Nije svejedno, ali nije ni presudno ko će biti patrijarh
Srpska pravoslavna crkva dobiće novog poglavara za nešto više od mesec dana. Ko su najozbiljniji pretendenti i da li se u javnosti tom pitanju previše daje na značaju budući da se sve važne crkvene odluke donose kolektivno? Može li promena na čelu SPC narušiti harmoniju glasova duhovne i svetovne vlasti?
Sednica Sabora Srpske pravoslavne crkve na kojoj će biti izabran novi patrijarh zakazana je za 18. februar 2021. godine, na isteku roka od tri meseca koliko je crkvenim Ustavom dopušteno da njen tron najduže bude upražnjen. Već sada javnost se sve glasnije pita ko će naslediti patrijarha Irineja i da li će taj izbor nešto promeniti u stavovima crkve koji u poslednje vreme često zvuče kao da ih saopštava glavni odbor vladajuće stranke. Jer, iako su nadležnosti patrijarha SPC formalno skromne, on može ličnošću i karakterom da se nametne i postane mnogo uticajniji nego što se očekuje.
Sagovornici Istinomera kažu da svakako nije svejedno ko će biti patrijarh, ali da to hoće li biti zapamćen kao „živi svetac“ ili neko ko je nekritički delio ordenje političarima – ne utiče preterano na svakodnevni život “vernog naroda”. Poznavaoci prilika tvrde da je onima koji se uopšte interesuju za temu izbora patrijarha sada najvažnije da li će se za mrvu menjati čvrst stav crkve kada je reč o Kosovu.
Prvi među jednakima
Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu, pravni istoričar i autor knjige „Pravo i pravoslavlje“ Zoran Čvorović objašnjava da formalna ovlašćenja patrijarha po kanonima Srpske pravoslavne crkve zaista nisu velika jer su pravoslavne autokefalne crkve uređene na takozvanom sabornom principu, što znači da je najviši organ vlasti zapravo sabor svih episkopa.
Patrijarh je, kaže, samo prvi među jednakima. Njegova posebna ovlašćenja više su simboličkog karaktera, a od onih realnih bitno je što predstavlja SPC pred drugim autokefalnim crkvama, zatim u stranim državama u kojima SPC ima svoje eparhije i najzad pred matičnom državom Srbijom. Takođe, on predsedava svetim arhijerejskim saborom koji bi trebalo da zaseda dva puta godišnje i Sinodom čiji je stalni član uz četiri episkopa koji se menjanju, rekao je Čvorović za Istinomer.
Izbor kao “volja Božja”
Kako se patrijarh bira? Pojednostavljeno rečeno, tako što više od 40 arhijereja iz zemlje i inostranstva koji čine Sabor bira među sobom kandidate, za koje je uslov da upravljaju eparhijom najmanje pet godina. Prvo je potrebno dobiti tri kandidata, tako što će svaki od njih imati 50 odsto plus jedan glas, pa se krugovi glasanja ponavljaju sve dok se taj uslov ne ispuni. Zatim se njihova imena stavljaju u tri koverte koje se polože u Jevanđelje. Neki od igumana manastira, posebno za tu priliku pozvan na Sabor, izvlači kovertu i predaje predsedavajućem, najstarijem arhijereju po stažu, da kaže ime novog poglavara, a oglase se i zvona sa Saborne crkve.
“Biranje žrebom, nazvano i apostolski način, uveo je patrijarh German, kako bi smanjio uticaj vlasti na izbor poglavara”, objasnio nam je novinar Agencije Beta Nikola Todorović koji godinama prati rad Srpske pravoslavne crkve. Podseća da je na taj način prvi izabran patrijarh Pavle, koji je tek u devetom krugu glasanja izabran za trećeg kandidata. Kasnije je, zbog svoje izuzetne skromnosti koja je postala tema brojnih anegdota, porukom da je bolje biti žrtva nego zločinac, ali i mudrim potezima, patrijarh Pavle nenametljivo postao taj sa kojim će svaki naredni poglavar biti meren i uporedjivan.
Lične osobine patrijarha najvažnije
Iako se odluke donose zajednički, ličnost patrijarha može, kao kod Pavla, doprineti da on bude uticajniji nego što mu kanoni propisuju, može svojim istinskim autoritetom da se nametne i bude vidljiviji od drugih episkopa što se i dešavalo u srpskoj istoriji. Naš sagovornik smatra da bi danas crkvi, sveštenstvu i verujućem narodu bio potreban odmeren, mudar čovek od koga ne očekujemo radikalne poteze, već da odražava stav većine o ključnim iskušenjima sa kojima će se suočiti SPC u najskorije vreme, a kojima je i uz mnogo grešaka, uspešno odolevala u vreme Irineja.
Po dubokom uverenju profesora Čvorovića, najveće iskušenje će se ticati mogućih pritisaka vlasti na crkvu da donekle ublaži i revidira više puta ponovljen stav da je neprihvatljivo bilo kakvo priznanje nezavisnosti Kosova. Pritom, SPC i Sabor do sada nisu popuštali ne samo kada je reč o formalnom priznanju Kosova kao države, već i o pristajanju Srbije na razgraničenje ili na članstvo Kosova u UN i drugim organizacijama.
