Novaković: Protiv režima neprestanom borbom – na ivici incidenta

Iako je teško porediti tada i sada, jer su okolnosti drugačije – mada su akteri mahom isti – slika interventne policije, koja legitimiše aktiviste opozicije dok lepe plakate po Novom Sadu, ne može a da ne bude direktna asocijacija na period od pre dve decenije. Jedan od legitimisanih je i potpredsednik Narodne stranke i čelnik Gradskog odbora u Novom Sadu, Borislav Novaković. U intervjuu za podkast Istinomera „U mikrofon“ objašnjava da je „uprkos njegovom stažu i godinama najprirodnije da on lepi plakate, a ne neko mlađi”, ne samo da bi dao lični primer već i da je spreman da „prvi trpi neprijatnosti umesto da potura druge“.

„Scena je bila potpuno nadrealna, nije tu bilo samo interventne ekipe već i žandarmerije, falila je samo još ekipa iz SAJ-a sa dugim cevima”, primećuje Novaković i dodaje da su plakate lepili „na mestu predviđenom za to” i da su ekipe policije legitimisale 11 ljudi, od kojih četvorica nisu imala lične karte, uključujući i njega.

INTERVJU SA BORISLAVOM NOVAKOVIĆEM  MOŽETE SLUŠATI NA ISTINOMER PODCASTU

Zašto niste imali ličnu kartu?

Zato što nisam nosio novčanik nego sam krenuo u patikama, trenerci i majici na lepljenje plakata, i to je 10:45 časova, na primer.

Da li je pokrenut posle toga bilo kakav proces, prijave?

Ja se izvinjavam, jedna vrlo važna ljudska dimenzija u svemu tome je da, iako sam im rekao da smo iz Narodne stranke i da lepimo plakate, na stranu što su me verovatno i prepoznali, oni naređuju da se svi ljudi okrenu prema zidu, da podignu ruke i počinje premetanje džepova, kao da smo maloletni delikventi ili dileri uhvaćeni na delu. Ja u tom momentu intervenišem i kažem im „Momci, jeste li sigurni da se profesionalno ponašate?“, a oni meni kažu – ti sad stani tamo pored policijskih kola, izdvojili su me. Iskoristio sam taj trenutak i pozvao mog advokata, pozvao Vuka Jeremića, Bojana Pajtića i par novinara iz novosadskih redakcija. Moji ljudi su se snašli, neki su krenuli da snimaju i odjednom je to postala javna stvar. Tada je, očito, neko telefonirao i rekao: „Momci, preterali ste.“ Onda su se oni razišli, samo su nam vratili lične karte i otišli.

Ako nema nikakvih prijava i ničeg zvaničnog posle tog događaja, u kojoj je onda funkciji sve to bilo?

Ja mislim da je novi načelnik policije, koji je došao nedavno, želeo da uputi poruku, neka ne zazvuči pretenciozno, i meni lično i celoj opoziciji, da se pravila igre menjaju i da će policija delovati represivnije prema opozicionim aktivnostima. Pre nego što će doći novi načelnik PU Novi Sad Slobodan Malešić, ja sam potpuno otvoreno izneo dve tvrdnje iza kojih stojim i sada – da je najveći generator kriminala u Novom Sadu ono što rade Andrej Vučić, u dosluhu sa gradonačelnikom Novog Sada Milošem Vučevićem, i kompanija „Galens“. Vlasnik kompanije „Galens“ Nebojša Petrić prijatelj je sa novim načelnikom SUP-a još iz Prijepolja. Tu informaciju sam dobio od brojnih ljudi koji žive u Novom Sadu, a poreklom su iz Prijepolja, a na kraju krajeva imam i rodbinu tamo, pa sam znao za taj podatak. Drugi važan podatak – skrenuo sam pažnju da je on lično u dobrim odnosima i sa Zvonkom Veselinovićem. Postavio sam logično pitanje – da li je njegov posao da suzbija kriminal i procesuira kriminal, ili da ga zataškava? To je očito stiglo do njega i on je ovim želeo da uputi poruku kako će se ophoditi.

