Obradović: Opozicija svesna da vlast neće ispustiti RTS

Sagovornik podkasta „U mikrofon“, nekadašnji predsednik NUNS-a, novinar nedeljnika „Vreme“ Vukašin Obradović ne veruje da će vlast „osloboditi medije, uključujući i RTS, jer bi time odsekla granu na kojoj sedi”.

Šta se sada dešava sa tom granom? Da li se ona suši sama od sebe?

Ne bih rekao da se suši, a na osnovu najnovijih vesti o objedinjavanju Telekoma i Telenora rekao bih da se to drvo, a ne grana, račva na mnogo strana, da postaje sve veće i da ima tendenciju da nam zakloni sve ostale vidike.

Zašto je vest o objedinjavanju češkog Telenora i faktički državnog Telekoma signifikantna?

Zapravo se radi o objedinjavanju kapaciteta jednog akcionarskog društva kao što je Telekom, u kome većinski deo poseduje država, i jedne privatne kompanije, sa očiglednom namerom da se sa tržišta protera ili da se smanji uticaj Junajted grupe, odnosno SBB-a. U tako nešto me uverava i podatak da bi dogovor između Telekoma i Telenora obuhvatao i razmenu medijskih sadržaja. Videćemo kako će se sve dalje odvijati i da li ima osnova za sumnju da je težnja ovakvog objedinjavanja smanjenje učešća SBB-a, odnosno Junajted grupe, sa nekih 50 odsto na 30 odsto.

 INTERVJU SA VUKAŠINOM OBRADOVIĆEM  MOŽETE SLUŠATI NA ISTINOMER PODCASTU

Kako objašnjavate da, praktično, država poseže za ovakvim potezima u trenutku kada bi trebalo da se pokrene dijalog o izbornim uslovima u kome su mediji ključna tema, zasnovana i na izveštajima i na ozbiljnim kritikama i Evropske unije i drugih međunarodnih i domaćih organizacija?

Mislim da mi i dalje živimo u zabludi da će se nekakvim pregovorima, dogovorima uz posredništvo evropskih parlamentaraca, postići nekakav vidan napredak na medijskom polju. Ja sam duboko ubeđen da su mediji, umesto – kao što je to slučaj u civilizovanim demokratskim zemljama – četvrti stub demokratije, ovde drugi ili treći stub vlasti u Srbiji i nisam uopšte optimista da će biti postignut bilo kakav značajan kompromis koji bi omogućio drugačije mišljenje na kanalima sa nacionalnom pokrivenošću.

Šta vam se čini spornim?

Čini mi se da je pristup opozicije sporan. Čini mi se da opozicija greši u fundamentalnom pristupu, insistirajući na sopstvenom pojavljivanju u TV programu, i zanemaruje suštinsku ulogu javnog servisa, što bi im indirektno pomoglo više, a to je objektivno informisanje građana i insistiranje – ne da se program pravi prema ličnostima, već prema društvenim pitanjima, problemima koji dominiraju u tom trenutku.

Zapravo, da RTS počne da se ponaša profesionalno?

Apsolutno. Suština je u tome, dakle, da vi pravite program na osnovu interesa građana, a ne na osnovu stranaka, bile one opozicione ili na vlasti.

Pre nekoliko dana obelodanjen je predlog SSP, PSG i DS o paralelnom uređivanju informativnog programa RTS-a u izbornoj kampanji. Taj predlog je naišao na dosta kritika i ocenjeno je da opozicija ne razume ulogu javnog servisa i da bi se takvim radom politički uticaj na RTS povećao. Kako ste vi razumeli taj predlog?

Ja sam to razumeo pre svega kao očaj u kome se nalazi opozicija, koja nikako ne uspeva da se izbori za pristup javnom servisu. Pod dva, sasvim sigurno je tu i nerazumevanje uloge javnog servisa, uz veliko pitanje da li je to tehnički izvodljivo. Kada kažem „očaj opozicije”, mislim pre svega na to da su i oni sami svesni da vlast neće ispustiti iz ruku javni servis i onda prosto traže nešto što je nemoguće, što nije u skladu sa profesionalnim standardima i što većina novinara, barem onih koje ja znam, ne bi prihvatila. Jer šta to znači? Vi pravite opozicioni dnevnik? OK. Možda to može tako i da se nazove, i tako da se radi, ali onda smo mi i dalje na nivou propagande, a ne objektivnog i profesionalnog informisanja građana.

Profesorka Snježana Milivojević je konstatovala da su medijski stubovi vlasti „Pink”, „Informer” i „Happy”. Vi kažete – vlast neće odstupiti od RTS-a. Šta je RTS za ovu vlast?

Ne sporeći ono što je profesorka Milivojević rekla, pre svega misleći na, pretpostavljam, ciljne grupe kojima se ove televizije – „Happy“, „Pink“ i „Informer“ – obraćaju i koje predstavljaju zapravo osnov biračkog tela SNS-a, RTS ima ogromnu ulogu, pre svega u postavljanju standarda. Kada to kažem, mislim pre svega na to da, ukoliko bi se promenila uređivačka politika javnih servisa i podigla na neki viši standard, ni „Pink“, ni „Happy“, ni „Informer“, ni druge tabloidne tvorevine ne bi mogle da se ponašaju isto. Javni servisi su važni u društvu zato što oni u velikoj meri uspostavljaju standarde za ostale televizije.

