Neprecizan Zakon o sprečavanju nasilja – hitne mere samo lepa želja?
U trenutku kada u Srbiji prosečno na svakih deset dana strada jedna žena u porodičnom nasilju, Skupština razmatra Zakon o sprečavanju nasilja u porodici. Veća sigurnost za sve potencijalne žrtve, bolja koordinacija svih nadležnih organa i mogućnost hitnog udaljavanja iz stana - sve ovo trebalo bi da omogući ovaj novi zakon. Iako se svi u načelu slažu da je zakon dobar, stručnjaci smatraju da nije dovoljno precizan i da pruža previše prostora za slobodna tumačenja. Ukoliko bude izglasan, Zakon će početi da se primenjuje od 1. juna 2017. godine.
Žrtva nasilja u porodici, prema novom zakonu, moći će da nazove policiju i pre nego što bude došlo do nekog oblika zlostavljanja. Kada se pojavi i najmanja opasnost, po prijavi će policija imati obavezu da izađe na lice mesta i izvrši procenu. Policajci mogu privesti nasilnika u stanicu gde će morati da postoji i službenik koji je prošao specijalnu obuku za porodično nasilje.
Isključivo na osnovu njegove procene moći će da se odrede hitne mere, odnosno nasilnik će morati da izađe iz doma i da se u narednih 48 sati se ne približava svojoj porodici. Javni tužilac će u roku od 24 sata imati mogućnost da ovakve mere produži na 30 dana.
Žrtva će moći da prijavi nasilje i kada samo postoji opasnost, Foto: www.pinterest.com
Ukoliko prekrši hitne mere i vrati se, nasilnik će dobiti kaznu zatvora od 60 dana. Međutim, u zakonu ostaje nejasno gde će se nasilnik nalaziti dok traju hitne mere. Ukoliko nije učinio krivično delo, već je samo postojala opasnost da to učini, što i jeste svrha ovog zakona, može biti zadržan u policijskoj stanici najviše osam sati. Ipak, ukoliko zamislimo situaciju u kojoj se neko ko je potencijalno agresivan izbacuje iz svoje kuće, još uvek pod nabojem emocija, jasno je da postoji opravdana bojazan da će se vratiti u svoju kuću, porodici, da “raspravi stvar do kraja”! Ovim zakonom nije predviđena nikakva vrsta prevencije za ovakve slučajeve, ali ministarka Nela Kuburović kaže da će praksa pokazati kako će se ovaj deo regulisati.
„Kada donosite novi zakon ne možete sve da prenormirate i da predvidite, to je ono što će praksa da radi. Ne možemo da isključimo i da pored ovog zakona postoji i Zakon o policiji koji se i dalje primenjuje, a policijskih službenici upravo na osnovu svog zakona imaju obavezu da štite žrtvu. Tako da će u simbiozi ova dva zakona svakako moći da se omogući i da se prati da li će nasilnik da se vrati u stan ili ne“, kaže ministarka pravde Nela Kuburović.
Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra kaže za Istinomer da ovo nije tip mera za koji praksa treba da formira rešenja.
„Praksa kreira rešenja kada postupci nisu hitni. Kada su postupci hitni, kada se radi o 8 sati ili o 48 sati, onda je dobro predvideti osnovne stavke tako da nema tu dileme. Nema da počne policija da radi, pa jedan radi na ovaj način, drugi na drugi način, prosto se zna kakva je procedura. Na primer u Austriji na tri dana proveravaju da li se pridržavaju mera”, kaže Ignjatović.
Tanja Ignjatović, Foto: FoNet/Božidar Petrović
Evidencije o svim merama koji su preduzeli Centri za socijalni rad, policija, tužilaštva ili sudovi do sada su se vodili samo u okviru tih organa. Novim zakonom, međutim, predviđa se formiranje Centralne evidencije u elektronskom obliku gde će se zajedno nalaziti sve ove pojedinačne evidencije. Njoj će moći da pristupe jedino javni tužioci. Na ovaj način, pri donošenju odluka, tužilac će moći da vidi istoriju porodičnog nasilja u svakom pojedinačnom slučaju i na taj način sagleda celokupnu situaciju. Ipak, prema sadašnjem predlogu zakona, u evidenciji bi se našle prijave koje su podnete isključivo policiji kao i sve izrečene hitne mere ili mere zaštite (koje se izriču prema Porodičnom zakonu). Tanja Ignjatović, međutim smatra da to nije dovoljno, zbog čega je Autonomni ženski centar i preložio amandmane.
„Nije dovoiljno da tužilac može da vidi samo hitnu meru ili meru zaštite nego treba da vidi i druge intervencije – na primer koliko je puta policija izlazila u tu porodicu, a nije ništa primenila sem upozorenja. Na primer, pet poziva stiglo na policiju, ili pet poziva stiglo Centru za socijalni rad za prijavu nasilja. Vi imate na primer Žitište, ta porodica nije uopšte bila u policiji, ali oni su se razvodili, bili su u Centru za socijalni rad, ali Centru nije palo na pamet da treba da prijavi policiji jer nisu videli da je bilo nasilja“, kaže Ignjatović.
