Očekivanja umesto obećanja

“Potpredsednica Vlade Srbije i ministarka građevine, saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović izjavila je danas da očekuje da zakon o planiranju i izgradnji bude u parlamentu do kraja avgusta, a usvojen najkasnije početkom septembra.” (Tanjug, 29.7.2014. godine)

“Ministar spoljnih poslova Ivica Dačić izjavio je da očekuje da će članice EU prepoznati i uvažiti napore koje Srbija ulaže u okviru procesa evrointegracija.” (Tanjug, 11.9.2014. godine)

“Ona [guvernerka Narodne banke Srbije Jorgovanka Tabaković] je izrazila očekivanje da će nova runda pregovora Srbije sa MMF-om da se održi na jesen, nakon što se usvoji rebalans budžeta i nekoliko ključnih sistemskih zakona koji bi, kako je dodala, trebalo da doprinesu ubrzanju strukturnih reformi i poboljšanju privrednog ambijenta.” (RTS, 19.7.2014. godine)

Svesni da su u vremenu digitalnih medija i Internet arhiva njihove reči sve podložnije proveri, a ispunjavanje obećanja, doslednost u stavovima i istinitost izjava pod lupom, političari u Srbiji su sve skloniji da izbegavaju preciznije najave kada će nešto biti ostvareno. Umesto obećanja sve se češće govori o očekivanjima, a na mestu proverivih informacija i tačnih datuma su objašnjenja o tome da radije “ne bi precizirali”.

Tako ministar energetike Aleksandar Antić početkom septembra nije želeo da precizira ni kada ni koliko će struja poskupeti, ali bi već od oktobra struja mogla biti skuplja oko 12 odsto. Antić je rekao da je „moguće“ da će u narednom periodu biti korekcije cene struje, ali daleko niže od 30 odsto, kako se govori u javnosti.
Slično, sredinom jula, ministar rada Aleksandar Vulin nije želeo da precizira u kojim je segmentima postugnut napredak u dogovorima sa sindikatima, kao ni kad će se izmene Zakona o radu naći pred poslanicima u parlamentu Srbije.

Ministar inostranih poslova Ivica Dačić je početkom avgusta otkrio i da je vlada pokrenula proceduru za imenovanje četiri ambasadora, ali nije želeo da precizira o kome je reč. Do kraja godine bi, kako je rekao, trebalo da cela diplomatsko-konzularna mreža bude „utegnuta“, odnosno da budu postavljeni novi ljudi na dvadesetak upražnjenih mesta u ambasadama i konzulatima.

Umesto tvrdnji da će se nešto desiti, i kada, zvaničnici sve češće sve češće govore i o tome da misle da će se nešto dogoditi.

Tako je ministar zdravlja Zlatibor Lončar govoreći o listama čekanja rekao sredinom avgusta:

“Do kraja godine liste će biti smanjene za 10 do 15 odsto, a pravi rezultat očekujem sledeće godine. Mislim da ćemo uspeti da dostignemo evropski standard, a gde je to moguće, bićemo i bolji.” Večernje novosti, 16.8.2014. godine

„Mislim da imamo vremena da sve ljude smestimo u kuće, da jesen i zimu dočekaju u svojim kućama, rekao je predsednik Tomislav Nikolić 10. septembra u obilasku obnovljenih kuća u okolini Šapca.“ Tanjug, 10.9.2014. godine

Govoreći o velikim industrijskim kompleksima koji se suočavaju sa problemima, premijer Aleksandar Vučić je rekao da su najveći problem Železara Smederevo i Petrohemija Pančevo i da razgovara se sa više domaćih i stranih potencijanih partnera za njihovo restrukturiranje.

“Tu nam gori pod nogama, ali mislim da smo bliže rešenju nego pre mesec dana, rekao je premijer”. (FoNet, 4.9.2014. godine)

Prethodnih godina popularna krilatica o izbegavanju “licitiranja datumima”, ove godine je daleko manje prisutna, što se može objasniti činjenicom da je najčešće korišćena kada se govorilo o početku pregovora sa Evropskom unijom ili o datumu održavanja izbora.

Broj ocenjenih izjava funkcionera poslednjih godina mogli bismo posmatrati kao obrnutu piramidu, rezultat je analize Istionomera o javnim nastupima političara u prethodnih pola decenije, koliko ovaj sajt postoji. Naime, pre pet godina bilo je više političkih aktera koji su davali merljive izjave, odnosno one koje u sebi sadrže činjenice koje se mogu oceniti po tri kriterijuma – istinitost, doslednost, obećanje. Uzdržavanje političara od davanja konkretnih obećanja je sa jedne strane dobro, jer znači da su oprezniji, znajući da ona neće otići u vetar, ali sa druge, nije dobro, upravo zbog odgovornosti da se povuku i da ne daju konkretne izjave sa više proverljivih činjenica, jer građani moraju da prate i mere njihov rad i učinak.