Kakve standarde sada uspostavlja RTS?

Standardi RTS-a se manje ogledaju u onome što RTS objavljuje, a više u onome što RTS prećutkuje, i to je jedna od osnovnih karakteristika javnog servisa. Uređivačka politika RTS-a je zapravo, po mom mišljenju, zasnovana na dve teze. Jedna je „ne zameramo se vlasti“, i tu jasno postoje granice do kojih se ide. To znači da ne zovemo u jutarnji program, u neke problemske emisije ljude iz opozicije ili one koji drugačije misle. Druga je „tupi pogled na stvarnost“. Prećutkujemo važne društvene probleme tako što se, poput oposuma, pravimo mrtvi. Imali smo priliku da to najbolje vidimo na slučaju uzbunjivača Obradovića iz „Krušika“, kada su bili potrebni meseci da se objavi vest, a onda i neka emisijica o jednom od najvećih skandala koji su potresali celo srpsko društvo. To su dve osnove uređivačke politike javnih servisa i mislim da se tu ništa neće menjati bez obzira ko god bude izabran, a sasvim je izvesno i ko će biti izabran za direktora RTS-a.

Kada ste pomenuli direktora, mala digresija – u toku je konkurs za izbor direktora. Ove nedelje UO RTS razgovara sa kandidatima. Šta govori činjenica da na tu „najvažniju medijsku poziciju u zemlji“ profesionalci ne žele da ni da konkurišu, niti da se za nju bore? Konkurencija je praktično nikakva.

Taj konkurs je obesmišljen, i zašto biste vi kao profesionalac koji želi da se zaista ozbiljno bavi RTS-om gubili vreme, rizikovali da vas popljuju po tabloidima prijavljujući se na konkurs? Potpuno je izvesno, barem se meni čini tako, da će Dragan Bujošević biti izabran na još jedan mandat. To bih obrazložio ovako – on je čovek u penziji, on nije dokon penzioner, nije neko ko je idealista pa se prijavljuje zbog toga što ima neko svoje viđenje javnog servisa i onda želi da nastavi ono što je već radio. On je zapravo prethodno, po svemu sudeći, obavio razgovore tamo gde treba i dobio jasne signale da se prijavi na konkurs.

Kako objašnjavate to što zaposleni na RTS-u pristaju da budu objekat, da ne učestvuju ni u čemu što se odnosi na njihovu poziciju i na njihov profesionalni rad, da ćute i kao da nešto čekaju, sa izuzetkom kakav je Bojan Bosiljčić?

Bilo je tu nekih incidentnih slučajeva, kada su ljudi poput Bojana Bosiljčića ili neki drugi ljudi odlazili sa RTS-a u neke druge redakcije, ali generalno gledano mi tamo imamo jednu atmosferu koju možda najbolje ilustruje snimak iz pauze emisije u kojoj je gostovao Ivica Dačić, predsednik Skupštine.

Šta govori taj snimak?

Taj snimak govori da trenutno u RTS-u imamo većinu koja je sklona kompromisu, egoistično ide za svojim ličnim interesom da se osigura siguran posao, bez obzira da li se krše standardi ili ne. Morao bih tu da budem pošten pa da priznam, ne dajući nikakav alibi za takvo ponašanje – da bi se nešto desilo u RTS-u, mora da postoji i nekakav spoljni podsticaj. Mislim na to da se kreira atmosfera u kojoj će dominantna struja ceniti taj njihov eventualni iskorak iz onog u čemu se trenutno nalaze.

U kom smislu ceniti?

Upravo tu negde leži odgovor za taj njihov oportunizam. Oni se, jednostavno, plaše posledica tog svog odnosa prema profesiji i jedan deo vidi spas u tome što će otvoreno da učestvuje u aktuelnom kreiranju programa RTS-a, a veći deo se zavukao u neke zabačene kutke RTS-a, čekajući neko drugo vreme kada će izaći na svetlost dana i raditi za drugu vlast, što je godinama najveći problem RTS-a. Ovo nije problem ove generacije novinara RTS-a! Mi duboko grešimo ako mislimo da je ovo što se sada dešava posledica samo Vučićeve vladavine. To jeste u najvećoj meri tako, ali mi smo godinama pravili RTS, odnosno javni servis koji je išao u manjoj ili većoj meri za vlašću, a ne za težnjom da se napravi autoritativan javni servis koji će biti imun na pritiske ove ili one vlasti.

RTS se finansira iz javnih izvora – iz pretplate i delom iz budžeta. Zar ih upravo to ne obavezuje da rade u javnom interesu?

