Od visokog rejtinga do dubokog pada

Političar se zvao Vojislav Koštunica, a sve se dešavalo krajem 2002, nepune dve godine nakon što su istraživanja javnog mnenja ustanovila da se njegova popularnost može meriti samo sa onom koju je svojevremeno imao Josip Broz Tito, idol današnjeg premijera Srbije sa predsedničkim ambicijama, Aleksandra Vučića. 

Koštuničina popularnost zabeležila je dramatičan rast nakon dolaska na vlast: u mesecima nakon što je, na saveznim predsedničkim izborima 24. septembra 2000, kao kandidat Demokratske opozicije Srbije (DOS) sa osvojenih 2.470.304, odnosno 50,24 posto glasova pobedio Slobodana Miloševića (1.826.799, tj 37,15 posto glasova) dostizao je rejting između 70 i čak 86 procenata građana koji su tvrdili da baš u njega imaju najveće poverenje.

Vremena su, međutim, bila teška, a vlast nije bila apsolutna. Kada se, 2002, približavao kraj mandata predsednika Srbije Milana Milutonovića, „političkog fikusa“ sa članskom knjižicom Socijalističke partije Srbije, uveliko je bila u toku borba za premoć između dvojice ključnih ljudi petooktobarskog prevrata – Koštunice, kao saveznog predsednika i nosioca pobedničke liste DOS na izborima 2000. i Zorana Đinđića, republičkog premijera i glavnog motora i mozga operacije koja je Miloševićev režim poslala u istoriju.

„Deset godina je trut spavao u toploj košnici, mudar je, nikom se nije zamerio, krila nije pokvasio, i onda je odlučio da se kandiduje“ – tim rečima Đinđić je propratio Koštuničinu predsedničku kandidaturu uoči izbora 29. septembra 2002, nakon kojih se, u drugom krugu našao „oči u oči“ sa Miroljubom Labusom, funkcionerom G 17 plus (takmičili su se i Vojislav Šešelj, Vuk Drašković, Borislav Pelević, Velimir Bata živojinović, Nebojša Pavković, Branislav Ivković, Vuk Obradović…). Koštunica jeste bio uspešniji od Labusa u drugom krugu glasanja, osvojivši 66,86 odsto glasova (1.991.947), ali uzalud – izbori nisu bili validni zato što je glasalo manje od zakonom propisane kvote od 50 odsto plus jedan birač.

Nakon izmene Zakona o izboru predsednika Republike (ukinut je cenzus u drugom krugu, ostao u prvom) izbori su ponovljeni 8. decembra. Koštunica je još jednom uzalud pobedio: osvojio je 1.699.098 glasova, Šešelj je bio drugi sa 1.063.296, a Borislav Pelević treći sa 103.926 glasova. Izbori su, međutim, ponovo poništeni jer sa 45,16 posto izašlih birača nije ostvaren cenzus, ovoga puta u prvom krugu.

Ubrzo nakon propasti izbora, uslovljene, između ostalog i tihim bojkotom vlade koja nije imala svog kandidata, Koštunica je najavio da će njegov prioritet biti obaranje Đinđićeve vlade i raspisivanje vanrednih parlametarnih izbora. Time su, i pre nego što je, 12. marta 2013, ubijen premijer Đinđić, potopljeni i poslednji snovi da će šarolika koalicija okupljena s ciljem suprotstavljanja Miloševiću, imati snage za sve one hirurške rezove koje je trebalo napraviti kako bi temeljno razrušena i očerupana država zaista ozdravila i postala ono što je Koštunica obećao u jednom od prvih predsedničkih nastupa – dosadna zemlja.

A počelo je gotovo spektakularno – osim ogromne unutrašnje energije demonstrirane na protestima kojima je branjena septembarska izborna pobeda DOS-a i jednako velikih i odgovarajuće opasnih očekivanja od novih vlasti, sezonu jesen/zima 2000/2001 karakterisala je i blistava popularnost „mlade demokratije“ iznikle nakon krvave decenije u kojoj je Srbija bila obeležena kao parija, neka vrsta evropskog otpadnika.

Odmah nakon što je, 7. oktobra 2000, konstituisana Skupština SRJ a Koštunica položio zakletvu pred oba doma saveznog parlamenta, počela je brza normalizacija odnosa sa međunarodnom zajednicom i susednim zemljama, trasirane su prve reforme i započeta izgradnja pravne države.  Ređale su se vesti o članstvu u UN, OEBS, Savetu Evrope, Međunarodnom monetarnom fondu, razmenjivane su državne posete…

Pobeda nad Miloševićem donela je ozbljnu svetsku slavu: američki nedeljnik Tajm je za ličnost godine proglasio predsednike SAD i SRJ Džordža Buša i Vojislava Koštunice. 