“Odustajanje od toga je za SPC neprihvatljivo i mislim da ne postoji mogućnost da se taj stav ublaži. Međutim, zbog korone prošle godine nije bio održan ni jedan od dva obavezna sabora, pa se može desiti da se i sledeći odloži, naročito ako na proleće, kako nam to nagoveštavaju iz inostranstva, treba potpisati neki pravno obavezujući sporazum. Moguće je da vlast pokuša da preko episkopa koji su joj bliski spreči sazivanje majskog sabora kako se u trenutku odluke ne bi još jednom čula jasna opomena crkve.”
Drugi izazov će biti, kaže profesor, pritisak carigradske patrijaršije da se prizna ukrajinska nekanonska crkva i treći izazov su pokušaji dezintegracije SPC i formiranje neke vrste konfederacija mitropollija zemalja bivše Jugoslavije, što je predloženo još 2018. godine.
Blizina vlasti je kao blizina vatre
Srpski patrijarsi uvek su vodili računa da očuvaju saglasje s državom, a i država je vraćala nemalim ulaganjima u crkve i manastire. Zato novinar Nikola Todorović misli da je izbor patrijarha krupan politički, a ne samo crkveni događaj, pa su i lobiranja očekivana kao i svaki put do sada.
“Jasno je zašto je političarima, pre svega onima koji propagiraju, kako se obično kaže, nacionalnu opciju, veoma stalo do dobrih odnosa sa SPC, a to znači s patrijarhom kao njenim prvim licem pred javnošću. Bliskost s uticajnom crkvom donosi im šansu za dodatnu podršku politici koju sprovode”, kaže Todorović.
Podseća da je “mimo logičnog redosleda predsednik Vučić prvi, pre SPC, objavio da je njen poglavar podlegao koroni. Na sahrani je, odajući mu poštovanje, stavio do znanja da su imali i lični odnos poverenja koji se protezao i na njegovu državnu politiku”.
“Kao vid pokazivanja privrženosti crkvi na ekskluzivnom mestu, može se tumačiti i odlazak Vučića na Svetu Goru, u Hilandar, na Badnji dan i Božić, udarno praćen u njemu naklonjenim medijima. Neki od takvih medija, prvenstveno tabloidi, poslužiće izvesno i za lobiranje kroz napade na vladike koji nisu po meri vlastima, kao što se to već pokazalo u nekim prilikama, takođe i otvaranjem prostora za one poželjne. To je način da se pokaže i ko ima moć u Srbiji”, dodaje Todorović.
On kaže da se moglo zaključiti da je Vučićev doskorašnji generalni sekretar Nikola Selaković bio stalna veza s patrijarhom Irinejom, s kojim je imao, kako je sam govorio, toliko bliske odnose da ga je venčao i krstio mu decu. Takođe Irinej je, podseća Todorović, dodelio orden Svetog Save predsedniku države Aleksandru Vučiću, hvaleći njegovu kosovsku politiku, zbog čega je negodovao nedavno preminuli mitropolit crnogorsko primorski Amfilohije, dok je deo vladika zatražio vanredni Sabor.
I profesor Čvorović je saglasan da je posle smrti mitropolita Amfilohija donekle izgubljen balans, ali ne slaže se s onima koji veruju da predsednik Srbije Aleksandar Vučić ima moć da odabere sva tri kandidata, odnosno da praktično naredi vladikama koga će predložiti za patrijarha.
“Verujem da je i episkopat svestan da je odnos s državom kao i s vatrom – dobro je dok vas greje, ali ako previše priđete može da vas sagori. Taj odnos je jasno potvrđen u vreme vanrednog stanja i ne zaboravite da je vladika Irinej bački, koji u javnosti slovi za nekoga ko je možda najbliži vlastima, tada poslao žestoke poruke kada je reč o slobodi veroispovesti i svi hramovi su ostali otvoreni. Tako da kad je reč o uticaju mislim da stvari nisu tako pojednostavljene”, kaže Čvorović.
Dodaje da su srpski patrijarsi uvek čuvali dobar odnos s vlastima, ali da su se neke crvene linije znale, ali priznaje da su pređjene, na primer, kada je crkveni orden dobio ministar Siniša Mali, uprkos dokazanom plagiranju doktorata.
Ko su mogući kandidati?
Da crkva i te kako može da bude težak protivnik pokazalo se u Crnoj Gori gde su se, po oceni mnogih, direktno sudarili vlast i mitropolit Amfilohije, a znamo kako se to završilo. Po rečima Todorovića, to je na neki način upozorenje i našim vlastima koliko je pogrešno potceniti unutrašnja osećanja ljudi, a time i snagu bilo koje verske zajednice.
Zato će se, veruje, favorit za srpskog patrijarha tražiti u bliskosti episkopa bačkog Irineja s doskorašnjim poglavarom, patrijarhom Irinejom, kao i u uticaju koji je imao i za vreme patrijarha Pavla.
“U medijima se kao sigurni kandidat pominje i mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije koji je, kako piše u njegovoj zvaničnoj biografiji, duhovno čedo episkopa Irineja. Treći mogući kandidat je episkop budimljansko-nikšićki Joanikije, koga je mitropolit Amfilohije očito spremao za svog naslednika. Njega oni koji su delili mitropolitove stavove vide kao dobar izbor za novog poglavara.” kaže Todorović, ali ne isključuje ni iznenađenja.
O tome da li je moguće da čovek u mantiji preuzme i svetovnu vlast uveliko se i previše zapaljivo već govori i u ozbiljnim i u tabloidnim medijima.
Naslovna fotografija: Beta/Miloš Miškov
