Odlazeći saziv Skupštine: Bojkot, svađe, uvrede i pohvale Vučiću

Iako se na konstitutivnoj sednici, kao i na svakom početku, učinilo se da se mogu stvoriti bolji temelji, da će narodni poslanici konačno shvatiti da Skupština jeste najviše zakonodavno telo u državi i da su oni, a ne Vlada, nosioci vlasti i suvereniteta, to se do kraja ipak nije desilo.

A dobili su savete. Tog dana je predsedavajući (kao najstariji poslanik) Dragoljub Mićunović rekao kolegama sledeće:

“Dužni smo da čuvamo dostojanstvo parlamenta. Moramo ga čuvati, pre svega od sebe samih, i to je ono što se naziva čojstvom, a onda od nasrtaja svih drugih delova vlasti koji bi hteli da uzurpiraju njegove nadležnosti ili da ga ponize na razne načine.“

I jedan od iskusnih opozicionih lidera Vojislav Šešelj pričao je novim kolegama šta je uloga parlamenta:

“Nije zadatak poslanika vladajuće većine da prihvate sve što im se podnese i, kao ovce, samo ubacuju ove kartice. Uspešna je Narodna skupština koja više obori zakonskih projekata izvršne vlasti, pa ih vrati na doradu, pa očita lekciju!“

*Skupština ne mora da pravi nadzorni odbor za praćenje izborne kampanje

*Skupština nikada ne zaseda u vreme izbora

Ta „prava uloga Skupštine“ ni do danas nije ostvarena, a neki poslanici je ni za četiri godine mandata uopšte nisu shvatili, pa smo pri samom kraju mandata, u novembru 2019, čuli poslanicu vladajuće Srpske napredne stranke Ljiljanu Malušić kako kaže: “Ne donosi ova Skupština zakone, nego ih samo usvaja.“

U februaru 2020. poslanica, takođe iz SNS-a, Katarina Rakić kao predlagač izmena zakona rekla je: „Ovom prilikom želim da se zahvalim i predsednici Vlade Ani Brnabić, kao i ministarki građevine Zorani Mihajlović, što su prepoznali kvalitet ovih izmena i dopuna i uvrstili ih u današnji dnevni red“, iako se zna da za dnevni red glasaju poslanici i ne treba da oni budu zahvalni Vladi, već Vlada njima.

Ipak, izdvajam i jedan svetao primer parlamentarizma, na sednici na kojoj se razmatrao predlog Gordane Čomić o 40 odsto žena na izbornim listama. Tada je usred rasprave Čomić rekla da je upravo dobila vest da Vlada Srbije nije podržala predlog.

Predsednica Skupštine Maja Gojković tada je izjavila: “Kao što znamo, mišljenje izvršne vlasti ne obavezuje zakonodavnu vlast. Ovu vlast ovde je izabrao narod, a mi biramo Vladu.”

Ta sednica će, inače, biti upamćena kao jedina na kojoj je usvojen predlog opozicione poslanice, i kako je tada rečeno, možda je za ovaj saziv kasno, ali način rasprave i vođenje te sednice mogu da budu primer za naredni saziv kako bi Skupština trebalo da radi.

Preletanje i rasturanje poslaničkih grupa

Vladajuća većina i radikali do kraja su sačuvali svoje jezgro. Kod opozicije, danas je teško poverovati da je na početku 16 poslanika imao pokret Dosta je bilo (DJB) – Saše Radulovića. Troje poslanika napustilo je klub već 2017, a od 2018. DJB više nije imao ni pet poslanika potrebnih da sačuva poslanički klub. Deo poslanika, na čelu sa Tanjom Macurom i Vladimirom Đurićem, formirao je Stranku moderne Srbije i novi poslanički klub.

*Nije život jedna stranka

U oktobru 2016. DSS je iz stranke izbacila dotadašnju predsednicu Sandu Rašković Ivić, sa kojom su i ušli u Skupštinu posle duže pauze. Ona je nastavila kao samostalni poslanik, a kasnije je ušla u novoosnovanu Narodnu stranku Vuka Jeremića.

