O feminizmu danas: Usudimo se da izmaštamo drugačiji svet

Za svako pravo za koje su se žene izborile, borba je bila duga i mučna. To što opet pričamo o istim temama, jer je, na primer u Poljskoj abortus zabranjen, a po beogradskim ulicama se flertuje sa tom idejom, znači da nema kraja našem osvajanju slobode, jer nam je niko neće dati. Baš naprotiv.

Kako u ovakvoj atmosferi zvuče ideje o podsticanju rađanja? Zašto se licitira sa visinom novčane pomoći, kao da je to jedina stavka zbog koje će se žena odlučiti za roditeljstvo? Da li je reč o dubokom nerazumevanju teme ili samo nastavak „normalnog“, tj. normalizovanog, odnosa prema „lepšem polu“, „nežnijem polu“,“damama“? Šta zapravo znači kada neko izgovori „imam ženu“ koja mi čisti stan? Koje privilegije se kriju u činjenici da neko ima više dece?

„Žena koja rađa, devojka koja rađa sa 23 godine, stopa steriliteta, sterilnosti kod nje je na negde, ne znam dakle tačno, ovo ću sada da kažem otprilike, mislim da je pet odsto ili otprilike toliko, sa 32 ili 30 godine to penje se na 50 i 60 odsto… I onda kako prolaze godine, do uzmimo sada četrdesete, žene sada rađaju u četrdesetoj, to onda idete na vantelesnu, uglavnom se ide tako. I šta se dobija pozitivno s ovim? Ta žena koja rodi, pitajte svakog medicinara, on će vam reći da je to je izuzetno važno za zdravlje žene, za kasnije zdravlje žene, što rodi ranije,“ objasnio nam je ove zime ministar Dmitrović, zadužen za porodicu i demografiju u poslednjem sazivu Vlade.

„Demografi imaju jasan stav da treba stimulisati rađanje drugog deteta, jer se sa prvim detetom ostvari želja za roditeljstvom. Bitno je da idemo do broja četiri, jer se na taj način popravlja i biološko zdravlje žene„, izgovorila je Slavica Đukić Dejanović, savetnica predsednice Vlade.

O čemu mi ovde zapravo govorimo?

Istinomer je razgovarao sa Nađom Duhaček i Nađom Bobičić iz Centra za ženske studije, koji je, između ostalog, uradio i istraživanje o podeli kućnog rada među milenijalkama i zedovkama.

Zajedno smo zagrebale ispod teme demografije.

Uživo sa Protestnog marša za ženska prava. Solidarne i pobunjene! ✊🏻 pic.twitter.com/iA0rZns3FJ

— DaSeZna (@dasezna) March 8, 2022

„Pričali smo sa mladim ženama (od 18 do 35 godina), među kojima su bile i žene iz urbanih sredina, kao i one koje su više obrazovane. Istraživanje pokazuje da je tema demografije povezana za politike stanovanja, za nesigurne radne odnose, odnos sa partnerima i podelu kućnog rada„, kaže Nađa Bobičić.

Kućni rad i njegova podela se ne odnosi samo na to ko će da „opere sudove ili usisa kuću“, nego i na temu brige o roditeljima i starijim članovima porodice.

„Jedan nivo je interpersonalni, da li ćemo mi kod kuće da se dogovorimo o svemu tome ili ne“, kaže Bobičić, ali i:

„Drugi i veći problem je sistemski. Šta se dešava ako, i pored najbolje volje da se dele obaveze, i jedno i drugo rade od kuće, posao im ulazi u privatne živote, ako nemaju svoj stan, nego ga iznajmljuju… Zatim, ugovori na određeno i neizvesni poslovi, nerešena stambena pitanja, nezaštićeni radnici koji se bave uslužnim delatnostima, studentkinje koje su izbačene iz domova tokom korone… I onda je pitanje demografije – kako ćemo sve mi da imamo decu? Sistemski nisi ohrabrena ni za sebe, a kamoli da preuzmeš odgovornost za dete“, zaključuje naša sagovornica.

Poslovi, stanovanje, zdrav ili nezdrav vazduh, socijalna prava – sve to su teme iza demografije.

„Ne zaboravimo vrtiće“, dodaje Nađa Duhaček:

„Vrtići su hroničan problem, uz liste čekanja u urbanim mestima. A u ruralnim sredinama njih nema uopšte. Dakle to nije sistemski rešeno na nivou Srbije.“

„I u razvijenim zemljama i državama blagostanja, u oblasti brige i nege, primetno je da se donose zakoni koji navodno olakšavaju ženama. Za takve zadatke nege predviđena je naknada, kao i mogućnost da rade, na primer, pola radnog vremena. Posledica toga naposletku je da se uvećava broj žena koje nisu aktivne na tržištu i manja im je penzija. S vremenom se odgovornost sa sistema prebacuje opet na pojedinačne porodice, a to je klasična neoliberalna logika… Žene iz faze nege dece prelaze u negu starih. Zašto? Zato što sistem štedi na tome. Nije nerešivo, nego je samo pitanje odgovornosti. Sistem ne rešava, nego prodaje ideje o demografiji. Dakle, apsolutno nije pitanje samo ličnih odnosa“, objašnjava Nađa Bobičić.

