima samo na skupovima da li se pojavljujem, da li sam im lepio plakate, koliko sam glasova odvukao i to. Njih ne zanima kakav sam radnik, da li sam kvalifikovan, kako radim, ne, to ih ne zanima.

Istraživačica: Znači, ako učestvujete u aktivnostima u korist stranke, sve je u redu, bez obzira na to kakav ste radnik?

Sagovornik: Upravo tako, stoprocentno ih ne zanima da li ste dobar radnik, da li ste kvalifikovani, samo koliko ste aktivni u stranci i koliko radite za stranku. To su meni direktori rekli u lice. Direktor jeste iz XXX (ime stranke), to što ja ne idem na skupove pokriva me jer ne mogu lako da me zamene, ne mogu da dovedu drugog na moje radno mesto jer je specifično. Ja sam XXX (radna pozicija), tako da ne mogu, ako dovedu nekog ko ne zna, pola grada će snositi posledice. I onda sam ja tu donekle zaštićen, ali sve ima svoje granice.

Istraživačica: Je l’ ima ono što ste pomenuli, svako javno preduzeće ima kvotu?

Sagovornik: Svako javno preduzeće ima deo, 50, 100, 30 ljudi, ne znam, ljudi koji su iz nekih odbora. E sad oni pitaju to, oni su meni juče rekli da idem sa svojom firmom ako me ne zovu da idem sa svojim mesnim odborom. Znači, oni ne znaju da ja nisam ni u jednom mesnom odboru, da nisam njihov član.

Ne prijavljujem jer ne verujem institucijama

Istraživačica: Da li ste razmišljali nekad o prijavljivanju, da odete i kažete – evo zvali su me sa posla da idem na politički skup?

Sagovornik: Jesam, razmišljao sam, ali i neko ko nije mnogo pametan može da shvati ovu situaciju.

Istraživačica: Je l’ mislite da je besmisleno, kad biste otišli u policiju ili u tužilaštvo, mislite da biste samo imali neke posledice posle toga?

Sagovornik: Samo bih imao posledice, to garantujem, izgubio bih posao sigurno. Supruga bi izgubila posao, ali ona radi u privatnom sektoru koji nema veze sa javnim sektorom i sa politikom. Pošto vlasnici tih privatnih kompanija imaju veze sa politikom, verovatno bi i oni morali da odreaguju. Znate kako, zašto nemam poverenje u institucije? Ta stranka koja je na vlasti zna moje podatke bolje nego bilo koja obaveštajna služba u našoj zemlji, ili strana. Gde radim, ko su članovi moje porodice, matične brojeve, brojeve ličnih karata, brojeve zdravstvenih kartona, oni sve imaju, i onda mi kažete da li im verujem, pa mislim – ne verujem.

***

Kako se odbraniti od političkih pritisaka, pročitajte ovde.