Jedino preletanje iz vlasti u opoziciju bilo je kada je SPS napustila dotadašnja visoka funkcionerka Dijana Vukomanović, a u januaru 2017. Dubravka Filipovski iz tada već opozicione Nove Srbije Velimira Ilića prešla je u naprednjake.

Od aprila 2019. prestala je da postoji i poslanička grupa Dveri, jer su iz nje istupili Srđan Nogo i Zoran Radojičić, a ranije je iz tog poslaničkog kluba izašao i Miladin Ševarlić.

Izbor dve vlade

Ovaj skupštinski sastav birao je dve vlade, tako što je na početku svog mandata izabrao vladu Aleksandra Vučića. Ostaće upamćeno da je, prvi put u istoriji, kandidat za premijera 10. avgusta 2016. godine svoj ekspoze poslanicima izlagao punih šest sati.

Prilikom izbora vlade Ane Brnabić, već 29. juna 2017. godine, prvi put u istoriji – lider jedne vladajuće stranke nije želeo da glasa za sastav Vlade, zbog svojih stavova o LGBT zajednici, a posle toga je ipak ostao u vladajućoj koaliciji.

Evo šta je tada rekao lider Jedinstvene Srbije Dragan Marković Palma:

“Iz poznatih razloga mi ne možemo da glasamo da vi budete premijer, ali nemamo ništa lično protiv vas. Pošto se u paketu glasa i za ministre, izvinjavamo se ministrima. Protiv Ane nemamo ništa lično, ali mora da se poštuje stav.”

Sanda Rašković Ivić tada je prvi put dovela u sumnju premijerkino obrazovanje.

“Vaš univerzitet Hul je na Šangajskoj listi rangiran negde između 600. i 800. mesta, dok je Univerzitet u Beogradu rangiran na 401. mestu. Prema tome, niste završili Ivy League, kao genije iz Jejla, gospodin Krstić, koji je bio glavna uzdanica Aleksandra Vučića, a onda potonuo u crnu rupu.“

Najdalje je otišao Boško Obradović poručivši premijerki da je ona samo marketinški trik.

“Naime, Vučiću je bilo bitno da celom svetu prenese da su Srbi za premijera po prvi put dobili ženu, Hrvaticu i lezbijku“.

Stotine istih amandmana

Predsednica Maja Gojković, ali i potpredsednici koji su najčešće predsedavali sednicama Veroljub Arsić (SNS), Đorđe Milićević (SPS) i Vladimir Marinković (SDPS), upadljivo su bili neblagonakloni prema poslanicima opozicije. Kao male poslaničke grupe, oni su i inače imali mnogo manje vremena na raspolaganju od poslanika većine, ali za ono što je tolerisano naprednjacima, poslanici opozicije su često kažnjavani oduzimanjem reči, ali i znatnim procentom plate.

Jedan od primera je kada je u oktobru 2017. godine poslanik Dveri Srđan Nogo udaljen sa sednice na 20 radnih dana, pošto je – u delu kada na to ima pravo – postavio pitanje o navodnim spregama sumnjivih biznismena sa vrhom vlasti i tvrdio da je reč o pranju para. Za Veroljuba Arsića to je bio dovoljan razlog.

Samo u prvoj godini rada ovog saziva, predsedavajući su podelili 62 kazne poslanicima, od toga samo dve predstavnicima vlasti. Najviše kazni dobili su predsednik Dveri Boško Obradović, demokrate Balša Božović i Radoslav Milojičić, Marko Ðurišić iz SDS, kao i Zoran Živković iz Nove stranke.

Najčešće primenjivana kazna bilo je prosto isključivanje mikrofona ili uskraćivanje prava na repliku, a problem je i što, po poslovniku, za vreme načelne rasprave poslanik ima pravo da replicira dva minuta, dok predlagač (ministar ili poslanik vlasti) ima neograničeno vreme za odgovor.

Kako bi imali više vremena da govore, poslanici opozicije iskoristili su jedinu stvar koju im je poslovnik omogućio, a to je pravo da predlažu dopune dnevnog reda i da ga u tri minuta obrazlože.

