O plagijatu nema ko da sudi
Doktorski rad koji je ministar policije Nebojše Stefanovića odbranio na Megatrend Univerzitetu našao se ovih dana na meti dela stručne javnosti zbog potencijalnog plagijata i izazvao proteste koje daleko prevazilaze akademsku javnost. Međutim, umesto stručne ocene svedoci smo verbalnih, hakerskih ali i političkih sukoba.
Iako je doktorsko zvanje jedno od najviših obrazovnih zvanja, a čin plagijata se smatra za jednom od većih sramota ali i prestupa u akademskom svetu u Srbiji ne postoji organ ili institucija koja može merodavno da oceni autentičnost autorskih radova.
U stvari postoji – to je Naučno-nastavničko veće Univerziteta Megatrend koje bi uz primenu Statuta i sopstvenog etičkog kodeksa jedini moglo da ospori legitimitet doktorata.
Međutim, to se sasvim je izvesno neće desiti, što je rektor Megatrenda Mića Jovanović – u konkretnom slučaju u menator doktoranta potvrdio, najavljujući i moguće podnošenje krivične prijave protiv autora teksta u kome se spori originalnost.
“Nemamao nameru da utvrđujemo da li je reč o plagijatu, pošto je to već utvrđeno pre nego što je Stefanović branio disertaciju. Biće formirana komisija koja će se baviti „odbranom Univerziteta Megatrend, kao i Nebojše Stefanovića“.
Beta 2.6.2014. godine
Da je ovakva situacija činjenično stanje potvrdio je i ministar prosvete Srđan Verbić koji je tim povodom najavio izmenu zakonske legislative.
„Znate da u našim zakonima nije jasno navedeno u kojim slučajevima se nešto smatra plagijatom, i to je svakako jedan od zadataka ovog ministarstva da ubuduće u zakonima i podzakonskim aktima to bude bolje definisano“
B92.net 3.6.2014. godine
Jedino ovlašćenje ministra kulture prema Zakonu o visokom obrazovanju nalazi se u članu 101 gde Ministar, po službenoj dužnosti, oglašava ništavom diplomu u slučaju da su izdati od neovlašćene organizacije.
Zanimljivo je istaći da iako nadzor nad radom visokoškolskih ustanova vrši inspekcija ministarstva (član 106), njihov posao se kada je visoko obrazovanje u pitanju svodi na poništanje upisa studenata koji je bio protiv zakona, privremenu zabranu rada institucija ili studijskog programa ukoliko se ne poštuju uslovi iz akreditacije i podnošenje prekršajne prijave ako fakulteti neosnovano naplate školarinu ili ne izvode nastavu.
Još jedna stručna služba, Komisija za akreditaciju i proveru je prema rečima predsednika Endrea Papa nadležna za izdavanje akreditacija fakulteta, studijskih programa i mentora, dok se ne bavi pitanjima kvaliteta doktorskih radova.
“Naš posao se svodi na sprovođenje 12 standarda,a a kreditacije izdajemo na pet godina”, izjavio je Pap za istinomer.
Van Zakona o visokom obrazovanju plagijat se tretira još u Zakonu o autorskim pravima (član 217) i Krivičnom Zakoniku (članovi 198 i 199).
Prema rečima pravnika Zakon o autorskim pravima se bavi pretežno privrednim prestupima što u ovom primeru nije slučaj:
”U slučaju postupanja po Krivičnom zakoniku gde je predviđena maksimalna kazna od tri godine zatvora zahtev tužiocu bi morao da dođe od oštećenih koji bi zatim odlučivao o tome da li bi bila započet krivični postupak.”
Ipak kako kažu, ovakvi slučajevi su ekstremni i nisu zableženi u domaćoj praksi.
Navedena pravna praznina je donekle razumljiva zbog autonomije Univerziteta, međutim u Srbiji osim zakona, stručnog tela ne postoji ni evidencija doktorskih radova ili baza podataka.
Možda bi za početak fakulteti mogli da učine dostupnim doktorske radove, kako bi se ubuduće makar donekle umesto stručnog stava izbegle paušalne ocene, uvrede, licitiranje….
