Opasne i zlonamerne manipulacije dnevnog lista Politika

Tamara Skrozza 16. 1. 2016.

Prenosimo tekst sa sajta Cenzolovka.rs

Na ročištu za ubistvo Slavka Ćuruvije, advokatica optuženih Zora Dobričanin Nikodinović rekla je da fondacija koja nosi ime ubijenog novinara dobija novac od Fonda braće Rokfeler, što je ocenila kao „apsolutno nepodnošljivo” i nešto protiv čega ona „ne može da se bori”.

Ova sudska jednočinka vrlo je konkretna potvrda teze da su tekstovi o „stranim plaćenicima” i trošadžijama budžetskog novca, koje već feljtonski objavljuje Politika, zapravo spiskovi za odstrel, a ne objektivno i nepristrasno izveštavanje.

Iako je tekst „Kako zaraditi 45.000 dolara preštampavanjem starih tekstova” izazvao silno uzbuđenje i konsternaciju branilačkog tima optuženih, u njemu je Slavko Ćuruvija fondacija još i najbolje prošla. Za razliku od drugih nabrojanih medija i organizacija koje je Politika između redova optužila za razna nepočinstva, ovde su navedene samo suve činjenice.

„Fondacija braće Rokfeler podržala je Fondaciju Slavka Ćuruvije sa 150.000 dolara. Novac je uplaćen tokom 2013. i 2014. kao vid opšte podrške. Inače, ova fondacija osnivač je sajta Cenzolovka”, napisala je autorka Jelena Popadić i tu se zaustavila.

Reklo bi se da tu nije ništa sporno. Baš kao što ništa sporno nema ni u tome da se jedan ozbiljan dnevni list, kakav bi Politika trebalo da bude, bavi načinom finansiranja medija i nevladinog sektora.

Međutim, baš kao što je to često slučaj u Politici, stvari nisu baš onakve kakve se na prvi pogled čine.

Foto: Cenzolovka.rs

Porodilje kao domaći strani plaćenici

Pre i iznad svega, feljton o putevima američkog novca i iznosima koje dobija ovaj ili onaj „protivnik režima” predstavljen je kao vrhunac istraživačkog novinarstva, to jest kao nešto vrlo ekskluzivno i dosad sakriveno – pa samim tim i „sumnjivo”. U stvari, u pitanju su podaci koje donatori i oni koji primaju njihove donacije javno objavljuju, često čak i na svojim veb-sajtovima.

Čak i kada to nije slučaj, do tačnih iznosa nije teško doći jer svaki dolar, dinar ili evro mora da „prođe kroz račune”.

To, ukratko, znači da ono što je Politika objavila kao nebesku misteriju, uglavnom nije nikakva tajna. Prva medijska manipulacija ovde je upravo to: da se od nečeg javnog i lako dostupnog, napravi nešto skriveno, mutno i, samim tim, zavereničko.

Slavko Ćuruvija fondacija je prilikom zvaničnog predstavljanja organizacije u martu 2014. godine objavila da je Fond braće Rokfeler njen donator.

Drugi veliki problem – koji ovo Politikino štivo čini difamatorskim remek-delom – jeste činjenica da se u svim tekstovima, kroz šturo i nedorečeno navođenje finansiranih projekata, nipodaštavaju, degradiraju i kompromituju aktivnosti nevladinog sektora i dotiranih medija.

Jedan od najboljih primera za to jesu navodi izneti u kraćoj debati između Fonda za humanitarno pravo i autorke Jelene Popadić.

U tekstu „Država za NVO godišnje izdvaja koliko i za nauku”, objavljenom 11. juna 2015, ona je navela da je „među budžetskim korisnicima i Fond za humanitarno pravo” kojem je država od 2006. do 2014. isplatila 26,3 miliona dinara.

Ovaj podatak je tačan, ali zato nikako nije tačna konstatacija da je u pitanju finansiranje Fonda. Navedeni iznosi isplaćeni su za porodiljsko odsustvo zaposlenih, naknade za zaposlenje mladih („Prva šansa”), kao i za sudske troškove u postupcima za naknadu štete u kojima je Fond zastupao žrtve kršenja ljudskih prava protiv države – što sve znači da je Fond za humanitarno pravo zapravo samo naplatio ono što mu je država bila dužna.

Nakon saopštenja u kojem se iznose ove činjenice i u kojem se ističe da je o svemu tome obaveštena i novinarka Politike pre objavljivanja teksta, usledio je i odgovor koleginice Popadić, gde ona doslovce kaže:

„Mnogim građanima Srbije nije preterano važno da znaju da li je taj novac otišao za projektne aktivnosti ove organizacije ili predstavlja naknadu štete žrtvama kršenja ljudskih prava u ratovima devedesetih godina. Taj novac je potrošen.”