„Nađa je opisala iskustva madih žena… I važno je da ih u uslovima pandemije i jačanja desnice lociramo. Indikativno mi je da među mladim ženama ima jako mnogo progresivnih stavova i aktivizma. Spremne su da sarađuju, podržavaju jedna drugu i imenuju šta se dešava. Jedan primer je niz afera o seksualnom nasilju koje smo videli tokom godine. Druga tema jeste neplaćeni kućni rad i sistemska proizvodnja siromaštva koje njih unapred stavlja u određen položaj. I one su spremne da to imenuju. Pre 10 ili 20 godina da si pitala žene od 20 godina isto to, mnogo manji procenat bi znao da sve to imenuje brzo. I treba primetiti taj korak unapred i razmišljati kako da ih dalje u tome podržavamo“, kaže Nađa Duhaček.

Naše sagovornice nas podsećaju na još jednu važnu stvar – neformalne grupe podrške.

„Postoji intergeneracijski odnos među ženama koji se jako iskaže u situacijama krize. To su sistemi podrške koji se održavaju. Rade to i muškarci, ali sistem nege i brige koje su žene decenijama, vekovima održavale, čak i kada muškarci uđu u njih, nije vrednovan i prepoznat. Taj deo koji se podrazumeva, u pandemiji je bio jako prisutan, što smo i otvorili kao temu sa ovim istraživanjem o mladim ženama“, objašnjava Bobičić.

Kroz razgovor sa sagovornicama iz Centra za ženske studije dotakli smo se i teme novih, drugačijih modela društvene organizacije, pristupa roditeljstvu, raspodele kućnih poslova… Da li su pozicije u društvu za svako rođeno dete „zakucane“ i stroge ili možemo da zamislimo svet u kome će socijalna migracija biti ostvariva za svaku osobu?

„Šta znači biti rođen danas u Siriji ili Avganistanu? Šta znači biti rođena u Srbiji gde će ti trasa biti posao medicinske sestre u Norveškoj? Ili baviti se akademskim radom u Srbiji za koji si svesna da neće biti isti kao u nekoj razvijenoj zemlji? Prohodnost je jako važna jer rešenja moraju da budu na nivou zajednice. Ne na nivou pojedinačnih žena koje se snalaze. Jer onda se vraćamo na to da će bogate žene moći da plate i imaće drugarice koje će imati slobodno vreme da dođu. Nije u tome poenta“, naglašava Nađa Duhaček.

Za sva ova davanja i podsticaje – poprilično je jasna slika – populistički potezi u toku predizbornih kampanja.

„Setimo se da su proteklih godina smanjivana davanja. Sigurno je da ima ljudi kojima će pomoći i na koje će uticati, jer ne košta život u svim delovima Srbije isto. Nije to nevažno, ali ne rešava čitav niz drugih pitanja. Vidi se da u sukobu između demografske politike, koja je ovde desničarska i patrijarhalna, i neoliberalnih mera štednja – realno pobeđuje mera štednja. Taj narativ je zgodan – da kažemo da želimo što više dece, a drugi deo je realnost koja zakuca na vrata i pita gde su ta deca, a vi onda okrivite žene. Krug se vrti… i ta veza još nije raskrinkana“, raskrinkava je sada Duhaček.

U međuvremenu setili smo se i epizode „Rađaj, ne odgađaj“.

„To je završeno kao tragikomična epizoda, ali se isto video taj sukob između mera štednja. Slika demografske politike je i ova priča o ispitnim rokovima, koja nije jasno razrađena do kraja, veliko je pitanje šta će u praksi raditi fakulteti, čini mi se da je ista priča kao sa sloganima – bacanje koske.“

I kako to da opet, iz godine u godinu, vraćaju se stare teme na polju ženskih prava? U kontekstu zabranjivanja abortusa širom sveta, na primer.

„Kako smo dozvolile da nam se to dešava u 21. veku? S jedne strane, stvar je u tome da progresivne politike nisu dovoljno radile na promociji. Bitka ne bi trebalo da bude oko abortusa, to je poslednja tačka. Pravi razgovor je o seksualnosti, pravi zahtev treba da bude za seksualno obrazovanje. Iz toga bi proizašao drugačiji odnos prema kontracepciji, zadovoljstvu, telu, smanjivao bi se broj broj abortusa vremenom, ali ne bismo bile „na ivici“, priča Duhaček.

Vraćamo se opet na ekonomiju… I merenja.

„Da li nas ima isti broj iz godine u godine, merenje se određuje prema broju žena koje imaju 30 do 34 godine. Kakav nedostatak mašte! Ekonomija i klasno pitanje su ključ za temu rađanja. Dakle, ne radi se o tome su žene razmažene ili da naivne žene na selu ostaju u drugom stanju, već se radi o poboljšanju kvaliteta života koji uključuje i materijalno, ali ne samo i materijalno“, zaključuje Duhaček.

Naslovna fotografija: Osmomartovski protestni marš „Solidarne i pobunjene! Za radna prava, za pravdu, za mir!“, M. Nikolić/ Istinomer