Prodaja, odnosno javno privatno partnerstvo (JPP) novosadskog JKP „Vodovod i kanalizacija“ (VIK) ogromna je želja i sadašnje kao i nekoliko prethodnih gradskih čelnika. Istini za volju, trenutna gradska vlast najdalje je stigla u tom procesu i česte odlaske u Pariz na pregovore sa svetski poznatom firmom „Veolija“ pokušali su da krunišu realizacijom profitabilnog posla – delimičnom prodajom strateškog preduzeća (49 odsto). Ali, pre nego li su odbornici gradske Skupštine stigli da daju zeleno svetlo za najunosniji posao u poslednjoj deceniji demokratskih promena, članica Gradskog veća zadužena za komunalne poslove Gordana Pušić povukla je taj predlog sa dnevnog reda sednice uz obrazloženje da na državnom nivou nije formirana komisija za javno-privatna partnerstva.

„S obzirom na složenost problema u ovom slučaju, da bi pre nego Skupština donese odluku, bilo uputno da pribavimo mišljenje komisije, pa da predlog s mišljenjem komisije predstavimo odbornicima u Skupštini.“ (Radio 021, 27. 1. 2012. godine)

Koji su složeni problemi u pitanju koji „koče“ prodaju VIK-a sem odbornika, ni javnost nije saznala. Međutim, ono što je kristalno jasno svima jeste da je cena novosadske česmovače, koja je sa 25 dinara povećana za građane na 87.34 dinara (PDV uračunat), a za poslovne potrošače je 205,64 dinara po kubnom metru vode, najskuplja u Srbiji. Primera radi, kubik pitke vode u Beogradu i Kragujevcu košta 56, a u Subotici 75 dinara. Za 12 meseci, od februara 2010. do januara 2011. godine voda je u tri navrata poskupela za po 30 odsto što je konačni rezultat poskupljenja 115 odsto za kubni metar. Istine radi, Vodovod je krajem 2009. godine bio zadovoljan i sa 100 posto poskupljenja. Računali su u tom preduzeću da bi im je profitabilno poslovanje bilo zagarantovano dupliranjem cene jednom u cugu. Iako im to tada nije odobreno, odbornici su ih kasnije „častili“ i dali im bonus od još 15 odsto na prvobitno traženu duplu cenu. Malo li je?

Trebalo bi još napomenuti da su Novosađani jedini u Srbiji „kažnjeni“ zbog prevelike potrošnje vode. Naime, ukoliko drže do higijene i potroše više od pet kubika vode po članu domaćinstva u toku meseca, ta razlika im se obračunava po ceni od 205,64 dinara.

Zašto privatni partner?

Na sve to, postavlja se pitanje zašto javni partner treba da dođe? Zašto prodaja kad je postignuta ekonomska cena? Direktor VIK-a Branko Bjelajac izjavljivao je tada da, ukoliko cena vode bude dupla, preduzeće VIK neće više biti na budžetu grada i sami će finansirati sve investicije. Ipak, ni te, a ni naredne godine zaduženja nisu izostala, a realizaciji projekata ni temelji nisu udareni.

Bjelajac i grad rešili su da nađu strateškog partnera s kojim će ostvariti zajedničko poslovanje u budućih 20-30 godina. Pošto je sistem vodovoda i kanalizacije izuzetno skup za održavanje, a naročito za nova ulaganja i modernizaciju neophodno je da se nađe investitor koji je prvenstveno dovoljno moćan da ulaže u vodovod, kao i da mu je osnovna delatnost distribucija vode. Njegov interes je svakako da upravljanje firmom učini efikasnijim, odnosno da preslika svoj model menadžmenta. Ugovorom bi bio definisan i broj zaposlenih. Partner će napraviti socijalni program i u nekom roku višak radnika će dobiti visoke otpremnine, objasnio je direktor, dodajući da je ovo poslednja prilika da se na efikasan način dovede u red vodovodna i kanalizaciona mreža grada u narednim godinama jer je ceo sistem zapušten, a godišnje su potrebni milioni dinara kako bi se on rekonstruisao i održavao. Partnerstvo bi isključilo trošenje novca iz gradskog budžeta na vodovod.