Tako je vladajuća većina, ali i javnost, slušala opoziciju koja je svoje predloge koristila da satima kritikuje poteze vlasti. (Ostalo je upamćeno kada je Aleksandra Jerkov čitala imena poslanika i svakog ponaosob pitala zašto glasa protiv predloga da se na dnevni red stavi propis da zločin krađa beba ne zastareva, što joj je ubrzo bilo zabranjeno.)

Vladajuća većina tome je doskočila podnošenjem neverovatno velikog broja amandmana na zakone koje je podnela Vlada, što je takođe dozvoljeno poslovnikom. A amandmani su bili potpuno isti.

Na primer: „Zakon o strancima treba da omogući budućim investitorima u Republici Srbiji brže dobijanje potrebnih ličnih dokumenata u cilju ekonomskog razvoja i poboljšanja kadrovskih resursa“, ili „U cilju ekonomskog razvoja i poboljšanja uslova života izbeglih i raseljenih lica“, ili „razvoja sistema obrazovanja, „okončanja siromaštva“, „unapređenja poljoprivrede“, „U cilju ravnomernog regionalnog razvoja“…

Pošto se o amandmanima, koliko god da ih je, može raspravljati najviše deset sati, vremena za opoziciju uglavnom nije ostajalo.

Bojkot opozicije 

U novembru 2018. godine sednica o budžetu bila je prekretnica u radu ovog sastava parlamenta. Tada su na dnevni red stavljene 62 tačke dnevnog reda, među kojima je četvrta tačka bio budžet za 2019. godinu. Većina je odlučila da se o svim tačkama dnevnog reda raspravlja objedinjeno, a predlog da se makar duplira vreme za raspravu je odbijen. U načelnoj raspravi još je i bilo reči o budžetu, ali se zbog velikog broja amandmana na prvu tačku (Predlog zakona o Centralnom registru obaveznog socijalnog osiguranja), do amandmana na Budžet uopšte nije stiglo.

Ali zato se moglo čuti sledeće.

Vojislav Šešelj (SRS): “Vi iz Socijaldemokratske partije nikad sami niste izašli na izbore. Vi ste kao bršljan, kao imela, vi se nekom priklonite, pa vam taj pokloni nekoliko mandata i glumite da ste političari.“

Aleksandar Martinović (SNS): „Laži i gnusne optužbe na račun Aleksandra Vučića i SNS, da su krivi za nešto što se dogodilo Borku Stefanoviću – a neće naći za shodno da elementarno poštenu stvar kažu, da je Stefanovića spasao policajac, predstavnik države, o kojoj govorite sve najgore, koju olajavate na sva usta.”

Miroslav Aleksić (Narodna stranka): „Što se tiče Kosova, nije niko osim vas pravio vladu sa Ramušem Haradinajem i terao Srbe da izađu na izbore, niti potpisao sporazum o uspostavljanju administrativnih prelaza, niti dao sudsku i izvršnu vlast na Kosovu – to ste sve uradili vi, da vas podsetim, Briselskim sporazumom.“

U februaru 2019. poslanici koji su tada već postali deo Saveza za Srbiju najavili su da više neće prisustvovati sednici Skupštine Srbije, ali će napraviti paralelni parlament i na svakih pola sata držati konferencije za novinare u skupštinskom holu. To su ipak učinili samo nekoliko puta, pa prestali.

Rijaliti Parlament

Mnogo puta u ovom sazivu poslanicima je zamereno što su skupštinsku atmosferu pretvorili u rijaliti šou, a najupečatljiviji primer bio je kada je Boško Obradović u salu uneo kamen kao rekvizit za recitovanje pesme Otadžbina Đure Jakšića, ali dalje od „I ovaj kamen zemlje Srbije, što preteć’ suncu dere kroz oblak“ nije stigao, jer je mu je oduzeta reč dok kamen ne bude iznesen iz sale.

