Nema para za pratioce dece sa invaliditetom
Usluga ličnih pratilaca trebalo bi da pomogne deci sa invaliditetom ili smetnjama u razvoju da odlaze u školu, komuniciraju sa okolinom i nesmetano se kreću. Ova usluga u Srbiji je uvedena 2013. na osnovu Zakona o socijalnoj zaštiti, a nakon dve godine primene pokazala se kao dobrodošla i korisna, ali nažalost i kao prevelik teret za pojedine opštine. Poslednji dostupni podaci za 2015. godinu pokazuju da tek u svakoj petoj lokalnoj samoupravi postoje lični pratioci, ali ih ni tamo uglavnom nema dovoljno, pa se mnoga deca nalaze na listi čekanja.
“Dođem po njega kući, uzmem ga, odvedem ga u vrtić, uradimo neke telesne vežbe koje su mi roditelji pokazali, presvučem ga, posle imam slobodno par sati i vratim ga kući. Sa prethodnim detetom sam ostajala u školi sve vreme. Uglavnom nisam bila na časovima, već u holu gde ima prostor za sve asistente. Kada počne odmor, onda sam sa njom radila vežbe”, objašnjava devojka koja radi kao lični pratilac dečaka sa invaliditetom u Beogradu, a čiji identitet ne želimo da otkrivamo.
Najveći broj ličnih pratilaca, 310, postoji upravo u Beogradu, gde je ova usluga postala dostupna 2014. godine. I pored dobro razvijenog sistema, na lične pratioce čeka blizu 200 školske dece. Biljana, majka iz Beograda, kaže da su potrebnu dokumentaciju za dobijanje ličnog pratioca predali čim su dete upisali u prvi razred, jer im je neophodna bila i potvrda o upisu, ali da još uvek ne postoje indicije kada će ovu uslugu moći i da koriste.
„Nemamo informaciju o tome kada bismo mogli da dobijemo ličnog pratioca, zato što to zavisi od toga kada će grad proširiti broj asistenata koje želi da plati i zavisno u kom broju. S obzirom na to da smo mi 140. na listi, ja otprilike očekujem da se to dogodi kada dete krene u treći razred. Sada se suprug i ja smenjujemo, menjamo smene na poslu i smene s njim u školi, tako da smo praktično mi lični pratioci. Sreća je da možemo da menjamo smene i da tako radimo, verujem da veliki broj ljudi uopšte nema tu mogućnost“, kaže Biljana.
Inkluzivno obrazovanje (arhivska fotografija) / FoNet: Zoran Mrđa
Programe ličnih asistenata u Beogradu trenutno obavlja humanitarna organizacija „Dečje srce“, a finansira grad. Na taj način, formiranje listi čekanja ostaje u nadležnosti ove organizacije, na čiju transparentnost se roditelji upravo i žale.
„Naravno da oni neće dati listu na uvid. Jer zašto bih ja znala podatke o bilo čijem tuđem detetu, to je i Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti kažnjivo. Ali, prosto da postoji lista kriterijuma na osnovu kojih mi znamo kako smo rangirani, šta sve tu igra ulogu“, kaže Biljana.
Lični pratioci nedovoljno plaćeni
Na pitanja Istinomera o tome kako grad kontroliše rad te organizacije, kao i molbu da nam pošalju ugovor, iz gradske uprave nisu želeli da odgovore, već su nas uputili na javno dostupne informacije na sajtu grada i portala javnih nabavki. Ipak, na sajtu postoje isključivo promotivni sadržaji i izjave gradonačelnika koji ni na koji način ne odgovaraju na postavljena pitanja, dok na portalu javnih nabavki postoji jedino odluka o dodeli ugovora, ali ne i sam ugovor.
U ovoj odluci stoji da humanitarna organizacija „Dečje srce“ ima obavezu da u narednih godinu dana, odnosno od aprila 2016. do aprila 2017. godine, pruža uslugu i da lične pratioce plaća 249 dinara po satu. Naš sagovornik, čije je ime poznato redakciji, kaže da je na ovom poslu bio angažovan prošle godine i da je za jedan sat rada dobijao 130 dinara, što je bilo i definisano ugovorom koji je potpisao.