Tu se postavlja pitanje dokaza, ali deluje nekako da taj rat plakatima koji traje, i optužbe, obostrane, za kriminal i korupciju… Kao nekakav beskrajni krug osvete, u kome se vrte odnosi vlasti i opozicije, i sada i kada je politička situacija bila drugačija?

O tome da postoji koruptivni dosluh između Andreja Vučića i Miloša Vučevića sa jedne strane i Nebojše Petrića kao vlasnika kompanije „Galens“ sa druge strane ja govorim već dve godine. Nisam ja taj dan ništa radio suprotno ili nenadano u odnosu na ono što sam govorio prethodne dve godine, pri čemu sam u te dve godine ne samo verbalno ukazivao na taj koruptivni dosluh, nego i nudio dokaze zašto su i kako su oni u koruptivnoj vezi.

Sećam se da su 2013. godine u septembru osvanuli plakati u Novom Sadu na kojima ste bili Pajtić, kao premijer Vojvodine, i vi. Tadašnja opozicija je lepila plakate i takođe je na njima bilo optužbi za korupciju. Tada su ti plakati ocenjeni kao poternice i linč. Zašto je sada ovaj slučaj sa Vučevićem bitka protiv korupcije i ukazivanje na kriminal, a ono sa vama i Pajtićem je bilo linč?

Zato što postoji jedan potpuno patološki nivo ostrašćenosti. Pajtićeva deca su, idući u osnovnu školu od njihovog stana do OŠ „Petefi Šandor“, na svakih 15 metara na trotoaru čitali „Pajtiću lopove“. Moja deca i supruga su juče videli plakate koje su izlepili na moju zgradu – oni znaju gde ja živim i namerno su izlepili taj plakat kojim me optužuju za korupciju. Juče je ceo Novi Sad osvanuo pod mojim plakatima. Svako od mojih komšija vidi mene kao nekog koga SNS optužuje da je kriminalac. Uzgred budi rečeno, sve ovo se dešava posle sudskog postupka u kome su sve optužbe u montiranom političkom procesu protiv mene odbačene. Ne znam dokle mogu da idu ta propaganda i dehumanizacija.

Utisak je da se u tom kruženju nasilja nekako zagubi odnos žrtve i dželata, uz pitanje – gde je zapravo kraj tog rata?

Nema kraja, zato što je to Vučićev principijelni modus operandi. On vas nikada ne osporava argumentom, on vas uvek moralno diskvalifikuje. Lepeći etikete, diskvalifikuje vas i kao sagovornika, nezavisno od toga da li ste „tajkun“ kao Đilas ili da li ste, kao Bora Novaković, „kriminalac“. Zapravo, osam godina izbegava argumente.

Vi ste u postupku po tužbi Andreja Vučića, koji smatra da je povređen vašom rečenicom, da parafraziram, da kontroliše sve procese u Vojvodini. Kako se to dokazuje da on kontroliše sve procese?

Dozvolite mi da kažem da u rečenici koju sam ja izgovorio nema ničeg ružnog, čak nema ni diskvalifikacije. Rečenica glasi da Andrej Vučić, mada nema nikakva formalna ovlašćenja, ključno utiče na sve političke procese u Novom Sadu i Vojvodini, kao i da donosi i bitno utiče na sve ključne političke odluke. To je ta rečenica. Izvinite, ali to je sociološko zapažanje.

Kako se to na sudu ili u javnosti dokazuje?

Krivo mi je što nisam poneo sliku, na sudu sam to pokazao – imate sliku koja je sa zvaničnog Tviter naloga gradonačelnika Novog Sada Miloša Vučevića na kojoj on, u svojstvu gradonačelnika, zajedno sa sobom ima i Andreja Vučića.

Te slike su poznate u javnosti.