Takođe, sva odgovorna lica u državnim i drugim organima, organizacijama i ustanovama biće odgovorna da prijave nasilje, a ako to ne učine moraće da plate novčanu kaznu do 150.000 dinara.
Osim represivnih mera za nasilnike, zakon predviđa i individualni plan zaštite žrtve. On bi trebalo da predstavlja spisak svih mera koje su preporučene i planirane za svaki pojedinačni slučaj.
Ovakve individualne planove Centar za socijalni rad trebalo je i do sada da sačinjava u saradnji sa drugim organima. Problem je do sada nastajao u trenutku kada je Centar pozivao na sastanke tužioce i policijske službenike, koji se nisu odazivali ili nisu bili pripremljeni za razgovor, objašnjava Tanja Ignjatović. Sada bi sastanke zakazio javni tužilac, što bi trebalo da poboljša saradnju. Uz pomoću ovih planova trebalo bi da se olakša situacija žrtve, ali i predlože mere za sankcionisanje nasilnika. Jedna od predviđenih pogodnosti trebalo bi da predstavlja i besplatna pravna pomoć, ali tek kada se usvoji poseban zakon koji bi regulisao ovu oblast.
Šta kažu poslanici?
Među poslanicima postoji načelna saglasnost oko toga da je potrebno stati na put nasilju u porodici. Ipak i pored toga, konstruktivna rasprava o tome kako unaprediti zakone i ovoga puta je izostala i završila se političkim obračunima u Narodnoj skupštini.
Poslanici Srpske napredne stranke nisu želeli da sa nama razgovoraju o zakonu. Čak je i Vladimir Đukanović odbio razgovor, jer kako kaže, nije upućen u Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, iako je kasnije istog dana u plenumu bio ovlašćeni predstavnik vladajuće stranke za raspravu o zakonima.
Meho Omerović, poslanik Socijaldemokratske partije Srbije i predsednik Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova, smatra da je najveći problem primena zakona i da će najveći zadatak parlamenta ubuduće upravo biti njegova kontrola, što su kaže, u odboru i do sada radili.
„Zaključak odbora kojim ja predsedavam u poslednih pola godine je bio da svaka tri meseca dobijamo izveštaje nadležnih institucija. MUP veoma redovno i precizno izveštava o dešavanjima kada je u pitanju nasilje nad ženama i nasilje u porodici. Problem koji mi imamo generalno je pravosuđe. Tu uvek nekako zaškripi, i u tužilaštvu i u sudovima. Pre neki dan sam poslednji tromesečni izveštaj dobio, da je bilo 8.070 slučajeva nasilja u porodici odnosno nasilja nad ženama, od kojih je samo, recimo 370 završeno sa krivičnim prijavama“, kaže Omerović.
On takođe obećava da će nakon šest meseci od početka primene Zakona, Odbor za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova zakazati sednicu na kojoj će pozvati sve nadležne organe da bi videli je li zakon doneo očekivane rezlutate.
Odbor za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova, Foto: FoNet, TV FoNet
Demokratska stranka podržava ovaj zakon, ali njihova posanica Aleksandra Jerkov kaže da je još potrebno i produžiti zastarevanje u ovoj oblasti.
„Ovo su stvari koje žrtve jako teško priznaju, jako teško sa tim izlaze u javnost zato što smo mi društvo koje za te žrtve nema razumevanja. Svako zna koliko puta se našao u situaciji da bude u društvu u kom se izgovaraju rečenice poput – sama je kriva, što je trpela, šta je čekala do sad, što ga ne ostavi. Njima treba jako puno da izađu iz veze u kojoj trpe nasilje, da priznaju to i veoma često u momentu kada one žele da krivično gone onoga ko ih je zlostavljao godinama, već bude kasno,“ kaže Jerkov.
Iz poslaničke grupe Dveri smatraju da nije ni bilo potrebno donositi novi zakon već da je bilo dovoljno doneti uredbu, s obzirom da je nasilje porodici već regulisano u Krivičnom i Porodičnom zakonu. Poslanik Dveri Srđan Nogo kaže da je ovo zapravo zakon o uređenju državnih organa i njihovoj saradnji.
„Državni organi su do sad imali obavezu da međuresorno sarađuju. Oni nisu znači izvršili svoju obavezu. Hajde onda da vidimo ko je kriv, koji je to ministar kriv ili koji je do državni rukovolodilac kriv zašto oni do sada nisu sarađivali pa da ga onda odmah zamenimo i da popravimo onda na ta način“, predlaže Nogo.
Zakon o sprečavanju nasilja u porodici uvodi i prevenciju kao način borbe protiv ove vrste nasilja čime se i ispunjavaju obaveze koje je Srbija preuzela potpisivanjem Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici još 2013. godine. Međutim, to je samo prvi i najlakši korak. Tek ukoliko na kraju sledeće godine budemo imali stastiku koja nam ne govori da je na više od 5.000 prijavljenih slučajeva nasilja u porodici sudski epilog dobilo tek manje od 2.000, moći ćemo da kažemo da su nadležni organi zaista počeli da rade svoj posao. O tome da li se zakon primenjuje trebalo bi i da nas obaveštava Savet za suzbijanje nasilja u porodici, koji bi prema ovom zakonu trebalo da obrazuje Vlada.