Odluka o dodeli ugovora sa portala javnih nabavki
Slična situacija je i sada, što je potvrdila i naša sagovornica s početka priče koja kaže da mesečno dobija oko 18.000 dinara. Fiksna plata ne postoji, već se naplata vrši na osnovu dnevnica. Međutim, ukoliko se lični pratilac ili dete razbole, za te dane se ne dobija naknada, tvrdi naša sagovornica.
„Piše se izveštaj svaki dan i na kraju meseca nosiš u organizaciju, gde dobijaš dnevnicu za to koliko si radio. Ja kada sam odlazila, postojala je mogućnost ugovora o delu, postojala je mogućnost o ugovoru o privremenim i povremenim poslovima koji sam ja i potpisala. U suštini, tako se i dalje vodim kao nezaposlena, ali eto primam tu platicu“, kaže naša sagovornica.
Istinomer je pokušao da i od organizacije “Dečje srce” dobije odgovor na pitanje koliko su pratioci plaćeni, na osnovu kojih ugovora, kao i da li se planira povećanje broja ličnih pratilaca. Međutim, umesto odgovora, dobili smo neobični zahtev da navedemo sa kojim smo osobama angažovanim na ovim poslovima prethodno razgovarali.
Odgovor organizacije „Dečje srce“
I u Subotici je situacija slična. Na okruglom stolu koji je organizovan u oktobru 2016. povodom usluge ličnih pratilaca, rečeno je da mala zainteresovanost za ovaj posao vlada upravo zbog male naknade koja je tamo tek 8.000 dinara.
Neophodna pomoć države
Lični pratilac spada u usluge socijalne zaštite za čije su obezbeđivanje i sprovođenje zadužene jedinice lokalnih samouprava. Međutim, opštine najčešće nemaju dovoljno novca i kadrova, a neretko su i neinformisane da ovakve usluge uopšte postoje. Istraživanje Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva pokazalo je da se upravo ovi razlozi i navode kao najčešći za nedovoljno razvijene usluge socijalne zaštite. Gordana Damjanović, članica kragujevačkog Gradskog veća zadužena za zdravstvo i socijalnu zaštitu, kaže da broj od oko 10 ličnih pratilaca, koliko ih trenutno u ovom gradu ima, nije dovoljan, i da je neophodna pomoć države.
„Ako postoji potreba, ako nam je 20-30 dece u inkluzivnom obrazovanju, onda za svu tu decu treba obezbediti ličnog pratioca. To je mnogo više finansijskih sredstava i to bi trebalo da bude sistemski rešeno. Mi ovim samo pokušavamo da nadomestimo nedostatak sistemskog rešenja na republičkom nivou. Ako je inkluzivno obrazovanje zakonski uvedeno, onda i usluga ličnih pratilaca mora da bude sistematizovana, a ne da jedinicama lokalnih samouprava bude prepušteno da pruže podršku u skladu sa finansijskim sredstvima“, kaže Gordana Damjanović.
Dragana Malidžan Vinkić, koordinatorka za obrazovanje iz Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva, napominje da nije za svako dete sa teškoćama potreban lični pratilac i da bi u nekim slučajevima pomoć vršnjaka ili nastavnika bolje doprinela inkluziji. Zbog toga je i potrebno uvesti jasnije kriterijume za dobijanje ove ulsluge.
Ipak, u najvećem broju slučajeva, usluga ličnih pratilaca neophodna je da bi inkluzivno obrazovanje, kao princip uključivanja što većeg broja dece sa invaliditetom ili smetnjama u razvoju u redovno školstvo, postalo nešto više od mrtvog slova na papiru. Zbog toga bi lokalnim samoupravama trebalo pružiti veću podršku, a ličnim pratiocima ponuditi povoljnije uslove rada koji bi zainteresovali građane za ovaj posao.