Bilo bi odlično ako je Jelena Popadić pogrešila ili se loše izrazila. Jer, ako je zaista mislila kako „nije preterano važno” za šta je novac potrošen, nego da li je potrošen, to je prilično poražavajuće ne samo za nju kao novinarku već i za kompletnu struku.

Ako zaista nije „preterano važno”, hajde onda da poštedimo budžet izdvajanja za penzije, dečje dodatke, socijalnu pomoć! Hajde da mu malo olakšamo i prestanemo da finansiramo obrazovanje, zdravstvo i sve druge „trice i kučine” na koje se novac nesporno troši. Pošto, dakle, nije preterano važno ništa osim činjenice da se novac – troši.

Foto: Cenzolovka.rs

Lični primer

U priči u vezi s finansiranjem nevladinog sektora i medija lako se zaboravlja činjenica da je upravo glavna i odgovorna urednica Politike jedna od onih koji su i te kako profitirali iz stranih fondova. Između ostalog, Ljiljana Smajlović je američka stipendistkinja, bivša direktorka kancelarije IREX-a za Srbiju, pa samim tim neko ko je vrlo konkretno osetio blagodeti tog načina finansiranja. Čudno je da – dovodeći pod znak pitanja nezavisnost svojih kolega koji primaju novac iz inostranstva – nikada isto to nije učinila na sopstvenom primeru.
Ona se zapravo već dugo zalaže baš za ovo što upravo objavljuju novine koje uređuje.
„Zar ne bi bilo zanimljivo da imamo i spisak medija koji su finansirani iz budžeta evropskih i drugih država, pa da vidimo o kojim novcima se tu radi? Zar bi bilo čudno da nađemo neku korelaciju između uređivačkih politika tih medija i interesa njihovih finansijera? Zar stvarno moramo da tražimo da se po hitnom postupku zabrani svaka organizacija koja postavlja slična pitanja? Zar nemamo savršeno dobre odgovore na ta pitanja? (Ja imam, a konkurisala sam za strane novce kad god mi se za to pružila dobra profesionalna prilika.)”, napisala je u Vremenu 2013. godine.
Isto je toliko čudno, ako ne i čudnije, što su se optužbe za troškarenje novca iz budžeta i inostranih donacija našle baš na stranicama Politike, lista čije se vlasništvo i način finansiranja i dalje nalaze u domenu neobjašnjivih društvenih fenomena, i gde čitalac, u nedostatku bilo kakvih opipljivih činjenica, nema čak ni mogućnost „slobodne interpretacije”.

Etiketiranje pod navodnicima

Sličan postupak primenjen je i u slučaju trošenja „tuđeg” novca, tj. u istraživanju o stranim donacijama.

Projekti koji su finansirani objašnjeni su i opisani kroz polurečenice, pod navodnicima, bez ikakvog osvrta na eventualni značaj onoga što je urađeno: to možda mnogima ne bi bilo ni zanimljivo za čitanje, ali bi javni interes trebalo da bude važniji od puke „zanimljivosti”.

Ovde je, naime, više nego problematično to što se prećutkivanjem veoma važnih informacija degradira sve što je urađeno, a donirani novac prikazuje kao prikrivena korupcija i finansiranje kojekakvih džabalebaroša i prodavaca magle.

Primera radi, o aktivnostima BIRN-a navodi se:

„Tako je BIRN 2012. godine od NED-a dobio 38.500 dolara za ‘podsticanje tematskih kampanja i odgovornosti kandidata na parlamentarnim izborima 2012. godine’.”

Autorka je pod navodnicima prenela da je zadatak BIRN-a bio da „prati medijsko pokrivanje izborne kampanje” 2012. i da „uporedi kampanje kandidata s odgovarajućim izbornim platformama njihovih stranaka”, te da „procenjuje nivo njihove odgovornosti u odnosu na pitanja koja tište njihove birače”, u nadi da će taj „nepristrasni monitoring ujedno da uspostavi merila za ocenjivanje učinka javnih službenika posle njihovog izbora na vlast”.

Mnogo navodnika koje će publika, naravno, da protumači kako joj drago. Nimalo podataka o postignutim ciljevima i efektima.

Odsustvo navodnika i polovično navođenje sprovedenih projekata možda je na neki način još i gore.

