Obećane laži
Istinomer je izašao iz pelena, posle puzanja je i prohodao. Zubići obaška. Za godinu dana već je shvatio kuda vodi ovaj svet a gde smo mi na toj stranputici. Merio je i ocenjivao javnost rada političkih aktera ali pre svega doslednost ispunjenja obećanja i obaveza koje su sami sebi nametnuli. Na tom merenju mnogi su izgubili na kilaži što ih nije sprečilo da i dalje krčme svoju političku težinu ispraznim zamajavanjem populacije. Neki od njih sigurno će pobeđivati i na narednim izborima.
U gomili najbizarnijih neispunjenja datih obećanja prednjače dvojica ministara od kojih jedan neprekidno traje deceniju a drugi se na velika vrata vratio posle poljubaca koje su izmenjali Boris Tadić i Ivica Dačić. Pogađate, ta dvojica su Mlađan Dinkić i Milutin Mrkonjić, svaki na svoj način nepresušan izvor obećanja koja se ne mažu na hleb. Iz pristojnosti za takva se obećanja obično kaže da su neispunjena što prevedeno na jezik kojim govorimo znači samo jedno – lažna obećanja. U jezičkom smislu pleonazam kao i crni gavran.
Spisak obećanog taman je toliki da ga i „Vikiliks“ teško može da sažme, on je gotovo isto toliko dugačak koliko i spisak neispunjenja. Prema mernim jedinicama Istinomera dvojica ministara probila su kvotu te će novo baždarenje Istinomerovih mernih instrumenata biti neophodno.
Ministar Mrkonjić je na zalasku profesionalne karijere i od njega se u budućnosti neće očekivati davanje a još manje ispunjenje onoga što može da obeća. U godinama je kada može da razmišlja o skorom odlasku u penziju ako i u nju ne ode pre roka.
Od Mrkonjića mlađaniji Dinkić jeste onaj koji tek ima nameru da traje pa može samo da se sluti čega ćemo se ubuduće naslušati. A šta je sve Mlađan Dinkić uspeo da bude za proteklih desetak godina? Bio je guverner, posle se okrenuo ministrovanju. Ministar za ekonomiju, ministar finansija, ministar za evropske integracije, ministar za regionalizaciju i decentralizaciju, ministar za krivične prijave, ministar za muziku. Lošu. Ministar za rušenje vlada, ministar kandidat za Nobela, ministar za život na kredit, ministar za privid naših života čije će životne rate otplaćivati i čukununuci. Uglavnom ministar za pare… Najviše ministar za sve. Otuda je Dinkić kao margarin. U sve se meša.
Kad je toliko posvećen svemu nije mu teško da bude Istinomerov laureat, secujem da će se kandidovati i za buduću godišnju nagradu iako je spisak kandidata solidan. I ubuduće biće mnogo onih koji će izjave davati da bi popunili trenutak zaboravljajući ih onog momenta kad izgovore sledeću koja ih ne obavezuje ni na šta, osim na zaborav. Neko, međutim, pamti. Na sreću, još ima onih poput Istinomera koji se ne prepuštaju zaboravu svesni da su reči sredstvo kojim se manipuliše. Olako se izgovaraju, odgovornost za rečeno je nikakva. Obećanje je opšte mesto u politici, ispunjenje je politička kategorija kojoj utemeljenje u istini nije prioritet. Tako se rađaju neispunjenja, obmane i nedoslednost dok izgovori nikad ne manjkaju. Jer, oni imaju problem za svako rešenje.
