Odnos prema kritici

U normalnom i zdravom demokratskom društvu kritika je samo legitiman vid mišljenja. Čak i ljudi na vlasti koji  su obično osetljiviji od drugih ne bi trebalo da je doživljavaju kao zlonamerno osporavanje već kao dobronamerno zapažanje kako da se to što ne valja ispravi i poboljša. U autoritarnim sistemima kritika ima sasvim drugačije značenje. Nje se plaše i vlastodršci i njihovi kritičari. Prvi zato što svako nezavisno mišljenje doživljavaju kao neposrednu pretnju svojoj vladavini, a drugi zbog toga što neoprezno izrečena zamerka može da ih košta zaposlenja ili ih na drugi način lično ugrozi. 

Iako su građani u demokratiji zaštićeni zakonima i određenim sistemom vrednosti ni jedno ni drugo, nažalost, nije u stanju da ih sačuva i odbrani od autokratske samovolje i osionosti. Ma koliko se formalno pozivali na svoja prava, u stvarnosti će češće prevladavati politička moć u sprezi sa novcem i kontrolom nad medijima. Tim pre što je osnovno obeležje autokratske vlasti isključivost što je – uistinu  – isto što i samovolja. 

Šta, u stvari, poručuju bahati i u sebe zagledani nadmeni moćnici? Da ne žele da čuju tuđe razloge. Okreni-obrni, da su jedino oni u pravu. Da su svi drugi ne samo zlonamerni već i deluju protiv nacionalnih i državnih interesa koji su, naravno, otelotvoreni u autokratskoj vladavini. Treba li uopšte dokazivati da se na taj način ne samo onemogućuje razmena mišljenja već se ukida i svaki dijalog. Sa takvim ljudima nema svrhe razgovarati, jer oni slušaju samo sebe.

Imajući u vidu lekovitost pokajanja u čudu se pitamo zbog čega su – kako se videlo i u slučaju Savamale – vlastodršci tako uporni u pravdanju svojih čak i neporecivih grešaka i nepočinstava? Ako je već, kako se od davnina govori, ljudski grešiti, ima li boljeg načina da nas uvere kako su ljudi, od priznanja da od grešaka ni sami nisu izuzeti?

Ako, kako iz toga proizilazi, svet objašnjenja i razloga, logike i zdravog razuma nije svet naše političke stvarnosti, nameće se pitanje šta da se čini?

Tačno suprotno od onoga što je opisano u prethodnoj dijagnozi. Moramo se, dakle, boriti za to da svet objašnjenja i razloga, logike i zdravog razuma, postane svet naše političke stvarnosti.

Borba za te vrednosti je  – u suštini – borba za istinu. Šopenhauer je bio mišljenja da na celom svetu postoji samo jedno biće koje laže: to je čovek. Svako drugo je, prema njemu, istinito jer se prikazuje onakvim kakvo jeste. To što važi za bića u još većoj meri važi za stvari. Što bi rekao francuski filozof rumunskog porekla Sioran: „Kamen jedini ne laže. Uvek je isti“.

Sioran je, nema sumnje, preterivao jer je istina prisutna i među ljudima. Pod uslovom, naravno, da su spremni da se – umesto da podanički ponizno i pokorno trpe laž – za istinu sami  izbore. Da bar jednom pokušaju da budu čvrsti kao kamen.