Odnos crkve i države: Bogu božije, Vučiću Vučićevo

Odnos crkve i države, političara i episkopa, svetovnog i duhovnog, već poodavno na Zapadnom Balkanu nije baš u skladu sa onom Isusovom “caru carevo, bogu božje”. Iako formalno sekularne, u državama na ovom prostoru, crkva i njeni velikodostojnici oduvek su imali značajan uticaj na politička zbivanja. Sa druge strane, ni svetovni velikodostojnici nisu se ustručavali da Crkvu (zlo)upotrebljavaju u dnevno političke svrhe.         

 

Ti odnosi, ipak, daleko su od jednoznačnih i običnim smrtnicima razumljivih procesa, a povremeno se čini na se ni sam Bog otac najbolje ne snalazi u ovdašnjim svetovno – duhovno kolopletima.

 

Oštra polemika Aleksandra Vučića, predsednika Srbije, i vladike Grigorija, nakon sastanka u Patrijaršiji, kome je prisustvovao i Milorad Dodik, sasvim sigurno, dobra je ilustracija kompleksnosti odnosa crkve i države, međusobnih interesa, lažnih i pravih prijateljstava i suštinske dileme: jesu li političari i sveštenstvo braća u Hristu, odnosno, prirodni saveznici, ili neprijatelji, sve u zavisnosti od trenutnih, pretežno ovozemaljskih, često vrlo lukrativnih interesa.

 

Pre samo godinu dana, ova trojka se susrela u Mostaru, obilazaći radove na Sabornom hramu Svete Trojice u ovom gradu.

 

„Ljudi hvala vam puno što se došli, mi smo srećni što smo ovde mogli da sretnemo dvojicu predsednika srpskog naroda, Srbije i Republike Srpske, i to baš u Mostaru, koji je grad i Srba i niko nas ne može odavde istrgnuti, kao ni druge narode koji ovde žive“, kazao je tada vladika zahumsko hercegovački Grigorije i dodao da je za izgradnju gotovo podjednaka pomoć stigla iz Srbije i Republike Srpske.

 

Otpozdravio je, naravno, i Aleksandar Vučić.

 

„Imamo suficit u budžetu, moći ćemo da pomognemo našem narodu, zato što nije ovo samo verska institucja, nego i kultura i značiće mnogo za ostanak našeg naroda u Mostaru i Hercegovini“, naveo je Vučić. 

„Značiće mnogo i Hrvatima i Bošnjacima koji će imati upotpunjenu multikulturalnu sliku svog grada. Vladika Grigorije može da bude spokojan u tom pogledu“, kazao je predsednik Srbije. 

 

Prozborio je koju i Dodik, u istom duhu, a kako i ne bi. Činjenica je da je g. Grigorije, sada već episkop Diseldorfa i Nemačke, u isto vreme i senator u Senatu, najvišem savetodavnom telu Republike Srpske, čijih 55 članova imenuje predsednik RS lično, te da slovi za dugogodišnjeg odanog prijatelja i saveznika Milorada Dodika. Sa druge strane, u poslednje vreme posebno, prvi čovek Republike Srpske i predsednik Srbije koriste svaku priliku da iskažu podudarnost političkih i inih stavova, ne odvajajući se jedan od drugog čak ni kad je autoput u pitanju, pa sada, nakon razmene oštrih reči, postavlja se pitanje kakvi zapravo odnosi vladaju u trouglu Grigorije – Dodik – Vučić.

 

 

Aleksandar Trifunović, glavni i odgovorni urednik portala Buka, odnos Grigorija sa Dodikom, ocenjuje pragmatičnim, a njihovo prijateljstvo ocenjuje kao “najjače kad su se davanja Republike Srpske Grigorijevoj zahumsko hercegovačkoj eparhiji merila milionima maraka”. 

 

I politička analitičarka iz Banja Luke Tanja Topić odnose u ovom trojcu naziva “prividom javnog prijateljstva”, dok je pozadina poznata samo direktnim akterima. 

 

“Mislim da su i oni sami svesni činjenice da su prijatelji iz nužde. A u takvim okolnostima onda su moguće i ovakve kombinacije, u kojima Dodikov intimus i senator Republike Srpske javno napada Aleksandra Vučića, „velikog prijatelja Milorada Dodika“, kao i da veliki prijatelj Milorada Dodika, Aleksandar Vučić, napada Dodikovog intimusa vladiku Grigorija za kriminal”, kaže Topić za Istinomer, naglašavajući da Grigorije pravi jasnu razliku između Vučiča i sebe, pre svega po tome što sebe smatra Evropejcem, čovekom koji nikada nije podržavao Miloševića. 