„Prvih nekoliko godina, realno, partner ne bi imao zaradu, ali kako sistem, mrežu i snabdevanje poboljšava i cena vode bi rasla, pa i sama njihova zarada. Za 20 godina grad bi dobio moderni vodovod, građani bi dobili bezbedno snabdevanje pijaćom vodom, a preduzeće postaje samoodrživo uz ekonomsko poslovanje.
Osnovna uloga JPP bila bi da unapredi sistem vodovoda i kanalizacije, izgradi centralni prečistač i uredi poslovanje firme.“ (direktor VIK-a Branko Bjelajac, Nacionalni građanski 18. 11. 2009. godine)

Istovremeno (2009.) plan prvog čoveka VIK-a bio je da se za naredne tri godine realizuju tri kapitalna projekta. U pitanju je izgradnja fabrike vode na Petrovaradinskoj adi, rezervoar u fabrici „Štrand“ i postrojenje za ozoniranje, takođe u fabrici „Štrand“, što isključuje bilo kakav strah da prerađena voda može biti nesigurna.

„Ove investicije ćemo realizovati putem kredita koji smo uzeli od Evropske investicione banke. To je aranžman na nivou grada, a garant je država i to je produženje ugovora od 2002. godine koji sa realizacijom kreće početkom iduće godine.“ (direktor VIK Branko Bjelajac, Nacionalni građanski 18. 11. 2009. godine)

I kredit i subvencije

Nakon astronomskog poskupljenja česmovače subvencije iz gradskog budžeta nisu dodeljene Vodovodu za 2011. godinu. Tako je bilo do momenta kada se grad 20. oktobra 2011. godine zadužio za 35 miliona evra na 12 godina, tako što će dugoročno emitovati obveznice za poznatog kupca. Od te sume veći kolač pripadaće upravo Vodovodu, a oni će uložiti novac u izgradnju kanalizacione mreže u prigradskim naseljima.

Znači li to opet da preduzeće nije sposobno iz sopstvenih sredstava i pored enormne cene vode investira u proširenje kanalizacione mreže? I to, onda, nije kraj davanja novca poreskih obveznika, niti zaduživanja tog preduzeća. Grad je još polovinom 2011. pristao da se Vodovod i kreditno zaduži kod Evropske investicione banke za 15 miliona evra kako bi realizovao nekoliko kapitalnih projekata u gradu.

Član gradskog veća zadužen za finansije Živko Makarić podseća da je taj kredit potpisan još pre sedam godina, ali da ništa od tog novca do sada nije iskorišćeno. Nije li to plan od 2009. godine?

„Vodovod nije povukao ni dinara sredstava zato što prethodna vlast nije imala adekvatne projekte sa kojima će konkurisati za produženje roka za korišćenje kredita. Ove godine za projekte biće potrošeno samo milion evra, a ostatak će se raspodeliti u naredne tri do četiri godine.“ (član gradskog veća zadužen za finansije Živko Makarić, Radio 021, 26. 8. 2011. godine)

Inače, prošlogodišnja ulaganja sopstvenih para Vodovoda u infrastrukturnu mrežu vode i kanalizacije bila su blizu 750, a iz budžeta grada dobili su 350 miliona dinara. Takođe, to preduzeće završilo je prošlu godinu u plusu sa oko 700 miliona dinara i za 37,8 odsto dobit je veće nego planirana, navodi se u godišnjem izveštaju preduzeća. Odbornicima je predočeno da to preduzeće planira prihod od 2,5 milijardi dinara u 2012. godini, ukoliko grad nastavi s politikom odobravanja poskupljenja, kako bi se ekonomska cena vode zadržala i ne bi vratili gubici. (Dnevnik 26. 12. 2011. godine)

I pored dobiti i visoke cene vode, bolećivost gradske vlade prema VIK-u iskazana je još jednom time što su i ove godine dobili subvencije iz gradskog budžeta. Sigurno je i da će cena vode i odvođenje otpadnih voda još u dva navrata biti povećani.