Obradović je bio akter dva fizička obračuna, oba puta sa Aleksandrom Martinovićem – prvi put kada ga je na jednoj sednici odbora pogodio kompjuterskim mišem u nos, drugi put kada su Dveri na kratko prekinule bojkot i kada su na zasedanje upali sa transparentima „Milo, lopove, ne damo ti svetinje“ i „Vučić-Đukanović – braća blizanci“. Incident o kojem se najviše pričalo je kada su ministarka Zorana Mihajlović i članovi njenog kabineta na sednici izvadili natpise „Radikalska laž“, a radikali joj uzvratili navodnim poklonom u vidu ženskog veša koji su pokazali u sred Skupštine. Pamti se i kad je Saša Radulović u holu svirao gitaru i u pratnji svojih poslanika pevao Bajaginu „Pada vlada“.

Hvalospev Vučiću

O predsedniku Srbije ubedljivo se najviše govorilo u sve četiri godine rada ovog skupštinskog saziva, a poslanici su često pohvale Vučiću kombinovali sa kritikama opoziciji. Takvih citata bismo imali na stotine.

Milanka Jevtović Vukoičić: „Njih će građani Srbije da pobrišu, jer oni jesu običan ljudski brlog. U Srbiji će da pobedi rad, marljivost i odgovornost. To je politika koju zastupa Aleksandar Vučić i zato ona nema alternativu.”

Srbislav Filipović: “Hram Svetog Save je došao pred završetak i to je upravo delo ove vlasti. To je delo, ako ćemo da kažemo i personalizovano i lično da vežemo, delo i predsednika Aleksandra Vučića. To je delo te odgovorne politike.“

Dragana Kostić: „Na sreću 2014, ko sme taj i može, a to je bio naš predsednik Aleksandar Vučić, uhvatio se u koštac i krenuo sa restriktivnom finansijskom politikom.“

Igor Bečić: „Mi, dok sada ovde govorimo o zakonskim predlozima, ona Đilasova bitanga Boško Obradović drži konferenciju za novinare u holu ovog visokog doma. Vidimo taj plan, napasti sve saradnike predsednika Vučića i na kraju doći do njega, jer žele da na ovaj način osvoje vlast na ulici.“

Poslanik-simbol

Ako bi jedan poslanik mogao da bude simbol ovog skupštinskog sastava, to bi bio Marko Atlagić, istoričar, univerzitetski profesor, u godinama kada se ne mora boriti laskanjem za bolji položaj. Ovo je deo jednog od poslednjih govora Atlagića u ovom sazivu i možda je umesto cele ove analize za razumevanje atmosfere u skupštini dovoljno pročitati samo njega:

„Marinika Tepić, ova bestidnica svojim lažima nanosi nenadoknadivu štetu namenskoj industriji Republike Srbije, posebno ‘Krušiku’, i time sistematski radi protiv državnih i nacionalnih interesa Republike Srbije.

Dragan Đilas, inače gazda Marinike Tepić, nastavlja zajedno sa njom da besramno lažu iz dana u dan. Sve te laži zatrpavaju novim lažima, novim aferama, i tako se vrte u krug. […]

Zato je potpuno normalno što u gradovima Srbije ovih dana sve više možete naići na postavljene grafite na kojima piše, citiram: ‘Što je više kleveta i laži, Vučko nam je miliji i draži.’ To je odgovor na ovaj film koji se pokazuje. To je odgovor građana Republike Srbije na satanizaciju Aleksandra Vučića u filmu koji je N1 CIA, inače televizija obmana i laži i finansijska televizija Dragana Đilasa i Šolaka…

Na kraju, poštovani građani Republike Srbije, postavljam nekoliko pitanja vama i nama – ko je prvi obeležio NATO agresiju na našu zemlju? Odgovorite vi, uvaženi narodni poslanici, vi iz opozicije i pozicije. Naravno da je Aleksandar Vučić. Ko je prvi rekao – neću u NATO? Odgovor znate. Naravno da je Aleksandar Vučić.