Paralelno sa otvaranjem ka svetu i krpljenjem najvećih rupa nasleđenih od prethodne vlasti, počele su da stižu i vesti o unutrašnjoj borbi za kontrolu tranzicije. Tenzije između privremenih saradnika i dugotrajnih suparnika postale su javne već pre 23. decembra 2000, kada su održani republički parlamentarni izbori i dovršena velika petooktobarska „revolucija“.

Prema preovlađujućim tumačenjima, Đinđićeva namera odmah posle rušenja Miloševića bila je da postane premijer Srbije i potom oslabi poziciju predsednika SRJ, sve u saradnji sa režimom Mila Đukanovića, koji je već duboko bio zagazio u proces osamostaljenja Crne Gore od SRJ (Đukanovićeva partija nije ni učestvovala na saveznim izborima na kojima je srušen Milošević). To ne bi bilo previše komplikovano i zahtevalo bi samo povrataku ustavna ovlašćenja.  Posle 5. oktobra, naime, Koštunica kao predsednik SRJ je, zapravo, bio daleko jači nego što nalaže Ustav – zahvaljujući imidžu pobednika nad Miloševićem, ali i činjenici da je u Srbiji postojao slab predsednik „nasleđen“ od prethodnog režima (Milan Milutinović) i jednako slaba privremena vlada formirana u dogovoru DOS-a, socijalista i Srpskog pokreta obnove.

Biće da je i Koštunica verovao u to tumačenje kada je ispostavio svoju listu uslova da bude nosilac liste DOS i na republičkim izborima 2000, koja je rečito govorila o odnosima u koaliciji i najavila njen razdor daleko pre postavljanja ozbiljnih temelja nove, demokratske države. Prvi Koštuničin uslov bio je da o budućim odnosima Srbije i Crne Gore i donošenju novog Ustava ne mogu razgovarati samo federalne jedinice, već i savezne vlasti postojeće i priznate SRJ. Drugi uslov bio je da se preispitaju svi nezakoniti postupci „pre, ali i posle 5. oktobra“, a treći da odlika o mandataru buduće vlade Srbije bude doneta tek po konstituisanju novog republičkog parlamenta, i to uz njegovu saglasnost (iako je javna tajna bila da je postignut džentlmenski dogovor da premijer bude Đinđić).

Činjenicu da je trećim Koštuničinim zahtevom prekoračen ustavni mandat predsednika savezne države, na čijem spisku ovlašćenja nije bio uticaj na izbor republičkog premijera, Koštuničina DSS pokušala je naknadno da objasni  tvrdnjom da taj zahtev nije poticao od saveznog predsednika, već od nosioca izborne liste. Samo slučajno, valjda, obojica – i predsednik stranke i predsednik države – zvali su se isto, Vojislav Koštunica. U vreme velikog postpetooktobarskog optimizma, međutim, gotovo da nikome nije padalo na pamet da od predsednika države traži ostavku na mesto predsednika stranke.

Tenzije između Koštunice i Đinđića naročito su se videle, recimo, na slučaju generala Nebojše Pavkovića, koji zahvaljujući predsedniku SRJ, nije odmah smenjen sa pozicije načelnika generalštaba Vojske, baš kao što ni Rade Marković nije smenjen sa mesta šefa resora Resora državne bezbednosti. Žarko Korać, lider Socijaldemokratske unije, bliske Đinđiću, Koštunici je već tada otvoreno zamerao da je, zahvaljujući njemu, Srbija bila jedina država koja u promene ulazi sa nepromenjenim aparatom represije. Koštunica i njegovi poštovaoci, s druge strane, odgovarali su pozivanjem na legalizam, odnosno potrebom da se izbegne nova „partizanština“ i situacija „u kojoj bi se sa prljavom vodom iz kolevke izbacilo i dete“. 

Iz ta dva pristupa – jednog baziranog na zalaganju za brze i efikasne reforme i drugog, zasnovanog na zalaganju za legalitet – nastavili su da rastu i umnožavaju se sukobi koji su sve više ličili na rat.Ima mišljenja i da su na podsticanju sukoba ozbiljno radile nevidljive sile i delovi vojnih i policijskih službi.