 

„Veliko je i pitanje koliki su prijatelji Dodik i Vučić, s obzirom na Dodikovu otvorenu podršku Borisu Tadiću 2012. godine i opisa Vučića kao  „političkog pobačaja“. Ja ne verujem da je Vučić te reči zaboravio. A dobar odnos sa Dodikom se temelji na funkciji koju Dodik ima u RS i samim tim Vučić ne može sebi da dozvoli taj luksuz da ima neprijateljske stavove prema Dodiku“, objašnjava Antić za Istinomer.

 

 

Logično, na kraju se postavlja pitanje kakva je sudbina odnosa u ovom trouglu.

“Grigorije je vojnik Crkve, on kao mladi vladika zna da je vreme na njegovoj strani u crkvenoj hijerarhiji a i na strani Crkve uopšte, jer politike prolaze, Crkva ostaje i ima uvek velik uticaj. Ne zaboravimo da je bio blizu da postane novi Patrijarh i da je zdušno lobirao u tu svrhu”, objašnjava Aleksandra Trifunović za Istinomer i podseća da dok Crkva nije podržala opoziciju, Milošević nije imao razlog za brigu. 

 

Glavni urednik Buke ocenjuje da se dešavaju se ozbiljni politički raspleti u ovim godinama, oko Kosova, Republike Srpske, Crne Gore, kao i da je Crkva uvek znala da u pravom trenutku prekine saveze sa političkim gubitnicima.

[proverime]

 

Tanja Topić misli da je Dodik takva vrsta političara koji se rukovodi dnevno-političkim interesom i kao takav nema prijatelja u politici. Njemu je prijatelj onaj od koga u datom trenutku ima koristi. Bio je to Koštunica, pa Tadić, sada je to Vučić. Sutra neće imati nikakav problem da mu najbolji prijatelj bude Đilas ili Jeremić, samo ukoliko oni dođu na vlast u Srbiji. Isto je i sa njegovim spoljnim saveznicima. 

 

„Bio je „dašak svežeg vetra na Balkanu“, proglašen od Olbrajtove. Sada kada se Zapad malo okrenuo sa ovih naših prostora, u dobrim je odnosima sa Putinom. Kod Erdogana u gostima vojsku Turske pozdravlja sa „merhaba, asker!“, dok čitavu predizbornu kampanju u RS temelji na neprijateljstvu prema muslimanima, pa samim tim i Turskoj. Jednostavno, kod Dodika nema ni ideologije ni prijatelja“, kaže Topić i dodaje da Dodik može vešto održavati prijateljstva i sa u međuvremenu posvađanim Vučićem i Grigorijem i biti jednako uverljiv i kao Grigorijev prijatelj i politički saveznik Aleksandra Vučića. U ovom trenutku profitabilnije je politički ostati Vučićev saveznik. Interes je snažniji.

 

Aleksandar Trfinuović nema dilema ni oko budućeg ponašanja Aleksandra Vučića.

 

“Iako tako izgleda, Dodik i Vučić nisu prijatelji. Sam Vučić se na početku svoje vladavine pravdao stranim novinarima da nije tajna da oni nisu prijatelji i da je on sa Dodikom u dobrom odnosu iz obaveze prema RS, ma šta god to značilo, jer ta podrška RS  je uglavnom protokolarne prirode, dok god Vučiću koristi politčki. Kao i Dodik”, objašnjava Trifunović.

 

Tanja Topić je uverena da definitivan ishod u ovom trouglu su posvađani Grigorije i Vučić. Ona misli da se neće birati reči u javnim optužbama. Političko prijateljevanje između Dodika i Vučića biće još snažnije, nacionalno izraženije, što nikako ne znači raskid prijateljstva između Grigorija i Dodika, predviđa Topić.

 

Izvesno je, dakle, samo jedno. U ovako komplikovanim odnosima države, političara i crkvenih velikodostojnika, pouzdanije je oslanjanjati se na svetovne nego li duhovne regule ili ti modernu verziju one čuvene  “Bogu božije, caru carevo” koja bi apdejtovana mogla da glasi i  “Bogu božije, ali i Vučiću – Vučićevo”.