To nije bio sastanak SNS u prigradskom mestu Budisava, već dan kada je gradonačelnik Novog Sada otvarao radove, a u nekim ulicama ih zatvarao, na izgradnji kanalizacije. U zvaničnoj delegaciji gradonačelnika Novog Sada, a ne Miloša Vučevića kao predsednika GO SNS, što bih mogao da razumem, je i Andrej Vučić. Moje pitanje je glasilo – šta Andrej Vučić radi pored gradonačelnika Novog Sada kada je on u funkciji gradonačelnika? Da li je on zaposlen u organima uprave, da li je zaposlen u kabinetu gradonačelnika? Dakle, bio je to trenutak potpune demistifikacije – videlo se da je Miloš Vučević formalni gradonačelnik, a da je Andrej Vučić stvarni gradonačelnik.

Pada mi na pamet da je članica Saveta za borbu protiv korupcije, bivša sudija Privrednog suda Jelisaveta Vasilić, izložena poslednjih nedelja velikim pritiscima najviših državnih predstavnika jer je pomenula ime Andreja Vučića u kontekstu poljoprivrednog zemljišta u intervjuu NIN-u. Uprkos tabloidnim i napadima na nju koji dolaze sa državnih funkcija, nemam utisak da je iko stao u njenu odbranu…

Moj utisak je, nažalost, isti. Prvo, bilo bi logično da, kada se Jelisaveta Vasilić obraća bilo kojoj instituciji u državi u svojstvu člana Saveta za borbu protiv korupcije i kriminala, te institucije budu otvorene i predusretljive i da joj stave na raspolaganje svu dokumentaciju koju imaju.

Tu su sad dokazi koje smo pomenuli. Ona kaže da ne može da dobije nijedan dokument iz insititucija kojim bi dokazala tvrdnje.

U tome i jeste stvar, mi stalno imamo priču: „Dajte dokaze!“ Ja nisam tužilac, ja nisam policajac, ja nemam instrumente, niti mogu komunicirati tako da pribavljam materijalne dokaze koji bi za jedan sudski proces bili validni, ja mogu samo da prenesem utisak: gde god u Vojvodinu odem – ista je priča.

Već mesecima unazad iznosite ozbiljne optužbe za razne afere koje se odnose na Novi Sad, od Pupinove palate do placeva na Fruškoj Gori – niz slučajeva u kojima sumnjate na korupciju i zloupotrebu položaja, u kojima apostrofirate SNS u Novom Sadu i funkcionere institucija. Ali i u svim tim slučajevima se postavlja pitanje dokaza?

Ja mislim da ima dokaza. Reč je o krivičnom delu trgovina uticajem. Vlasnik kompanije „Galens“ kupi plac na kome je Pupinova palata, u dogovoru sa gradonačelnikom i unapred znajući da će gradonačelnik da promeni regulacioni plan. Tom promenom regulacionog plana povećala se spratnost zgrada koje će da se zidaju, u odnosu na spratnost pre kupovine. Tako, na primer, sa jedne strane spratnost je podignuta sa 5 na 8, tamo gde je bila kula od 4 sprata dignuta je na 12, a tamo gde je zgrada kaskadno trebalo da pada na 3 sprata, podići će 11. To je krivično delo trgovine uticajem. Taj čovek je bio u koruptivnom dosluhu, on je znao da će se menjati regulacioni plan koji će njemu doneti nemerljivo veći prihod. Taj isti „Galens“ je i u sklopu projekta „Novi Sad na vodi“. Kompanija „Galens“ je kupila brodogradilište. Novim planom generalne regulacije baš u tački gde je brodogradilište planira se kompleks zgrada od 20 spratova. Pa sad ja vas pitam – da li treba veći dokaz?

Predviđeno je i da se interveniše na toku Dunava….