Ko je prvi rekao da neće uvesti sankcije Rusiji? Ko je prvi rekao Zapadu – nećete me sprečiti da sarađujemo sa Rusijom i prijateljskom Kinom? Ko je prvi posle bombardovanja naše zemlje, 1999. godine, podigao Vojsku Srbije na zavidan nivo? Pa, naravno da je Aleksandar Vučić. I poslednje pitanje, ko je prvi povratio 166. list posle 175 godina, Miroslavljevo jevanđelje tamo gde mu je bilo mesto? Pa naravno da je Aleksandar Vučić.

Zapamtite dobro, uvaženi narodni poslanici, i vi koji gledate iz kancelarija ovog visokog doma i vi od kuće koji bojkotujete, a naravno i ovi ovde. Znam da im je teško ovo slušati, ali moraće – ko je prvi, poslednji, jedini slobodni vladar u Evropi danas? Odgovorite, ako imate hrabrosti. Naravno da je Aleksandar Vučić. Zato još jedanput, zaista možemo reći da je Aleksandar Vučić poslednji i jedini slobodni lider u Evropi!“

Dopuna (3. 6. 2020. godine):

I na samom kraju mandata ovog skupštinskog saziva bili je prilično burno. Iako je na razne načine pokušavala, vladajuće većina nije uspela da namami deo opozicije da se vrati u skupštinsku salu, ni kad su o budžetu raspravljali kao o jedinoj tački dnevnog reda, ni kada su usvajali predloge opozicione poslanice Demokratske stranke Gordane Čomić.
Veći deo opozcijie se u skupštinu nije vratio čak ni kada je trebalo proglasiti vanredno stanje (doduše naknadno, ali po zakonu, pa ni kada ga je trebalo ukinuti.

Na jednoj od poslednjih sednica uz zvuke pištaljke u salu je ušao lider Dveri Boško Obradović koji je, kako je kasnije rekao “dao podršku akciji bukom protiv diktature”, pa je posle više od 20 godina, jednog narodnog poslanika obezbeđenje gotovo iznelo iz sale.

Boško Obradović se baš potrudio da svoj mandat ne završi mirno, pošto je on jedan od najvećih zagovarača bojkota i zna da u zgradu skupštine neće skoro ući. On je na poslednjoj sednici pre izbora, na ulazno stepenište Parlamenta doveo svoje pristalice i verbalno se sukobio sa ministrom zdravlja Zlatiborom Lončarom, a u opštem metežu pocepan je sako poslanika Marjana Rističevića.

Sam kraj ovog skupštinskog saziva obeležila je sednica na kojoj su počev od predsednice Maje Gojković pa do poslanika vladajuće koalicije redom, svi ponavljali da je na delu fašizam, pominjali “horde fašista”, “vucibatine” “ čist ogoljen fašizam Hitlerovskog i ustaškog tipa”, “gnusni monstruozni čin”.

U takvoj usijanoj atmosferi sasvim neočekivano samostalni poslanika Miladin Ševarlić osvrnuo se na navodnu izjavu predsednika Srbije o mogućem priznanju nezavisnog Kosova, te tražio hitnu sednicu. Pošto na razumevanje nije naišao, a predsednica Skupštine ga je uputila da nauči poslovnik, Ševarlić je objavio da stupa u štrajk glađu.

Posle nekoliko minuta pridružio mu se i lider Dveri , ali je on kao zahtev dodao i dijalog o izborima. Onda na opšte iznenađenje svih poslanika isti čin najavili su i poslanici SNS-a Aleksandar Martinović i Sandra Božić, sa zahtevom da tužilaštvo reaguje i pokrene tužilačku istragu protiv Boška Obradovića.

Ševarlić je štrajkovao jedan dan, pa odustao jer su mu popularnije kolege oduzele slavu. Naprednjački poslanici izdražali su jedan odnosno dva dana, kada su im zahtevi ispunjeni i protiv Boška Obradovića pokrenut postupak. Boško Obradović je menjao i dodavao zahteve, gladovao 10 dana, pa prestao bez ijednog ispunjenog zahteva, čak mu ni RTS nije dao toliko željeni sat da objasni zašto štrajkuje glađu. 

Naslovna fotografija: FoNet