Sukob je kulminirao nakon 28. juna 2001, kada je, odlukom Đinđićeve vlade da direktno primeni Statut Haškog tribunala, Milošević izručen tom sudu. Dva dana kasnije, Koštunica se formalno ogradio od tog čina, tvrdeći da nije bio obavešten o njemu, dok je Đinđić govorio da je Koštunica morao znati za odluku o izručenju bivšeg predsednika. Koštuinica je optuživao srpsku vladu da derogira saveznu državu, a ova njega da opstruira saradnju sa Haškim sudom i ugrožava rezultat briselske Donatorske konferencije.

Borba bivših saradnika vodila se na brojnim frontovima – nakon izručenja Miloševića, DSS je napustio republičku vlast, a iz Koštuničinog kabineta krenule su optužbe o povezanosti Đinđićeve vlade sa kriminalom. Vladajuća (bitno stanjena) većina uzvratila je izbacivanjem poslanika DSS iz Skupštine, što je Ustavni sud ubrzo oborio (zabeležen je i kratak period kada je u skupštini sedelo čak 295, umesto 250 poslanika, jer je DOS ubacio „zamenu“ za Koštuničine predstavnike). U jesen 2002, poslanici DSS bojkotuju sednice Skupštine, pa su one, zbog nedostatka kvoruma, često prekidane.

Nevolje u pregovorima sa Crnom Gorom, koje organizuje Koštunica kao savezni predsednik, ostaju u senci sve učestalijih vesti o ratu kriminalaca i delova tajnih službi na ulicama…U novembru 2001, od 9. do 17, dolazi do oružane pobune Jedinice za specijalne operacije („Crvene beretke“) tokom koje specijalci, predvođeni Miloradom Ulemekom Legijom blokiraju auto put kod Vrbasa i Sava centra u Beogradu. Navodni povod bilo je hapšenje haških optuženika braće Banović, a nezvanično se tvrdilo da je Ulemek želeo da izbegne eventualno hapšenje prilikom svedočenja na suđenju za ubistva na Ibarskoj magistrali, koje je bilo zakazano za 12. novembar (za šta je kasnije osuđen na 40 godina zatvora).

Pobuna JSO, koju je Koštunica podržao, u optužnici za ubistvo premijera Đinđića četiri meseca kasnije, 12. marta 2003, označena je kao „početak stvaranja političkog ambijenta za atentat“. Uprkos brojnim inicijativama, politička pozadina ubistva nikad nije otkrivena. Koštunica nikad nije pozvan da svedoči pred istražnim organima, uprkos činjenici da je advokat majke i sestre Zorana Đinđića, Srđa Popović, 2010. podneo krivičnu prijavu protiv njega, Aca Tomića i još sedam lica zbog organizivanja oružane pobune JSO. 

Za jedan deo javnosti uverljive, za drugi ispolitizovane i smešne, optužbe o povezanosti sa ubistvom premijera, nisu dovele o kraja političke karijere Vojislava Koštunice. Naprotiv – nakon što mu se 7. marta 2003. završio mandat predsednika SRJ (posle ustavnih promena i stvaranja Srbije i Crne Gore) posle vanrednih parlamentarnih izbora održanih u decembru te godine, postao je premijer Srbije (izabran 3. marta 2004). Njegovu prvu vladu, u kojoj su, osim DSS, činili G 17 plus, Srpski pokret obnove i Nova Srbija, manjinski je podržavala SPS. Posle vanrednih izbora januara 2007, po drugi put je postao premijer, a u koaliciji sa DSS bili su Demokratska stranka Borisa Tadića i G17 plus. Na vlasti je bio do jula 2008, posle čega se još šest godina bavio opozicionim radom. Čovek koji je, došavši na vlast, poveo Srbiju putem evropskih integracija, vremenom se uspešno transformisao u evroskeptika, ali to, kao što su tačno shvatili bivši radikali Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, više nije bila profitabilna politička roba.

Iz politike ga je ispratila vlast sastavljena od  stranaka „Miloševićevog režima“ , čijoj se lustraciji oštro suprotstavljao u godinama nakon 5. oktobra.  Najpopularniji političar u Srbiji posle Josipa Broza, na parlamentarnim izborima 2014. „izveo“ je DSS iz parlamenta (stranka nije uspela da pređe cenzus). „Oskara popularnosti“ zgrabio je Vučić, a Koštunica se, reklo bi se nepovratno, povukao iz politike.