Ideja je i da se nasip Dunava pomeri 500 metara u korito reke. Kada se pomeri nasip Dunava 500 metara u korito reke, dobijate 165 hektara građevinskog zemljišta, čiji je deo i to brodogradilište. Praktično otvarate pet pitanja. Prvo, međunarodno pitanje – postoji Dunavska komisija u Budimpešti, koja reguliše vodotokove i saobraćajne koridore, postavlja se pitanje da li vi možete da menjate plovni put, smanjujete protočnost reke i ubrzavate reku. Druga stvar – postavlja se ekološko pitanje. Tamo, na tom potezu Kameničke ade i Šodroša, imate 130 hektara šume. Ako tamo počnete stanogradnju, vi ćete napraviti, praktično, ekocid.

I vi i Miroslav Aleksić i Marinika Tepić iznosite svakodnevno primere koji ukazuju na korupciju i na razne zloupotrebe. Kako objašnjavate da građani, uprkos tome, izgleda ne prepoznaju opoziciju kao snagu kojoj bi poverovali da će da donese promenu?

Mislim da je uzak krug kanala komunikacije između opozicije i građana. U ovom trenutku, opozicija može da se oslanja na društvene mreže i na onaj mali broj medija i kredibilnih novinara koji je spreman da govori objektivno.

Nije to tako mala publika.

Istraživanja pokazuju i da u ovom trenutku veliki broj ljudi prati politička događanja preko RTS-a i Pinka, koji su pod punom kontrolom SNS i koji su sredstvo propagande. Ako ste vi osuđeni na Fejsbuk, Tviter, N1, Novu RS, na vaš portal i još na desetak portala u državi – ja ne mislim da je to za potcenjivanje, ali ne mogu reći ni da to može da napravi presudnu prevagu kada je u pitanju mogućnost da informacije što brže dopru do građana.

Uoči 5. oktobra, dve decenije od promena, dobili smo nalaz Instituta Univerziteta u Geteborgu koji nas definiše kao izbornu autokratiju, zemlju koja je među onim koje su se najviše autokratizovale u poslednjih 10 godina i nalazi se na 139. mestu od 179 zemalja. Da li je to zapravo „uspeh“ ove vlasti?

Na jedan perverzan i izopačen način, i iz njihove vizure i optike, to jeste uspeh. Sa stanovišta onog što je javni interes, to je katastrofalan izveštaj. U političkoj teoriji vas uče da što više upražnjavate političke procese, što je veći krug izbornih procesa, tim su i politička kultura i nivo tolerancije mnogo veći. Kod nas se dogodio potpuno obrnut proces, zato što je demokratija vrednost koju treba negovati i oplemenjivati, kao što je i slobodno novinarstvo takođe nešto na čemu treba uvek raditi, insistirati i držati određene standarde, bez obzira na vlastodršce, bez obzira na to da li to nekom prija ili ne prija. To se dogodilo i u Turskoj, Mađarskoj, to se događa u mnogim državama gde nosioci javnih funkcija žele da kontrolišu medije, a preko kontrole medija da porobe i društvo i državu.

Poslednjih godina o 5. oktobru govorimo kao o danu „izneverenih nada i očekivanja“. Deluje da je to stara vest i da je ovo što se danas dešava zapravo prevazišlo i tu ocenu?

Tačno je, mi smo se vratili, ne u 1990-te, nego i korak nazad, jer ja zaista ne pamtim da su se ekipe Interventne policije i Žandarmerije bavile time koja opoziciona stranka gde lepi plakate. Ovo u Novom Sadu je zaista bio presedan, ali po meni i signal i poruka. Poruka, i SNS kao stranke i novog načelnika SUP-a, da će opozicija biti pod strogim monitoringom i da će se prema našim aktivnostima odnositi represivno. Do ovog događaja imali smo često slučaj da izađemo sa štandom, pa nam stalno dođe ili komunalni policajac ili komunalni inspektor i tera nas da sklonimo štand Narodne stranke, mada sve regularno prijavimo. Ovo je bio korak dalje.

Ako smo autokratija, kako kaže to istraživanje, kakva je tačno borba protiv autokratije? Da li je to dijalog o izbornim uslovima?