Tu postoji mala zabluda – postoje dva ili tri načina finansiranja javnih servisa. Jedan je iz pretplate ili poreza, što imamo u susednoj Hrvatskoj. Kod njih je to porez koji se plaća kao i sve ostale dažbine, i takav način finansiranja javnog servisa je najčešći u demokratskim državama. On obezbeđuje finansijsku sigurnost, koja za sobom povlači i uređivačku samostalnost. Postoje države u kojima je primenjen mešovit sistem, kao kod nas – delimično iz budžeta, naravno od pretplate i od komercijalnih prihoda. Retki su primeri država u kojima se servis potpuno finansira iz budžeta. Ono što je za nas važno je upravo ta zabluda da „dofinansiranje“ iz budžeta, koji je takođe naš zajednički novac, suštinski ne bi trebalo da menja ništa u obavezama koje RTS ima kao javni servis. U praksi je naravno drugačije, i zato taj model nije dobar jer uvek postoji mogućnost ucenjivanja javnog servisa – hoće li mu biti prebačena potrebna sredstva ili neće.

Govoreći o zahtevima koji idu prema javnom servisu i raspravi o njegovoj ulozi, deluje kao da sve ovo vreme čekamo da profesionalci u javnom servisu počnu da se ponašaju profesionalno ili da vlast donese političku odluku da od prekosutra RTS počne da se ponaša profesionalno?

Težak je odgovor na to pitanje, ali mislim da je jedino nesporno da se mora stalno vršiti pritisak na javni servis da počne da radi profesionalno, bez obzira koliko to izgledalo besmisleno. U pojedinim trenucima se mora insistirati na sistemskim pretpostavkama koje bi dovele do profesionalizacije javnog servisa. Kad kažem „sistemske pretpostavke”, onda zalazimo u jedan širi politički teren, a tu dolazimo naravno do REM-a koji, kao što znamo, bira Upravni odbor RTS-a, a taj UO bira direktore javnih servisa.

Zar to zapravo nije politički teren i politička odluka?

Apsolutno. Mi bez političke volje i nekog konsenzusa u društvu šta je javni servis, kakav javni servis hoćemo, nećemo uspeti da promenimo na bolje RTS i RTV, već će nam se javljati ovakvi predlozi kao što je ovaj opozicioni, koji traže prečice do stvaranja nekakvog javnog servisa, ali čini mi se na jedan pogrešan način.

Mi decenijama razgovaramo o javnom servisu i njegovoj ulozi. Postavlja se pitanje – ako je to tako, da li treba i dalje da dajemo šansu tom javnom servisu?

To je jedno od pitanja koja se često nameću. Imali smo primer Grčke, koja je u jednom trenutku prosto ukinula javni servis, da bi ga ponovo oformila posle godinu ili dve. Dakle, trebalo bi da izađemo iz začaranog kruga u kome se krećemo kada govorimo o javnom servisu, ali potpuno ste u pravu kada postavljate ovo pitanje. Mislim da nema smisla više čekati na realizaciju nekih rešenja koja jesu primenljiva, koja jesu vidljiva u nekim demokratskim državama, ali kod nas očigledno ne daju rezultat. Mislim da mora da se razgovara kako da što pre, jer mi nemamo mnogo vremena, dođemo do nekih rešenja koja će RTS učiniti drugačijim, a koja nisu, uslovno rečeno, konvencionalna. Kada kažem „konvencionalna”, mislim na to da mi čekamo da se odluči da se napravi takav sastav REM-a koji će činiti medijski profesionalci i ljudi sa nezavisnim stavom, pa će oni izabrati isti takav Upravni odbor RTS-a, koji će izabrati direktora i uređivački tim koji bi zapravo najviše odgovarao javnom interesu. Mislim da moramo da otvorimo tu raspravu na jedan drugačiji način.

Da se na kraju vratimo na onu granu na kojoj sedi vlast i koja se, kako ste rekli, razagranava i buja i dalje. Šta su posledice tog bujanja?

I metaforički da govorimo o tom drvetu i toj grani, mi zapravo moramo da sagledamo celokupnu sliku. Nemamo problem samo sa javnim servisom, rekao bih čak da je problem sa javnim servisom izbačen u prvi plan zbog tehničkih karakteristika i obaveza koje ima javni servis zbog načina finansiranja, ali često nam promiče katastrofalna situacija kada su u pitanju lokalni i regionalni mediji. Te grane su se toliko proširile da su potpuno zaklonile lokalno informisanje bez koga, kakav god da nam je javni servis, nema informisanog građanina. To je ono što mi često zaboravljamo. Ova vlast je napravila jedan medijski sistem u kome nema ili ima vrlo malo propusnih ventila od nekog radija u nekoj zabačenoj palanki na jugu Srbije do RTS-a i televizija sa nacionalnom pokrivenošću. Mi moramo pre svega da sagledamo celokupnu sliku. Razumem trenutak u kome se nalazimo, pred nama su izbori, nama su potrebna brza i efikasna rešenja koja će omogućiti da građani Srbije budu informisani mnogo bolje nego što su u ovom trenutku. Ono što je važno i ono čega se ja plašim je da vlast to neće dozvoliti i, a to je druga stvar, da će opozicija odnosno nezadovoljni građani posegnuti za nekim rešenjima kada su u pitanju javni servisi koja smo već viđali i koja ne bih nikako želeo da se ponove.

Naslovna fotografija: FoNet/Aleksandar Levajković