Borbeno novinarstvo

Autorka tekstova o finansiranju nevladinih organizacija i medija Jelena Popadić prva je dobitnica novouspostavljene nagrade „Aleksandar Tijanić” koju za „borbeno novinarstvo” dodeljuje Udruženje novinara Srbije sa Ljiljanom Smajlović na čelu.
U obrazloženju žirija navodi se da je autorka „demistifikovala značenje sintagme istraživačko novinarstvo, otkrivajući kako to izgleda kada se istraživanjem činjenica i njihove pozadine bave reporteri koji ne idu u lov na ljude i kojima nije zadatak da pokreću hajke”.
Navodi se takođe da je ona „počinjala od suvih finansijskih izveštaja da bi otkrila skrivene veze političara i privrednika, međunarodne zajednice i domaćih organizacija, para i ideala, dopadljivih fraza i stvarnih uticaja”.

Babe i žabe

Objavljivanje dela poverljivog materijala sa suđenja u dnevnim listovima, branioci optuženih predstavili su kao zaveru medija predvođenu Cenzolovkom, koja, eto, uz 150.000 Rokfelerovih dolara može ono što je sirotim advokatima nedostupno. Publici je opet prepušteno da sama proceni kakve su sve mutne i zakulisne radnje tim novcem plaćene.

Osim što je sudskom veću dala na uvid gorepomenuti tekst iz Politike, Zora Dobričanin Nikodinović potrudila se da dodatno objasni svoje polazište. Nakon ročišta, ona je novinarima rekla da podržava list Politika koji je krenuo u „rasvetljavanje istine o finansiranju civilnog sektora”.

Kao jako važnu činjenicu navela je da, prema pisanju Politike, Fondacija braće Rokfeler finansira i Fond za humanitarno pravo kao „inicijalnog podnosioca krivične prijave u ovom postupku”:

„Fondaciju Slavko Ćuruvija finansira RBF. Šta ja tu da radim, na koji način ja mogu da se branim od RBF? Piše i da oni imaju i Cenzolovku kao medij, a ono što je nesporno jeste da Cenzolovku prenosi Blic i ostali… Oni tekstove objavljuju na kilo, pa za određeni broj tekstova dobiju određen iznos dolara, a u stvari prekucavaju stare tekstove.”

Ovde bi trebalo reći da je advokatica malko pobrkala lončiće, pošto čak ni Politika nije navela kako Cenzolovka prekucava stare tekstove (to, s druge strane, jeste rekla za jedan drugi medij), opet ne ulazeći u prave razloge zbog kojih se stari tekstovi „prekucavaju”, kao ni koji su to zapravo tekstovi.

No, kao što za koleginicu Popadić nije preterano važno na šta je novac potrošen, ni za advokaticu Dobričanin Nikodinović nije važno ko je, šta i zašto prekucavao, pa – konačno – ni kakve sve to ima veze s ubistvom jednog čoveka i sa suđenjem njegovim ubicama.

„Meni je dovoljno što znam da se Fondacija Ćuruvija finansira spolja, kao i Fond za humanitarno pravo. Nema slobode kad moraju da pišu po nalogu”, kazala je ona.

Sve ovo jasno pokazuje koliko su tekstovi objavljeni u Politici suštinski zlonamerni i suštinski opasni. Ne navodeći prave razloge donacija, ciljeve koji su ostvareni zahvaljujući tom novcu, pa ni pravu svrhu postojanja nevladinog sektora i medija nezavisnih od budžeta i domaćih tajkuna, Politika je ostavila širok prostor za pogrešne interpretacije i opasne zaključke.

Nazivi uglednih organizacija i medija izjednačeni su ne s njihovim radom i društvenim značajem već samo i isključivo s novcem koji su dobili iz različitih izvora.

Sloboda njihovog rada, odlučivanja i objavljivanja dovedena je u pitanje već i samom činjenicom što se, kako reče advokatica, „finansiraju spolja”.

Konačno, predstavljanjem javno dostupnih podataka kao vrhunske tajne, njihova kompletna delatnost stavljena je u funkciju kojekakvih „mračnih sila”.

Ubuduće, kad god kome zatreba, lako će iz rukava izvući ono što mu je iz tih tekstova potrebno kako bi upro prstom u svakog ko mu se zamerio ili mu se iz nekog razloga ne dopada. A Srbija je – ako ništa drugo – iz ličnog primera Slavka Ćuruvije mogla da vidi koliko je kratak put od upiranja prstom do metka u čelo.

Ovaj tekst nije prekucan, ali je zato naručen (od strane urednika Cenzolovke). Negde početkom idućeg meseca, autorka će za svoj rad biti i plaćena, mora se reći – više nego skromno.