Ja sam đinđićevac i ja znam, jer sam prošao to iskustvo 1990-ih, kako se bori u ovakvim situacijama. Znam samo da, mangupski rečeno, vi morate izaći na crtu Aleksandru Vučiću i nijednog trenutka ne ustuknuti. Ako krenete sa te crte, možete samo napred, jer ako napravite korak nazad, on će vas izgaziti. Nema kompromisa sa njim – taj kompromis su zamišljale stranke koje su izašle na ove izbore i koje nisu prihvatile bojkot kao jedino racionalno i analitički obrazloživo rešenje u tom trenutku. Ušli su u dil sa njim i svi su odreda potopljeni, sem njegovih starih koalicionih partnera socijalista, za koje je bilo zaista neverovatno da budu ispod 3% i Šapića koji je proknjižio nekih 4%. On je na jedan potpuno veštački način, kradući izbore, jer u Novom Sadu se glasalo do 22 časa, veštački izazvao izlaznost od nekih 49,7%. Time je demonstrirao da ti izbori imaju legitimitet, a potopio je sve grupacije sa kojima je prethodno izdilovao da će ih pustiti u parlament i ponizio ih pred celom javnošću.

Šta je izlazak na crtu i neodstupanje od crte?

Borba, i to neprestana. Politika na ivici incidenta. Ne incidentna politika, nego na ivici incidenta.

Zar to nije kruženje nasilja, koje smo pominjali?

Pa, nije kruženje nasilja. Vi sa takvim ljudima morate biti „u fajtu“ iz dana u dan. Ja ne pozivam na nasilje, ja ne pozivam na brutalnosti, ja ne pozivam na neodmereno ponašanje, ali ako izlazite sa štandovima, ako lepite plakate, pravite tribine, ako iz dana u dan svim sredstvima koja su vam na raspolaganju ukazujete na štetnost Vučićeve vlasti – znajući njega, on će pre ili kasnije uraditi ono što je uradio u Novom Sadu. On kada čuje kritiku, izobliči mu se izraz lica i celim bićem odreaguje. Kod tog čoveka ne postoji „Pogrešio sam, oprostite, izvinite, raspitaću se o onome što me pitate, možda nisam kompetentan da vam odgovorim na to pitanje” – to u njegovoj političkoj kulturi ne postoji. Vi morate naspram tog čoveka da stojite stameno, čvrsto i da razvijete onu vrstu aktivizma za koji je Zoran Đinđić imao fenomenalan instinkt, a koji podrazumeva dnevnu aktivnost, dnevnu kritiku i dnevni kontakt sa vlašću.

Da li u to spada dijalog sa Vučićem o izbornim uslovima?

U ovom trenutku mislim da ne postoje okolnosti i uslovi da se sa njim normalno razgovara. Prvo, on ne drži reč. Ne znam da li ste primetili tu tehniku kod političara, koja je neka vrsta jednostranog argumentovanja. Političari, kada polemišu, ističu činjenice koje im idu u prilog, a prećutkuju ili relativizuju činjenice koje im ne idu u prilog. On je uveo pravilo da laže sve i da laže 100%. Gleda vas u oči i slaže sve. On ne drži reč, on nije solidan partner.

On je neko ko je na vlasti i drži ključ izbornih uslova u svojim rukama. Da li mislite da ima smisla ponovo otvarati dijalog?

Zavisi od formata. Mislim da je zaista sramotno kakvi su izveštaji u kontekstu Poglavlja 23 i 24 od kada je Vučić došao na vlast. Ta poglavlja definišu ljudska prava, medijske slobode, vladavinu prava, a situacija se u tim oblastima permanentno pogoršava. Ja pitam te evroparlamentarce koji pišu izveštaje – koji bi mogli, po meni, za nijansu biti i oštriji – ako se situacija pogoršava, koji je argument da sedim sa čovekom koji me sve vreme sve više ugrožava i šta je garancija da iz razgovora sa tim čovekom možemo doći do nekog racionalnog rešenja? Ako me pitate, ja bih razgovarao sa predstavnicima evropskih institucija, ja bih otvorio razgovor sa njima. Da li bih seo sa Vučićem i razgovarao – jako bih se zapitao u ovom trenutku, i mislim da ne postoje okolnosti i uslovi.

Govoreći o opoziciji, imamo situaciju da se DS rastače, da su ostale stranke usitnjene, da je bojkot, kao vododelnica dogovora, i dalje prisutan. Neki dan je Vuk Jeremić rekao da nikog više ne zanima šta se dešava u opoziciji. Ako je to tako, to je veliki poraz, zar ne?

Ne na taj način i ne u tom smislu. Stvar je slična kao kada ulazite u brak. Vi unosite nekakav miraz, pa tako i u politici vaš politički miraz je broj vaših članova, broj opštinskih odbora, broj mesnih odbora, broj i snaga, autoritet i uticaj ličnosti koje su okupljene oko stranke. Poenta i onoga što govori Vuk Jeremić i onoga što sam ja sklon da podržim je da, pojedinačno, svi u opoziciji prvo treba da poradimo na infrastrukturi – od toga da iskontrolišemo izbore, do toga da možemo da vodimo jednu snažnu kampanju na terenu. Kada svi pojedinačno i ponaosob osnažimo svoju infrastrukturu, onda ima smisla govoriti o objedinjavanju kapaciteta, jer onda ti kapaciteti postoje. U ovom trenutku, ujedinjavanje opozicije je pomalo politički invalidno.

U tom kontekstu, imajući u vidu okolnosti oko saradnje opozicije, da li je Narodna stranka članica Udružene opozicije Srbije?

Da. Pozicija Narodne stranke je da u ovom trenutku treba apsolutno svi da radimo na objedinjavanju kapaciteta i da onda pred izbore, kada svako poradi na svojoj stranačkoj infrastrukturi, razgovaramo o tome koji je model izlaska na izbore najprihvatljiviji.

Zašto je bojkot i dalje neka potka na osnovu koje se odlučuje da li sa nekim treba da se sarađuje ili ne? Zar bojkot nije prošlost?

Za mene je užasan problem da sednem sa predstavnikom bilo koje stranke koja je učestvovala na izborima. Mislim da je ideja bojkota bila toliko racionalna, toliko analitički prihvatljiva i obrazložena, da je za mene izlazak na te i takve izbore – bili akteri koji su izašli toga svesni ili nesvesni – bio posao u korist Aleksandra Vučića. Ja nisam teoretičar zavere, ali objektivno gledano, svi koji su izašli na te izbore radili su u korist Aleksandra Vučića i radili su na stvaranju fatamorgane da smo normalna, pristojna i civilizovana država u kojoj ima smisla izaći na izbore, a svi znamo da nema ni medijske slobode.

To su isto radili i Zelenović i Paunović.

Žao mi je, napravili su veliku grešku. I jedan i drugi su izgubili.

Da li se sada treba lišavati ljudi koji jesu na strani opozicije? Recimo Pokret slobodnih građana – nećete reći da su saradnici Vučića?

Neću reći, ali mi je sporna politička analitika, sporne su mi pomalo i političke vrednosti koje te opredeljuju da izađeš na izbore, a znaš da si u neravnopravnoj poziciji, znaš da je mala verovatnoća da ćeš ući u Parlament i znaš da time daješ legitimitet Vučiću. Zaista moramo razgovarati sa tim ljudima šta ih je motivisalo, koju su vrstu procene imali.

Ali zar to nije već davna prošlost, na neki način?

Prošlost je, ali je i prepreka. Onog momenta kada smo mi rekli „Bojkot!”, mi smo zapravo uputili poruku da se poistovećujemo sa svim onim ljudima koji protestuju zajedno sa nama. Onog trenutka kada smo rekli „Bojkot!”, nema više ni poslaničkih mandata ni odborničkih mesta. Mi smo izašli na ulicu tog trenutka, mi smo onda van institucija, mi smo vanparlamentarna opozicija. U narednom periodu politička scena će se deliti na one političke aktere koji su spremni da preuzmu rizik i da se lično žrtvuju – ako niste spremni da preuzmete rizik i da se lično žrtvujete, a ja to nisam video kod ovih ljudi koji su izašli na Vučićeve lažne i nameštene izbore, onda je to velik problem, to je vrednosni problem i analitički problem.

Šta su lična žrtva i lični rizik?

To što se iz dana u dan borimo i doživljavamo ono što smo mi doživeli u Novom Sadu. Nije nas zaustavila redovna policija, nego Interventna policija i Žandarmerija. I svaki dan smo spremni da se suočimo sa mogućnošću da budemo blamirani.

Činjenica je da je opozicija i dalje rascepkana i slaba, da nema podršku koju bi mogla da ima, imajući u vidu broj građana koji jesu protiv Vučića i SNS. Da li je za opoziciju u ovom trenutku veći problem Vučić, ili je ona problem samoj sebi?

Moramo analizirati i jedno i drugo. Mi u opoziciji ne možemo više da se delimo po tome ko šta misli, nego po tome ko šta radi. Ja poštujem ono što radi Branislav Guta Grubački, poštujem ono što radi Marinika Tepić, poštujem ono što radi moj stranački prijatelj Miki Aleksić, ja hoću da istaknemo te i takve ljude. Oni iz dana u dan i primaju i zadaju udarce, ali se ne povlače sa te crte. Ja hoću da istaknemo tu etiku odgovornosti i etiku borbe, a ne etiku kompromisa i nagodbi sa Vučićem u kojima, na kraju krajeva, svako ko je makar malo analitičan i ko zna njega i prirodu njegove ličnosti zna i da će biti izigran.

Demokratska stranka se nalazi u ogromnom problemu. 2017. godine ste izašli iz DS i podržali Vuka Jeremića na predsedničkim izborima…

To je bio samo povod i okidač. Mera u kojoj se ta stranka udaljavala od Zorana Đinđića, njegove energije i vizije, bila je i mera u kojoj sam se ja udaljavao od DS-a. U tom trenutku u DS-u više nije postojao duh Zorana Đinđića, ta stranka je prestala da baštini tu vrstu politike. Nažalost, to se nije dogodilo 2017. godine, nego u celom jednom procesu.

Da ste sada u Demokratskoj stranci, gde biste bili, na kojoj strani?

Jako mi je teško da odgovorim na to pitanje, pošto tri godine nisam. Ne bih imao, svakako, dilemu da Zoran Lutovac pošteno radi svoj posao – mislim da se korektno bori. U dve bitne tačke je pokazao političku zrelost – prva, DS je postala deo Saveza za Srbiju, mada su oni koji su unutar stranke bili u dosluhu sa Vučićem bili protiv toga, pričajući kako je, zaboga, to jako šaroliko i jako ideološki disperzovano. Druga stvar – DS je pod vođstvom Lutovca prihvatila ideju bojkota, i to mene orjentiše više prema tom čoveku, ali dalje od toga ne bih govorio jer sam ipak potpredsednik Narodne stranke, pa mislim da nije red da tako komentarišem.

Kažete da ste odlazili iz DS kako se DS udaljavala od politike Zorana Đinđića. Pa, nema politike Zorana Đinđića u Narodnoj stranci, niti duha Zorana Đinđića, to je potpuno druga priča?

Pa, ne bih rekao. U politici se opredeljujete u odnosu na ideje i opredeljujete se u odnosu na ličnost. Meni je i jedno i drugo podjednako važno. Ako pravite aluziju da možda postoji ideološka razlika između demokrata i sadašnje Narodne stranke, u pravu ste, ali ja sam i birao krug ljudi sa kojima ću biti i za koje verujem da će stajati iza mene i koji imaju tu postojanost karaktera sa kojom možemo izvesti promene. Opredeljujući se na taj način, ja sam odabrao da svoj politički angažman vežem za Narodnu stranku.

Naslovna fotografija: Istinomer/Zoran Drekalović